Страхиња Ђогић, весељак из Љубиња: Тајна је у томе што ми можда нисмо велики играчи, али смо велика екипа
Свако у екипи треба да има једног Ђогу. Пре четири године, када је из малог, али по одбојци и одбојкашима познатог, Љубиња, стигао у Нови Сад, Страхиња Ђогић врло брзо се уклопио у војвођански миље и зачинио га специфичним херцеговачким карактером, оштрином, ведрином, па чак и позитивном лудошћу. Постао је у екипи, најпре кадетској, те јуниорској и сада у првом тиму, синоним за радост, подршку, атмосферу и емоцију.
Сећам се првог тренинга у леденој дворани са Ацом и Исидором. Већина нас се добро познавала, још из млађих селекција, а дуго смо радили и са тренером Марком Наранчићем. Они нешто старији у првом тиму су нас заиста сјајно прихватили и подржали – почиње причу Ђогић: – Од првог дана смо се нашли, осећали смо да ћемо направити лепу причу. Много њих ме је питало да ли смо заиста тако сложни. Да, све то што се могло осетити и видети на терену, то смо били ми. Много времена смо проводили заједно, дружили се, ако је неко сервирао испод мреже имао је задатак да купи кремпите, славили смо рођендане, зезали се, смејели и градили однос, који је брзо на терену давао резултате.
Иако је сезона за нама била пројектована за склапање мозаика, стварање екипе, сазревање играча, момци нису желели да све остане на томе. Хтели су да докажу да могу. Хтели су више од тога, више од игре.
Мислим да нас је делимично подстакло и то што људи са стране нису веровали у нас. Ја сам мојима пре почетка сезоне рекао да ћемо се борити за сва три трофеја. Нажалост, до трећег нисмо стигли, али смо освајањем Суперкупа и Купа Србије, постигли велики успех. Тренер нам је често говорио да играмо за себе, за екипу, да немамо шта да се плашимо и да ћемо увек имати подршку. Осим борбености и квалитета игре, красио нас је тај супер однос који смо изградили, а у чему нам је много помагао и капитен Кисић. Били смо сви као један од првог до последњег дана. Најтужнији је био тај крај, ту ноћ нисам ни спавао, а најсрећнији моменат за мене је био када смо освојили Куп Србије, јер смо већ дубоко ушли у сезону, имали смо тежак пут и били смо свеснији свега – каже Страхиња Ђогић.
Како вели новосадски либеро, тајна тешких победа и успеха не лежи у неком сегменту појединачно, него у скупу свих сегмената заједно.
Играли смо добро, вредно смо тренирали, напредовали одбојкашки, али и људски. Мислим да смо из утакмице у утакмицу доказивали да смо екипа за велика дела и за трофеје. Можда је тајна била и у енергији и заједништву. Били смо заиста истрајни, а храброшћу смо понекад заслужили и срећу. Дуги мечеви су нас подизали и пуно нам значили. Ми смо свој део посла урадили и увек смо пружали максимум, односно онолико колико смо у том моменту могли. Некада је то пратила радост, а некада сузе, као што је то био случај на крају сезоне. Али, важно је да смо делили и добро и лоше. Чини ми се да најважнија тајна лежи у томе што ми можда нисмо велики играчи, бар не сада, али смо велика екипа.
Нема сумње, да квалитет екипе не би испливао, да није било те слоге, али и незаборавних радосних момената, у којима је једну од главних улога весељака преузимао управо Ђога, како га другари зову.
Не бих никога истицао, посебно не себе. Сви смо били заслужни пођеднако за један део атмосфере. Свако је себе уткао у тај мозаик. Можда смо, ето, Мишко и ја највише плесали, лудовали, али смо се сви трудили да један другог опустимо. Лука и Лазар су били задужени за шале, а мени је било занимљиво на какав је начин то Лаки радио. Боске је увек имао неке форе брчанске, некада је некога то успело и изнервирати. Али, шта да се ради, ми смо још млади људи и све је то нормално – каже Страхиња Ђогић и додаје на крају: – Ово је моја најдража сезона у каријери, најлепша година у животу. Све су то моји пријатељи. Ако узмемо све у обзир, промену тима и све остало, мислим да је ово једна од најбољих сезона у новијој историји клуба и срећан сам што сам ту страницу клупске историје исписао управо са пријетељима.