
„Ово је мој клуб и тако ће увек да остане. Играчима је потребна шок терапија, свежа крв, да се тргну“, рекао је Ројевић.
За многе шокантна вест прострујала је у среду увече рукометном Србијом – Борис Ројевић је поднео оставку на место тренера Војводине. После скоро седам година на Сланој бари, жетве пехара, освојених 20 трофеја (од тога пет титула првака Србије, као и вишеструко пута Куп, Суперкуп и Свесрпски куп), Врбашанин је дигао сидро, напустио кормило 11-струког узастопног шампиона наше земље.
Добио је шансу као неафирмисани стручњак 2018. године и уписао се златним словима у историју клуба. Водио је Вошу и до европског трофеја (ЕХФ купа) пре скоро две године. Четири пута је биран за најбољег тренера наше земље (последњи пут прошле године). Пораз од Порта (20:29) у првом мечу друге рунде Лиге Европе, бескрвна игра момака у црвено-белим дресовим, била је само искра да трофејни стурчњак каже „доста је било“.
„Није пораз од Порта била кап која је прелила чашу. Пораз је био очекиван, Порто је у овом тренутку много бољи тим од нас“, у први мах ће Ројевић и додаје:
„Кувало је то у мени последњих два месеца. И раније сам размишљао да поднесем оставку. Тренер мора да зна када је време да оде, мислим да је ово прави тренутак и за клуб и за мене, да свако пође својим путем. Играчима је потребна шок терапија, свежа крв, да се тргну. Освојили смо два трофеја у сезони, имамо шансу за још два, другу годину заредом смо се пласирали у Топ 16 Лиге Европе. Морам да кажем да ме је сломило све ово што сам доживео последњих месеци. Погодило ме као човека начин на који сам смењен са кормила репрезентације. Вођена је месецима прљава кампања против мене како директним притисцима, тако и у медијима. Нисам хтео да им дам до знања да су ме сломили, нисам желео да поднесем оставку, али као човека је то на мене утицало. Трпела је моја породица због тога. Рекао сам Дарку Јевтићу и Марку Вујину да не могу више, да је најбоље да одем. Дошло је и до засићења с моје стране. Овако је најбоље за све“.
Указивали сте и пре меча да екипа није у форми, да прирпеме нису могле да се одраде на прави начин.
„Ја сам неко ко много полаже на тренинг, на рад, а то овог пута нисам могао да урадим. Увек је Војводина под мојом командом најбоље играла у финишу сезоне. Вероватно је моја грешка, али и људи у клубу, што смо у екипи имали велики број играча који се враћају после тешких повреда. После паузе од 17 дана често нисам имао 7-8 играча на располагању. Два месеца нисам могао да одрадим прави, комплетан тренинг. Поједини нису тренирали две до три недеље. Стално су повреде реметиле ритам, нисмо могли на прави начин да се приремимо за наставак сезоне. У таквој ситуацији знао сам шта нам се спрема у Порту. Играчи нису могли ни физички ни психички да издрже то. Једноставно, нисмо били спремни за ту утакмицу“.
Шта даље?
„Пре свега желим да се одморим. Све ово ме је јако погодило, исцрпело и физички и психички“.
Виђени сте на клупи Охрида?
„Имам неколико понуда, али ништа нисам одлучио. Видећемо још. Оно што је извесно да до лета нећу радити нигде“.
Било је трзавица током сезоне са челним људима клуба. Потпредседник Марко Вујин вам је реплицирао када се после пораза у дербију са партизаном на Бањици индиректно прозвали управу, тражећи појачања за наставак сезоне. Многи сматрају да вас на почетку сезоне клуб није заштитио после прозивки на ваш рачун и оштрог саопштења из Хумске?
„Све је то сада иза нас. Било је различитх мишљења, али тако и треба. Сви смо имали један исти циљ, да Воша буде боља. Пребродили смо те сукобе, ако је то могло тако да се назове. У пријатељским односима сам се растао са свима у клубу и захваљујем им се на сарадњи. Воша је мој клуб и тако ће увек да остане. Као што сам раније рекао да ћу се вратити на клупу репрезентације Србије, тако и сада знам да ћу једног дана опет да водим моју Војводину“, закључио је Ројевић.