dravko Rajkov je bio jedan od četvorice musketara (Boškov, Veselinović i Krstić) koja su bili okosnica generacije iz pedesetih (zlatna generacija, kako su je zvali navijači i novinari). Zdravko se rodio 5. decembra 1927. godine u šajkaškom selu Čurugu! Čurug je dao mnogo izuzetnih ljudi (danas imamo dvojicu vladika iz Čuruga: Porfirija, vladiku jegrakog i Fotija, episkopa Dalmatinskog, a u Novom Sadu svima je dobro znan otac Branko Ćurčin). Moglo bi se reći da je Čurug do Rajkova bio najviše poznat po slikarima (čak se 17 akademskih slikara rodilo u Čurugu) Lazaru Paču i crkvenim zvonima koja su dugo vremena bila najveća u pravoslavnom svetu (setite se čuvene pesme Laze Kostića o čuruškim zvonima).

Musketar iz Čuruga

Kada sam malo podivanio sa starijim ljudima iz kraja, svi su mi rekli da je Rajkov bio izuzetno brzo krilo sa istančanim osećajem za gol. Neverovatan je podatak da je za 350 odigranih utakmica postigao 371 gol (94 prvenstvena pogotka) iako je igrao u veznom redu. Za Vojvodinu je igrao od 1950-1962. godine. Za reprezentaciju je odigrao 28 mečeva. Karijeru je završio u Švajcarskoj a bio je trener reprezentacija Irana, Alžira i španske Kordobe.

Ovo je jedna kraća priča o samom početku karijere, koja bi, verujem, mogla biti poučna za mnoge nove mlade generacije!

Prvih dana posle rata, stolarski radnik, Zdravko Rajkov došao je u Novi Sad iz sela Čuruga i zaposlio se u novosadskom Brodogradilištu. Stanovao je u Kajmakčalanskoj ulici i zajedno sa svojim vršnjacima, koji još nisu stasali za vojsku, provodio je slobodne časove trčeći za loptom po bezbrojnim poljanama u Podbari.

Kada je oživeo rad u Fudbalskom Klubu Slavija, dečaci su se provlačili kroz rupu na drvenoj tarabi i radoznalo posmatrali treninge fudbalera u crvenim dresovima.

- I ja bih želeo da obučem crveni dres, poverio se Rajkov svojim drugarima. Oni su ga nagovorili da se prijavi Nebojši Jovanoviću, jednom od tadašnjih rukovodilaca Slavije.

- Zar tebi da damo naš crveni dres? Vidi kakav si žut i krivonog?! Nego, gledaj da se što pre čistiš sa igrališta i to istim putem kojem si došao! Teško su pale ove reči rukovodioca Slavije mladom stolaru. U prvi mah skoro je i poverovao ono što je čuo, a zatim se u njemu rodila snažna volja za dokazivanjem.

Kapiten

Rajkov je otišao u vojsku i tamo ga je zapazilo budno oko trenra beogradskog Partizana Ileša Špica i Rajko je obukao crno-beli dres. Antitalenat iz Podbare zaigrao je uz Bobeka, Čajkovskog, i Šoštarića. Čak je igrao u meču protiv Vojvodine koji je završen 3:3.

Kada je demobilisan, rekao je zbogom fudbalu. Ne treba smetnuti sa uma da je to vreme kada se fudbal igrao iz ljubavi i da je to onda bio gotovo amaterski sport i da sem trenutne slave igrači nisu dobijali puno šta od njega. Međutim, dobar glas se daleko čuje i tako je naš stolar počeo da dobija ponude iz Osijeka, Bečeja... Prvih dana 1950. godine Rajkova je iznenadila ponuda iz Novog Sada. Poziv je stigao iz Vojvodine. Ponuđeno mu je da igra u prvom timu Vojvodine. Nije dva puta razmišljao, ostavio je svoj toliko voljeni zanat i u 23. godini obreo se u crveno-belom timu!

Koja je njegova najbolja utakmica? Rajkov se seća nekoliko takvih igara. Trener Gustav Lehner ističe da Rajkov nikada nije igrao kao u Splitu, u jesen 1956. godine, protiv Hajduka. Dao je jedan gol ali je četiri pripremio. Rajkov je izvrsno igrao i u Linčepingu u Švedskoj (pobeda 6:1), u Tel Avivu i Damasku (5:0 - dao svih pet golova). Još je u sećanju dramatična utakmica u Rimu za Srednjeevropski kup: Roma je vodila 4:1 i time je izjednačila rezultat iz prve utakmice. Svaki dalji gol rešavao je sudbinu meča. Do kraja je preostalo još 20 minuta. I tada je Rajkov stupio u akciju: jedan za drugim postigao je četiri gola. Sve u same rašlje, svaki iz daljine od najmanje 20 metara. Tako nešto čuveni italijanski golman Moro nije doživeo u karijeri!