edmog dana šestog meseca ove godine, Novim Sadom je odjeknula vest koju smo željno i gotovo s nestrpljenjem očekivali – Marko Nikolić postao je novi trener Vojvodine! Tragajući za čovekom koji će na toj poziciji moći da učini više od svojih prethodnika, koji će sa sobom doneti ono što nam je u minulom, višegodišnjem, periodu nedostajalo, kako bi, u smislu kvaliteta igre i rezultata, bili ono što želimo, i koji će nas bar po jednom pitanju sve ujediniti, navijači “Stare dame“ srpskog fudbala bili su saglasni da taj, ne tako lak posao, može obaviti samo jedan čovek – šef Marko!

Sa puno biranih reči o tome šta lično očekuje od novog posla i nove “avanture“, ciljevima koji pred njega postavljaju njegovi novi poslodavci i onima koje stavlja sam pred sobom, šta veruje da tražimo mi navijači i koliko je on spreman, ali i sposoban, da nam “izađe u suret“, a retkom smirenošću, i fenomenalnom elokventnošću, za jednog tridesettrogodišnjaka (34 leta napunio je 20. jula), Marko je seo na stolicu u SC “Vujadin Boškov“ u Vetereniku i pred auditorijumom jasno, dana 14. juna, rekao da je, u godini retkog i velikog jubileja, njemu najvažnije da Vojvodina bude bolja nego ikada. Samo tri dana kasnije, odelo je zamenio sportskom opremom i izvršio prozivku igrača. Tako je i započela naša, nadamo se i više nego uspešna, zajednička avantura, ona u kojoj je i nama, koji Vošu bodrimo sa tribina, najpreče upravo ono što je Marko tada obećao na konferenciji za medije.

Sve se poklopilo, možda i prebrzo… Zli jezici će reći da teško prihvatamo Beograđane među nas i da smo u startu odbojni prema svemu što nam stiže “odande“. A onda nam se desi da nekoga prema kome smo imali velikog poštovanja, za nepuna tri meseca zavolimo do tih granica da počnemo da se kunemo u istog i da smo spremni za njega sve da učinimo. On je svojim ponašanjem, radom, vizijom, obraćanjem nama bez ustezanja, ogromnim ljudskim i trenerskim kvalitetom, stavom i ambicioznošću, stavio pred nas “breme“ ujedinjavanja po jednoj “stvari“ – samo Gospodin Nikolić može biti na tom, za nas tako osetljivom, trenerskom mestu i niko više!

Mi smo najveće pojačanje za ovu, a verujemo i za nekoliko narednih, sezonu dobili u junu. Taj neko neće trčati u Vošinom dresu, davati golove, braniti gol, primati i zadavati udarce na terenu, već stojati pored istog i komandovati. Napoleonovskom maksimom “50.000 vojnika i ja – to je vojska od 150.000 ljudi“, Marko Nikolić je preuzeo sve u svoje ruke (mi glasno kažemo Upravi da želimo da to tako i ostane) i stao ispred igrača, ali i pred nas koji smo kadri sve da ocenjujemo i procenjujemo i hrabro poveo rat koji znamo da dobijamo. Ne zato što smo moćni i jaki, već zato što je jedinstvo Vošoljubitelja najvažnija stvar koja nam se mogla dogoditi, a koja je počela da bledi i nestaje pre nego što je Marko došao. Srećom po nas, Marko ovde nije kasnio (kako poslovica veli), već je to učinio baš na vreme i započeo ujedinjavanje snaga na svim frontovima, zarad našeg, sveopšteg, dobra i radosti.

Istina je negde između. Kao što je nama “legao“ Marko, tako je i njemu “legla“ Vojvodina. Kad je već tako, to treba iskoristiti i uživati. Jedni uz druge i jedni za druge.

O tome koliko nam je čast učinio odgovaranjem na pitanje Forumaša, da svakome kaže šta misli i oseća i o čemu promišlja, da i ne govorimo. Onako u njegovom, gorenavedenom, stilu… Reče nam da je i njemu bilo veliko zadovoljstvo i da se zahvaljuje na ogromnoj podršci koju oseća i da mu je obaveza više da tu podršku opravda. Mi ni ne sumnjamo da on to ne može i neće učiniti. Zato, Hvala Šefe što ste u razgovoru sa nama rekli ono što nas zanima i što Vas pitasmo.

Šta Marko Nikolić misli o dosadašnjem boravku u FK Vojvodini i Novom Sadu, o igračkom kadru (i pojedincima) kojim komanduje, ko su za njega pojačanja i koga bi još voleo (a nije tako nemoguće) da vidi u Vošinom dresu, o omladinskoj školi, o strogoj selekciji kojoj teži, kaznama koje je spreman da sprovede u delo za one koji prekrše dogovor, o svom obrazovanju i interesovanjima, o minulom poslu, o tome od koga je učio i naučio zanat, o radu sa ljudima koji ga okružuju, o modernom fudbalu i onome šta on zahteva od stručnog štaba, o stanju u srpskom fudbalu, o Vošinom letnjem evro-uspehu, o pripremi igrača i ekipe za utakmicu, o snovima i željama koji nam se podudaraju… Poslušajte i sami šta je Marko, u vremenu trajanja jedne fudbalske partije (94 minuta – Hvala što je imao toliko vremena i strpljenja), govorio, uz našu želju da ovo ne bude jedini put da na ovakav način komuniciramo, jer nam je bilo veliko zadovoljstvo i čast!