vojesenja fudbalska saga fudbalera Vojvodine, barem kada je reč o nastupima na njihovom stadionu, završena je na valjan način u lepoj subotnjoj fudbalskoj večeri. U gotovo idealnim vremenskim uslovima, pred lepo popunjenim tribinama na "Karađorđu", Novosađani su savladali ekipu Borca sa 3:1, pokazujući još jednom da su ušli u željeni ritam pobeda. Šteta je samo što se polusezona završava iduće sedmice, ali su za navijače novosadskog kluba, baš kao i za trenera crveno-belih Dejana Vukićevića, izdanja poput onog u Borči i u drugom poluvremenu utakmice s Čačanima, ohrabrenje i nagoveštaj mnogo lepšeg i uspešnijeg proleća.

Ne, nije bilo ni lepo, ni atraktivno, a najmanje kvalitetno izdanje Vojvodine iz prvog poluvremena meča s Borcem. Malo toga su raspoloženi gledaoci imali da vide, a činilo se da domaćin ko zna zbog čega igra u grču. Nije bilo ni osmišljenih akcija, ni prilika, dok se gost orijentisao na odbranu i nije ga puno interesovalo da eventualno pokuša da iskoristi slabu igru Novosađana. Sve ovo, međutim, nije obeshrabrivalo navijače, koji su bili najupečatljiviji akteri u prvih 45 minuta i koji su uporno i strpljivo pokušavali da podignu svoje miljenike i nateraju ih na bolju igru.

I uspeli su! U drugom poluvremenu na terenu je postojala samo probuđena, motivisana i razigrana četa iz Novog Sada. Ređale su se prilike, smenjivali su se aplauzi i uzdasi, a čitavim crveno-belim orkestrom dirigovao je tercet Medojević-Merebašvili-Abubakar. Kapiten je, ipak, bio istinski pokretač svega dobrog u organizaciji igre, Gruzin Merebašvili je to sjajno pratio, a tamnoputi miljenik publike Abubakar je kao osica napadao i prostor i rivale, ne dopuštajući odbrani Borca ni sekund opuštanja. Uz njih, Milan Bojović je, na svoj način, ponovo bio džoker koji je načeo rivala i širom otvorio vrata svojim saigračima ka pobedi. Još kada je umesto Bojovića Vukićević u igru uveo raspoloženog Branu Ilića, bilo je jasno da Čačani nemaju šta da traže u Novom Sadu. I dalje su aplauzi odjekivali "Karađorđem", navijači su uživali u predstavi, a fudbalere u crveno-belim dresovima to je očigledno motivisalo i ono su uporno pritiskali sve nemoćnijeg suparnika.

I u izveštaju smo opisali majstoriju Slobodana Medojevića iz 75. minuta, ali njegova akcija koje je prethodila prvom golu Ilića (za vođstvo od 2:0), zaslužuje da je se još jednom prisetimo. Mladi reprezentativac Srbije je vodio loptu nekih 60-70 metara, kao u slalomu je prelazio prepreku za preprekom i onda, kada je izbio ispred golmana Milojevića, nesebično je uposlio Ilića kojem zaista nije bilo teško da pogodi mrežu. Bila je to velemajstorska akcija 21-godišnjeg kapitena, dostojna umeća najvećih svetskih majstora. Uostalom, ovacije koje Medojević zaslužio s tribina sve su najbolje rekle.

Prava je šteta što je Nemanja Supić zabrljao u 88. minutu, kada je pokušao da dribla rivala. Umesto da jednu povratnu loptu ispuca daleko u polje, on je pokušao da uradi ono što golmani ne smeju da čine i to mu se žestoko obilo o glavu. Nije više ni bitno da li je bilo prekršaja u tom duelu, jer da je Supić reagovao kako se to čini po nepisanim golmanskim pravilima, čitava čarlama ne bi mu se ni dogodila. Tandem Abubakar - Ilić, međutim, nedugo potom udario je pečat na pobedu, pa golmanova greška nije uticala na kranji ishod.

Kada se podvuče crta na poslednje ovojesenje izdanje Vojvodine u Novom Sadu, ostaju kao potpis reči koje je izgovorio trener Borca Slavko Petrović, koji je rekao:

- Pobedila je bolja ekipa. Nadigrani smo od Vojvodine u drugom poluvremenu i čestitam rivalu na igri i pobedi.