edna od prvih istinskih fudbalskih legendi voljenog kluba koje sam kao klinac video i upoznao bio je čika Sima. Činjenica da je odigrao preko 500 utakmica u crveno belom dresu nije bila valjda dovoljna za uprave iz osamdesetih da ga pozovu da se sedi u loži pa je Sima sam kupovao godišnju za zapad gde je sedeo sa nama običnim navijačima. Otac mi je upravo pokazivao na njega kada bi želeo da mi pokaže da u upravi Vojvodine sede uljezi čija srca kucaju za beogradske timove. Tada je gotovo proročki rekao da Vojvodina neće moci da krene napred sve dok Vojvodinu ne preuzmu pravi Vojvodinaši.

Deceniju sa trakom

Ovo je priča o Simi iz knjige "Pola veka":

Kada je 25. marta 1959. godine Sima Milovanov istrčao na teren Vojvodine na novosadskom stadionu, za mnoge gledaoce to nije bio običan događaj. Za jednog od najboljih posleratnih fudbalera Vojvodine to je bila poslednja bitka na zelenom terenu. Bio je to oproštaj od jednog dela života i 557 utakmica u crvenom belom dresu. Ali, i tada, kao i za vreme poslednjih 12 godina, bio je pravi bedem u svom kaznenom prostoru, prepreka koja se skoro nije mogla savladati, stub koji i u najtežim trenucima predstavlja ohrabrenje i nadu na uspeh. Frenetičan aplauz bio je nagrada Milovanovu čije su zasluge, za mnoge uspehe Vojvodine zaista velike i neprocenjive.

Početak njegove fudbalske karijere za ono vreme je bio normalan - u malom klubu. Bilo je to negde 1938. godine u njegovom rodnom Bečeju (Građanskom). Prvo je nosio broj 6, zatim broj 3, onda je izmenjao nekoliko mesta u foru, da bi se sasvim slučajno našao u dresu centarhalfa, i kada ga je jednom obukao više ga nije skidao. Od njega boljeg nije bilo.

Kao takav došao je u Vojvodinu 1947. godine i prvi put zaigrao protiv sarajevskog Torpeda u borbi za ulazak u prvu ligu. Od tada visoka figura Milovanova predstavljala je za sve navale teško savladivu prepreku.

I već 1948. godine trener Bane Sekulić postavio ga je na dužnost kapitena, na kojoj je bio do 1957. godine. Mada najmlađi po stažu u ekipi, preuzeo je žutu traku od Avramovića zbog standardne forme i vrlo odgovornog mesta u timu. Njegov desetogodišnji staž u ulozi kapitena jedan je od najdužih u Jugoslaviji. Za to vreme je on uvek bio najprimerniji i prvi, odlična veza izmedu igrača i uprave, a na terenu besprekorni čuvar reda i discipline, koji je ako je to trebalo, umeo svog igraca da pošalje u svlačionicu. Njegova se reč poštovala kada se odlučivalo kako će biti sastavljen tim, a igrači su ga poštovali i cenili.

U plavom dresu

Sa kapitenskom dužnošću dobio je i zadatak da izvodi jedenaesterce, u čemu je kasnije postao pravi velemajstor i na daleko poznat. Jer, kada je Sima izvodio penale onda se znalo da golman mora biti savladan (svega dva puta promašio) bez obzira ko se nalazio na golu. Ništa manje bio je poznat kao izvođac slobodnih udaraca. Igrači u zidu su se često sklanjali ispred strahovitog udarca, golmanima su brideli dlanovi, ako bi stigli da podmetnu ruke, a njegova igra glavom imponovala je i mamila aplauze. Malo je koji centarfor sa njim mogao da izađe na kraj, a svaka lopta u visini šesnaesterca bila je njegova. Veoma borben i požrtvovan on je izgarao na terenu i bio idol pravog kapitena.

Međutim iako je bio odbrambeni igrač dao je i dosta golova. Najčešće iz slobodnih udaraca i penala. Koliko je imao jak udarac najbolje služi činjenica da je novembra 1954. godine u igri sa osiječkim Proleterom, iz slobodnog udarca postigao gol pokidavši novu mrežu.

Za dvanaest godina igranja za Vojvodinu, Milovanov je odigrao 557 utakmica, sedam puta je branio boje državne reprezentacije (to je bilo vreme kada je Ivica Horvat bio centarhalf evropske vrednosti zbog čega Milovanov i nije mogao da dođe do reprezentacije), 70 puta je bio rezerva u A selekciji, bezbroj puta član reprezentacije Srbije, Vojvodine, Beograda i Novog Sada, proputovao je sve evropske i mnoge zemlje Azije, Afrike i Južne Amerike.

Za mene je bila velika čast biti kapiten Vojvodine, - priča danas Milovanov. - Veoma sam srećan što sam na toj dužnosti bio baš u zlatnom periodu, razdoblja za koje kažu da jedno od najboljih u istoriji Vojvodine. I pored mnogobrojnih radosnih trenutaka, bila je to i teška dužnost. Trebalo je u svemu biti primeran i prvi, nikad ne pogrešiti. Moram vam reći da sam veliku pomoć imao u tehnickom direktoru Voji Bogdanoviću.

Milovanov nije bio samo kapiten crveno-belih. Njemu je ta dužnost pripadala i kao članu reprezentacije pokrajine, 1945. godine, kada se nije igralo klupsko prvenstvo države, nego su se održavala prvenstva republika. Isto tako, bio je i kapiten reprezentacije Srbije koja je tada igrala u Skoplju.

Odlaskom Milovanova sa fudbalske pozornice u Jugoslaviji otišao je jedan zapaženi fudbaler, Vojvodina je ostala bez "levice" kakvu nikad nije ranije imala, a publika bez svog ljubimca. Svi oni zahvalni su mu za sva uživanja koja im je pružio i sve uspehe kojima je doprineo.

Sima Milovanov preminuo je 16. novembra 2002. godine.