Ja sam sve čekao ili možda iskrenije da kažem sve sam se nadao da će neko uraditi ovu priču. Pa razmislite malo, pa zar ja Podbara da pišem priču o najboljem igraču kojeg je dala Salajka? Ali neka, nije u redu da Salajčani i Podbarčani jedni drugima samo oštre brice i budličke, i ja ću evo napraviti prvi korak i prezentovati priču o kralju golgetera!
Veselinović se rodio 22. X 1930. godine. Za Vojvodinu je igrao od 1948-1961(Tu treba dodati jednu sezonu koju je odigrao za partizan.Režimski klub se tu poslužio lukavstvom jer je Tozu pozvao u vojsku a kada je otišao stigla je komanda pravac Beograd) i za to vreme postigao je 586 golova(130 golova u prvenstvima Jugoslavije) i apsolutni rekord je svih vremena. Za Vojvodinu je odigrao 546 utakmica. Nabolji strelac Prve lige bio je u sezonama- 1955/56 sa 21 golom, 1956/7 sa 28 golova,1957/58 sa 19 i 1960/61 sa 16 golova(ako sam nešto pogrešio molim vas da mi javite). U reprezentaciji je bio isto toliko uspešan- za mladu je odigrao 14 utakmica i postigao je 20 golova, za B reprezentaciju odigrao je 6 utakmica i dao 3 gola i za A reprezentaciju odigrao je 37 utakmica i dao je 28 golova(na osnovu broja odigranih utakmica i broju datih golova Toza je najbolji strelac reprezentacije svih vremena). Tozi je sve lako išlo od noge na terenu, salajački bon vivan koji je svoj talenat pronašao i usavršio. Vujke je bio primeer discipline,upornosti i marljivog rada. Toza je bio umetnik u kopačkama, plahovit, duhovit i neponovljiv.
Nakon Vojvodine, u sezoni1961/62 igrao je Đenovi a poslednju sezonu proveo je u Beču. On je takođe bio veoma uspešan trener. Vodio je VOjvodinu,reprezentaciju SFRJ i jedan je od najzaslužnijih stručnjaka za razvoj Grčkog i Turskog fudbala.
O Tozi će biti puno priča a sada možete pročitati njegov intervju iz knjige Pola veka.
Malo je takvih koji pri pomenu fudbalskog kluba Vojvodina ne asociraju odmah na jednog od njegovih najboljih igrača, majstor fudbalske veštine kakav se retko sreće, čovek koji je za Vojvodinu bio pojam, a ujedno i čovek kome je klub bio druga kuća. Naravno, reč je o Todoru Veselinoviću- Tozi!
Nestašni dečačić, sin Salajke, vrlo brzo se probio u red prvotimaca i tu bio nezamenljivi golgeter prefinjenog osećaja da iz bilo kog ugla savlada golmana, Poznato je da su mnogi golmani strepeli od Toze baš onda kada se nalazio u situacijama iz kojih običan šuter ne postiže golove. Felševi su njegovo omiljeno oružje, mada se često dešavalo da mrežu pogađa topovskim udarcima. Nije onda čudo što je takav igrač četiri sezone bio najbolji strelac Prve lige, a oko 30 puta državni reprezentativac.
Međutim, ono što je oduševljavalo gledaoce bile su majstorije ovog odistinskog majstora. Za njega nije bilo igrača koje ne može da predibla, nema situacije iz koje ne može da umiri loptu, ili je ne može uputiti gde je najpotrebnije....- i sve to uz jedan retko dopadljiv stil i sa lakoćom.
U naponu snage, negde pri kraju takmičarske sezone 1957/8 godine, dobio je oko ruke žutu traku. Te godine Boškov i Krstić otišli su na odsluženje vojnog roka, tako da je njemu pripaal kao najstarijem po stažu pripala kapitenska dužnost.
Vojvodina se tada nalzila u nezavidnom položaju. Od sredine tabele, gde su crveno-beli nalazili,začelje nije bilo odvojeno većim brojem bodova. Vojvodina je potuvala u Beograd. Dočekivao ju je Partizan. Pobeda bi donela sredinu tabele, dok bi poraz bacio VOjvodinu u borbu za opstanak. U takvoj situaciji, bez dvojice najboljih, Veselinović se našao u ulozi kapitena.
Evo šta Toza priča o tome-
Shvatio sam ulogu kapitena kao počast, ali sa mnogo obaveza. Tih dana vodio sam mnogo pojedinačnih razgovora sa članovima ekipe. Nalazili smo se na pripremama u Čortanovcima. Obilazio sam sve mlađe igrače, razgovarao sa sa njima o važnosti svega što nas očekuje. I moram priznati da su u to vreme mldai igrači, Vučinić, Takač, Malešev i drugi sa puno razumevanja i ljubavi obećalida će se boriti i da će dati sve od sebe. Nošeni žarom i željom za pobedom, uspeh nam nije mogao izostati. Moj prvi kapitenski nastup slavljen je u sred Beograda ubedljivom pobedom nad Partizanom 5-1. I nikad neću zaboraviti sa koliko su ljubavi svi dali svoj udeo. Kao da je to bio povod za dalje uspehe, tako da smo na kraju završili sezonu u gornjem delu tabele.
Ali, ne pamte se samo uspesi. Uostalom, bilo je i poraza. A oni se nekad dublje urezuju u pamćenje. Na terenu, kapiten je taj koji će svojim zalaganjem i svojim ponašanjem pokazati kako se fer podnosi poraz i pogrešna odluka sudije, ma koliko ona bila očigledna.
Evo šta o jdenom takvom slučaju kaže Veselinović-
U Budimpešti, na utakmici za Srednje evropski kup, igrali smo protiv domaćeg tima MTK. Sudija me je isključio iz igre. TO je bio momenat kada mi je mozak strahovito brzo radio. Bio sam čak u nedoumici da li da poslušam sudiju i napustim teren, ili da izvedem čitavu ekipu sa terena. Nisam mogao da se pomirim sa tim da ostavim ekipu, pogotovo u tuđoj zemlji, da se bori a ja da gledam Čini mi se da me je samo žuta traka naterala da ne učinim drugo, nego što je sudija zahtevao. Ja inače smatramda kapitensku dužnost treba shvatiti vrlo odgovorno i da kapiten nije samo zato da nosi žutu traku oko ruke, te da time bude obeležen. Kapiten mora biti najbliži saradnik treneru i uprave a na samom terenu ličnost koja svojom igrom mora dati do znanja svojim drugovima da ono što kaže bude poslednje.
