Између редова: Освајање игре
Три узастопна пораза бацила су Војводину, два кола уочи краја лигашког дела, са другог на пето место на табели. А у дербију са Радничким повредио се и важан шраф црвено-белог тима, либеро Стефан Негић. Изазвало је то у јавности неверицу, критику, сумњу… Био је то први утисак, ретко ко био је спреман да чита између редова. А управо се између редова, у поглављима иза, али и у оним испред, крију најлепше реченице. Оне се често најбрже прочитају и још брже забораве.
Као што је и Вошин искусни капитен Жарко Кисић после дуела са Крагујевчанима рекао, пад након освајања Купа, али и након многих других изазова, сасвим је очекиван и нормалан. И то је више енергетски пад, него пад у форми.
Подсећамо, између та три пораза, Војводина је постала победник Купа Србије и тако стигла до другог пехара ове сезоне. Такав исход пре само неколико месеци ретко ко је, ван новосадске породице, очекивао. Када је Воша у августу кренула с припремама, медији, али и многи одбојкашки зналци, нису сврставали нову чету тренера Марка Наранчића у ред оних који ће се борити за трофеје. Било је чак и прогноза како ће се црвено-бели борити за плеј-оф, а они храбрији су наговештавали да би могла нова Војводина да помути рачуне фаворитима.
За то време у новосадском табору се радило вредно и тихо, само са једним циљем – да се сваког дана буде бољи него претходног, да се полако гради будућност и да се екипа без респекта бори за сваки пехар. Да та борба увек буде максимална, са пуно емоција и енергије, па за чега год то буде довољно.
И већ на старту сезоне „Нарин вртић“, како су Војводини наденули име у медијима, помрсио је конце освајачу трипл круне. Са пехаром Суперкупа у рукама, црвено-бели момци постали су прави хит, а надимци су се ређали од Вошиних беба, преко дечурлије до млађарије. Тако је од шале интерна химна новосадског тима постала песма „Млађи“.
Но, врло брзо су изабраници Марка Наранчића показали да тај успех није био случајност и тренутно надахнуће. Веома добар наступ имали су на европској сцени, а у лиги су наставили да побеђују фаворите. Наравно, киксева је било, али се касније показало да су неки мечеви ненамерно жртвовани, јер се појачаним радом форма темпирала за изазове у Купу Србије. До финала Купа Војводина је стигла преко највећих ривала, црвене звезде и партизана, што је каснијем освајању трофеја дало додатно тежину и значај.
И можда баш зато није могла Воша у мечевима са Карађорђем, Спартаком и Радничким да буде на свом нивоу, јер је циљ био топ форму достићи баш за финале. Лепо је то, пре и после меча са Крагујевчанима објаснио тренер Наранчић „да су до сада два пута темпирали и достигли пик и да је права уметност када се у спорту тај пик достигне и трећи пут, за кратко време“. Да ли ће у томе успети остаје да се види, али нема сумње да за нас црвено-бели неће бити мањи уметници без обзира на коначан исход.
А шта кажу чињенице?
Потпуно реновирани тим, најмлађи у лиги, освојио је до сада два пехара. Системски и плански шанса је пружена млађим играчима, које су предводили капитен Кисић, Бајандић, Рудић, Негић и Убипарип. Најмлађа дијагонала у лиги Милановић – Станковић, одиграла је 90 одсто утакмица, побрала симпатије и приморала стручњаке да обрате пажњу. Шансу су добили и Кокеза, Елезовић, Копитић, нешто мање Ђогић и Дакић, али су сви најавили да њихово време долази. Као сигурност на мрежи наметнуо се Савовски, неколико пута кључ у преокрету био је Лагунџин, а ту је увек и Мишковић.
Чињенице још и кажу да је Војводина одиграла 30 утакмица до сада, од чега 20 у лиги, пет у Купу Србије, четири у Европи и једну у Суперкупу. Остварили су скор Новосађани од 20 победа и 10 пораза, с тим да на домаћој сцени тај скор износи 19/ 7. Чак осам мечева играла је Воша у пет сетова и седам је добила, чиме је потврдила да има ту дозу упорности, храбрости и чврстине, да из таквих дуела излази као победник. Такође, показали су да могу да поднесу и притисак. Ако су неке мечеве играли растерећено, у финалу Купа су сигурно били благи фаворити и са тим бременом успели да се изборе.
Не треба заборавити да на том путу ниједном Воша није била комплетна. Још на припремама се повредио Урош Мишковић, а након куп утакмице са звездом због здравствених проблема део тима није био више био ни Игор Лагунџин, који се тек сада полако враћа тренингу. Два пута ван строја је због повреде био Филип Савовски, а либеро Стефан Негић повредио се на последњој утакмици са Радничким. Управо у таквим ситуацијима показали су Новосађани да су велики тим, на терену и ван њега. И ту се, осим у потенцијалу и квалитету, крије кључ успеха. И не само ту, него и у свим људима у стручном штабу, клубу, менаџменту и управи, који пружају безрезервну подршку и чине нераскидиви део црвено-беле породице.
Од октобра до марта научили су Вошини првотимци како се расте од „беба“ до момчина. Научили су и који су то дани за храбре, за јунаке, како се стиже до нечега када се то јако жели. Видели су и то да и „радијатор из зида могу ишчупати“ и да не смета ни то што су „млађи“. Показали су и то како се воли и игра за дрес и грб, како се верује у екипу. Својим ставом, односом, борбеношћу и емоцијом, освојили су и публику, која не само да долази у малу салу Спенса у све већем броју, него активно учествује у подршци. Део те публике, уз верне навијаче, јесу и неки нови клинци, девојчице, будући одбојкаши и одбојкашице, родитељи, пријатељи, читаве породице… Освојили су пехаре, публику, али су исто тако освојили и игру.
А да ли је могу освојити опет? Да ли Вошини момци могу са неколико корака уназад направити добар залет и поново заблистати? Могу. Са два пехара они већ блистају. Сада могу да пусте машти на вољу и да се играју до краја сезоне – уз ону препознатљиву енергију и жељу, којом су стизали до најважнијих победа.
Није важно који стартни број имаш у трци. Важно је како ћеш трчати ту трку.