ravi uzrok decenijskog rezultatskog posrtanja FK Vojvodina nalazi se u, sad već zaboravljenom, štrajku fudbalera, koji se desio 1999. godine. Bila su to teška i opasna vremena za našu otadžbinu. Te godine zbilo se NATO bombardovanje, pooštrene su sankcije Ujedinjenih Nacija i Evropske Unije prema SR Jugoslaviji i pojačan je pritisak koalicije SPS-JUL protiv svih njihovih neistomišljenika.

Vojvodina je u tom dobu beležila veoma važne uspehe. U takmičenju za Intertoto kup 1998. godine, Voša se plasirala u finale, dok je 1999. godine "Stara dama" igrala u prvom kolu UEFA kupa. Šef stručnog štaba bio je Tomislav Manojlović. Dužnost direktora FK Vojvodina od 1.11.1996. godine obavljao je Svetozar Šapurić.

U martu 1999. godine, na VI sednici Skupštine kluba, održane dana 4.3.1999. godine, izvršena je izmena Statuta i za predsednika Skupštine imenovan je Radovan Pankov, a za predsednika Upravnog odbora, Živko Šoklovački. Za članove Upravnog odbora, imenovani su: Banjanac Bratislav, Popović Branislav, Radić dr Jovan, Đurović Zoran, Svitlica Gojko, Radojčin Momčilo, Koprivica Miodrag, Apro Ljubomir, Mandić Veljko, Đukić Dragan, Ivoš Aleksandar, Vujačić Radosav, Bjelica dr Vojin, Svilar Rade, Lučić Ristovoje, Mihajlović Života, Pešalj Ljubo i Bajilo Dragomir.

Nova imena u Skupštini i Upravnom odboru mogla su da znače samo jedno - pojačan pritisak i kotrolu režima na FK Vojvodina. U oktobru 1999. godine, dolazi do prvih ozbiljnih teškoća i problema u FK Vojvodina. Upravni odbor smenjuje Svetozara Šapurića sa mesta direktora kluba zbog optužbe da je nezakonitim radnjama, prilikom transfera fudbalera Ljubiše Dunđerskog, Damira Stojaka i Zdravka Drinčića, prisvojio velika finansijska sredstva, te tako oštetio novosadskog prvoligaša.

Nakon što je razrešen dužnosti direktora, Svetozar Šapurić, čak 17 igrača prvog tima stupaju u štrajk. To je bio događaj bez presedana u novijoj fudbalskoj istoriji ovih krajeva.

Ubrzo zatim, tih 17 fudbalera iz sastava prvog tima podnose peticiju Upravnom odboru i traže da se Svetozar Šapurić vrati na dužnost direktora, odnosno traže izmenu odluke Upravnog odbora. Kako njihov zahtev nije prihvaćen, 17 fudbalera ulazi u štrajk sve do kraja takmičarske sezone 1999. godine. Takođe, 17 fudbalera iz sastava prvog tima, podnose zahtev Arbitražnoj komisiji za raskid ugovora krivicom kluba zbog neizmirenih obaveza kluba prema njima.

Sve ovo ima za posledicu slabe takmičarske rezultate, a prilikom njihovog stupanja u štrajk (odbijanje izvršavanja profesionalnih obaveza iz ugovora), traži se odlaganje prvenstvene utakmice sa FK Mogrenom, da bi se iz omladinskog pogona uključili mladi igrači. Takođe, nastaje problem u zimskom prelaznom roku, vezan za transfer fudbalera Vidaka Bratića, koji, navodno, u to vreme već nije bio fudbaler FK Vojvodina, odnosno prema dokumentu koji je priložio bio je slobodan fudbaler.

Na sreću, zahtevi igrača nisu usvojeni, tako da se nekolicina od tih igrača vraća u klub i uključuje u rad sa prvim timom, a jedan deo igrača radio je pod posebnim nadzorom trenera Aleksandra Kozline.

Mora se napomenuti da su u tom trenutku, možda i najtežem u novijoj istoriji našeg kluba, od standardih prvotimaca u timu su ostali samo Janković, Tanasijević, Belić, Habi, Kuvelja, Krivokapić i Avramov, dok su ostatak tima činili golobradi mladići iz omladinske škole fudbala.

Da situacija bude još gora u zimskom prelaznom roku, klub napuštaju: Vasković, Dragić, Mudrinić, Mrdak, Bratić, Vranješ, Žilić, Stoijljković, Jović, koji ne žele da igraju, a fubaler Aleksić Mirko pod vrlo čudnim okolnostima dobija raskid ugovora na štetu kluba i prelazi u FK Obilić.

Oslabljen igrački, FK Vojvodina ulazi u jednu tešku situaciju - eleminisana je iz kupa Jugoslavije, a jesenji deo takmičarske sezone završava sa dosta slabim takmičarskim rezultatima. Štrajk fudbalera, neizmirene novčane obaveze prema igračima iz prethodnog perioda, problem vezan za transfer igrača Vidaka Bratića, problem vezan za naplatu obeštećenje za igrača Stojak Damira, kao i druge transfere za fudbalere iz prethodnog perioda, stvorilo je dosta haotičnu situaciju, tako da je Upravni odbor doneo odluku da se o svemu obavesti MUP, koji je nastavio dalje aktivnosti u vezi provera rada iz prethodnog perioda, odnosno dok je direktor bio Svetozar Šapurić. Rezultat sprovedenih istražnih radnji je bio da je pred Okružnim sudom u Novom Sadu pokrenut postupak protiv Svetozara Šapurića zbog osnovane sumnje da je klub oštetio za oko 5.600.000 DM. To se odnosilo na transfere Drinčića, Miloševskog, Stojaka i Dunđerskog.

