3. KOLO, 31. MAJ 1989.

VOJVODINA - SLOBODA 4:2 (3:2)

Stadion Vojvodine. Gledalaca: 20.000. Sudija: Stojanovski (Skošve)

Strelci: 1:0 Vorkapić (2), 1:1 Šarić (4), 2:1 Šestić (7), 2:2 Mihić (27), 3:2 Vujačić (37), 4:2 Šestić (60).

VOJVODINA: Maras, Tanjga, Vujačić, Šapurić, Kartalija, Mipovac, Mihajlović (Joksimović), Popović (Milosavljević), Vorkapić, Šestić, Dakić.

SLOBODA: Peštalić, Mrkić, V. Milošević, Beširević, Čogurić, Memišević, Mihić. C. Milošević, Šarić, 3. Milošević, Smajlović.

Konačno, došao je i taj dan, dan odluke o šampionu. U hotelu »Varadin«, gde su igrači i stručni štab bili u karantinu od utakmice sa Čelikom, grozničavo se iščekivao lekarski izveštaj o povredama Jokanovića, Punišića i Vorkapića, koji nisu nastupili protiv Zeničana, kao i kapitena Miloša Šestića, koji se takođe žalio da nije sasvim fit. Xohe li Vojvodina moći da izvede najjači sastav ili će Ljupko Petrović u najvažnijoj utakmici sezone morati radikalno da menja standardnu postavu?

Mijić nije imao pravo nastupa zbog žutih kartona, a ni konačan izveštaj o povređenima nije bio ohrabrujući. Lekari su saopštili: Šestić i Vorkapić su spremni, ali nastup Jokanovića i Punišića ne dolazi u obzir.

Utakmica je imala neverovatan početak samo sedam minuta igre, mreže su se zatresle tri puta, jednom domaćinova, i dva puta Slobodina. Najpre je Vorkapić u 2. minutu savladao Peštalića. Stadion je »proključao«, orila se šampionska pesma. Ali, po sparnom vremenu, ubrzo je došao »hladan tuš«, Sloboda je izjednačila već u 4. minutu preko Šarića. Ništa, međutim, tog dana Vojvodinu nije moglo da zaustavi u njenom šampionskom pohodu. Miloš Šestić je na desnoj strani, otprilike u visini kaznenog prostora Slobode, krenuo u karakterističan prodor. Ostavio je iza sebe dvojicu gostujućih fudbalera i kada se pomislilo da he se kapiten Novosađana još zabavljati driblinzima - usledio je neodbranjiv šut - 2:1, minut 7.

Posle tako neočekivanog početka, sledi period nešto mirnije igre, a onda novi šok, Sloboda je izjednačila u 27. minutu. Korner sa leve strane, visoko nabačena lopta, skok Mihića i Maras je savladan. Dva puta je Vojvodina vodila i oba puta je na jevtin način prokockala ono što je imala. Xohe li Šestić i drugovi imati snage da ponovo, i treći put, rezultat preokrenu u svoju korist? Ako je i bilo takvih sumnji one su potrajale samo deset minuta posle Slobodinog drugog gola. Novosađani su se poslužili tuzlanskim receptom: korner, Vujačić se prikrao iz pozadine i u »nebeskom« skoku glavom poslao loptu u mrežu - 3:2.

U drugom poluvremenu postignut je još jedan pogodak, odbrana Slobode je po četvrti put kapitulirala. To je definitivno rešilo pitanje pobednika. Mladi Dakić je na desnoj strani poslužio Šestića poslavši loptu u prazan prostor. Novosadski kapiten je u jurišnom naletu prvo predriblovao Čogurića, potom je fintom u prazno poslao i golmana Peštalića, da bi se na kraju, uz erupciju oduševljenja na tribinama, ušetao s loptom u gol. To je bio kraj. Definitivan. Titula je posle 23 godine po-novo u Novom Sadu!

- Ovo je najsrećniji dan u mom životu. Puno smo uložili u ovu titulu. Najveći deo prvenstva smo proveli na prvom mestu, imali smo najstandardniju formu, bili smo najjači kada je bilo najvažnije.

Ove reči kapitena Miloša Šestića, izgovorene dok se okupan šampanjcem gušio u zagrljaju navijača, potvrđuju da se titula našla u pravim rukama, da je Vojvodina u ovom prvenstvu bila ubedljivo bolja od svih i da je sve utoliko lepše što je ovaj trijumf istinski kolektivni čin.


Video izveštaj RTV NS- http://www.youtube.com/watch?v=fXqCwbdYsMY