Šapurić se od ovih teških optužbi branio sa objašnjenjem, da kada je postao direktor kluba, je napravio dogovor sa čelnicima Vojvodine da u klub uloži svoj novac, koji je zaradio igrajući fudbal, u stvaranje ekipe koja bi opravdala renome kluba i izborila pravo nastupa na evropskoj sceni. U slučaju ekonomskog uspeha Šapurić je dobio zeleno svetlo od Upravnog odbora da može da povrati svoj uloženi novac.

Najviše nedoumica bilo je oko transfera Damira Stojaka u italijanski Napoli, koji je iznosio milion dolara. Od toga, prva rata od 300.000 dolara odmah je uz saglasnost ostalih članova Uprave, uplaćena na privatni račun Svetozara Šapurića, dok je dve preostale rate trebalo uplatiti u roku od šest meseci. Italijani su verovatno nezadovoljni Stojakovom igrom želeli da prekinu ovaj aražman i počeli da otežu sa isplatom duga i svoju obavezu regulisali tek u oktobru 1999. godine.

Obzirom na kašnjenje, usledio je još jedan dogovor da Šapurić u klub uloži lični novac, a da do poravnanja dođe kada stignu pare od Napolija. Međutim, u trenutku kada je preostala suma došla u klupsku kasu, u Vojvodini je već bila nova uprava.

Što se tiče transfera Stojaka u Napoli Šapurić je izjavio - "Nakon intervencije FSJ, Napoli je napokon na moj račun uplatio sumu koju duguje (600.000 dolara). Tada sam od rukovodstva kluba tražio da sednemo i napravimo obračun troškova kluba koje sam ja finansirao. Međutim, Živko Šoklovački je od mene zahtevao da pomenuti novac uplatim na neki račun u Moskvi. Naravno da sam to odbio. Zatim je Šoklovački od mene tražio da potpišem pristupnicu za JUL rekavši "Učlani se u moju partiju"... Verovatno sam tada bio jedini u klubu koji je to odbio, nakon čega sam smenjen sa mesta direktora, a Šoklovački mi je pretio da će me poslati u zatvor".

Prvi sporan transfer iz optužnice, prodaja Ljubiše Dunđerskog italijanskoj Atalanti, Šapurić je objasnio na sledeći način:

- "U leto 1997. godine procenili smo da se može realizovati transfer Dunđerskog i da to neće bitno uticati na kvalitet ekipe. U prvom momentu rukovodstvo kluba bilo je mišljenja da bi klub bio zadovoljan da od tog transfera zaradi 500 do 600 hiljada nemačih maraka. Međutim, Dunđerski je nekoliko bitnih utakmica odigrao vrlo dobro, tako da je "podigao cenu" na 900.000 i to je bio konačan zahtev kluba. Realizacija ovog transfera poverena je agenciji čije je sedište u Briselu, a čiji je vlasnik menadžer s licencom FIFA i UEFA, Vladimir Pavković. Ugovor je potisan u leto 1997. godine, a Vojvodini je odmah uplaćeno 500.000 maraka, a preostali deo je u dve rate trebalo da bude uplaćen do juna naredne godine. Međutim, zbog sankcija, u klubu smo dogovorili da se preostali novac uplati na moj privatni račun na Kipru i tako je i urađeno. Prva rata je uplaćena krajem decembra 1997, a druga 15. januara 1998. godine i taj novac je unet u FK Vojvodina. Vrednost ukupnog transfera bila je 2 miliona maraka, a razlika od 1.100.000 je pripala agenciji koja je i završila posao" - izjavio je Šapurić.

Što se tiče prodaje Zdravka Drinčića u nemački Bohum, bivši direktor Vojvodine je rekao da je taj transfer pomalo specifičan, pošto je Drinčić pre odlaska dve godine u Vojvodini igrao kao amater.

- "Rukovodstvo kluba se opredelilo da odredi visinu transfera od 400 do 500 hiljada maraka, s tim što je sa Drinčićem postignut dogovor da će od transfera dobiti, zbog toga što je dve godine igrao bez ugovora, 100.000 nemačkih maraka. Ceo posao je urađen preko jedne nemačke agencije, a klubu je isplaćeno 350.000, plus Drinčićevih 100.000 što iznosi tačno onoliko koliko je i traženo. Ukupna vrednost ugovora bila je 1.650.000 maraka, a razliku je dobila agencija koja je ugovor i zaključila i o svemu tome postoji kompletna dokumentacija" - istakao je Šapurić.

Sledećih deset godina Šapurić je apostrofiran kao najveći krivac zbog stanja u kojem se nalazi Vojvodina. Čitav slučaj dobio je svoj sudski epilog prošle godine kada je Šapurić oslobođen svih optužbi.

Oslobađajućom presudom Šapurić je povratio svoju čast koja je nemilosrdno blaćena deset godina, dok je za navijače Vojvodine ostalo ogromno pitanje šta se u toj aferi zaista zbilo. Ko je organizovao štrajk, ko se ovajdio od rasprodaje naših igrača i na koje su sve račune legle pare od transfera igrača koji su igrali u generaciji koja je igrala finale Intertoto kupa?