Vesti / Njegovo Veličanstvo Fudbal / Welcome to Prague!

Welcome to Prague!11.05.2013. 01:22

Autor: Budababa(12)
K

ada sam, negde sredinom marta, počeo da planiram svoju posetu Pragu, suvišno je pričati da je među prvim stvarima koje sam uradio bila ta da pogledam raspored češkog prvenstva za prvi vikend maja. Slavija igra kod kuće, protivnik je Jablonec. To je to. Iako priznajem da bi radije pogledao praški derbi, zanimalo me je kakva će biti atmosfera na jednoj od, kako ih mi zovemo, „malih utakmica“. Pogled na tabelu dovoljno govori, sve što smo mi već prošli pre desetak godina – sredina tabele, kod kuće se još i napravi nešto, na strani tek po koja mrva u vidu nerešenog rezultata. Setio sam se sezone u kojoj smo imali samo jednu ili dve pobede na strani, znam da smo tukli nesrećni Kom u gostima i bili veseli kao da smo ušli u grupnu fazu Lige Šampiona. Pretpostavio sam da neće biti velika otimačina za karte i da ću svoje mesto na tribini komotno moći da uzmem na sam dan utakmice.

Spoj prvomajskih i uskršnjih praznika dao je meni i mom gariju Joci četiri dana fore da cunjamo po Pragu. Od četvrtka do nedelje prepodne smo obilazili popularna zdanja u centru, pabove u širem delu centra, kafane po Žižkovu noću (što odudara od klasične turističke ponude)... Za sve to vreme nisam video nijedno obeležje bilo kog praškog kluba, što je donekle i razumljivo za masu koju su uglavnom činili ljudi sa svih strana sveta. Lokalci su živeli svoj život u krajevima izvan distrikta 1 (strogi centar, a distrikata ima preko 20), u kojem je glavna fora bila izvući i poslednju krunu (češka nacionalna valuta) iz džepova turista. Jedno veče se nalazimo sa prijateljicama koje žive u Pragu i odlazimo u neku vrstu pivnice koja se nalazi u podrumu pozorišta. Usput kroz razgovor pitam gde se nalazi stadion Slavije i saznajem da je dosta daleko od centra, u distriktu 10. U pitanju je inače novi stadion, sagrađen 2008. godine, ali o tome nešto kasnije. Tokom jednog od popodnevnih bauljanja, saznajem da je u blizini mesta koje sam obilazio i stadion Sparte, najomraženijeg rivala Slavije. Odlazim tamo da izbliza pogledam građevinu i primećujem da se na pomoćnom terenu igra utakmica između ženskih fudbalskih klubova, i to ni manje ni više nego baš praški derbi, te mi se želja, donekle, ipak ispunila. Pošto sam imao sat vremena „fore“, sedam da odgledam prvo poluvreme. Bogami, na stranu to što je ženski fudbal u pitanju, ali prštalo je na sve strane. Toliko uklizavanja nisam video ni na jednoj utakmici našeg, ali i inostranih prvenstava, koliko me unazad sećanje služi. Nekoliko puta se lopta morala izbacivati u aut jer su devojke posle duela ostajale na travi. Što je takođe interesantno, utakmicu je pratilo čak devet fotoreportera oko terena, što nema ni na većini utakmica voljenog kluba. Slavijašice su bile bolje u prvom delu igre, propustile par šansi i ostalo je 0:0. Posle sam saznao da su primile gol u zaustavnom vremenu utakmice i izgubile sa minimalnim rezultatom. Tako tipično za crveno-bele boje... U nedelju popodne, svako tera na svoju stranu. Joca, inače takođe navijač starog kluba, odlazi da se bakće sa životinjama u ZOO vrtu, a ja hvatam crvenu liniju metroa, a zatim presedam na tramvaj i odlazim u deo koji se zove Eden. Već na izlasku iz tramvaja viđam dosta ljudi u crveno-belim bojama i jasno je da je stadion blizu. Nekih 300 metara dalje izlazim na plato čiji centralni deo zauzima Eden Arena, moderan stadion koji je izgrađen nakon što je ustanovljeno da je ta investicija isplativija nego da se vrši rekonstrukcija starog stadiona. Tako se Slavija ipak vratila u Eden, koji je bio domaćin crveno-belima nakon drugog svetskog rata, a nakon toga se ekipa selila na nekoliko drugih stadiona, nakon što je utvrđeno da stari Eden više ne zadovoljava standarde i da nije bezbedan. Stadion izgleda pomalo previše moderno za moj ukus, koji je ipak podređen pogledu na “Karađorđe”. Ispod velikog natpisa imena stadiona nalazi se “Mc Donald’s”, a u sklopu stadiona je i nekoliko kafića, slično našoj severnoj tribini. Malo dalje nalazi se Fan shop, te je to bila moja sledeća destinacija. Ulazim u prodavnicu koja je dupke puna i prijatno sam iznenađem ponudom. Mrzim sebe što moram da izigravam jebenog japanskog turistu i fotoaparatom slikam svaku policu i svaki ofinger, ali ne mogu drugačije nego slikama predstaviti deo ponude šopa. Dresevi, majice, kačketi, šalevi, duksevi, šolje, pinte, krigle, papuče, privesci, zastavice, olovke, trenerke, portikle za bebe, cucle, kalendari, posteri... Ovde postoji apsolutno sve sa grbom i bojama Slavije, kako za navijače, tako i za simpatizere, sve na jednom mestu. Prosto čoveku dođe da popije bensedin kada se seti frizbija i anti-stres loptica. Za dvadeset kruna kupujem program posvećen današnjoj utakmici, dosta je sličan našem, ali sadrži i mini-poster sa utakmice odigrane 2008. godine protiv ekipe Oksfordskog Univerziteta, kojom je zvanično otvoren novi stadion. Idem dalje prema blagajni i od nekoliko ljudi pokušavam da saznam gde se nalazi tribina na kojoj su smešteni najverniji, ali ispada da je i moj “zarđali” engleski suviše dobar za nekolicinu momaka kojima sam se obratio. Konačno, na samoj blagajni uspevam da se sporazumem sa likom koji prodaje karte i saznajem da su ultrasi Slavije smešteni na severnoj tribini stadiona, te uzimam kartu za taj sektor. Ulazak na stadion je sličan ulasku u metro, samo što ovde imate čitač bar-koda kroz koji provlačite kartu. Kratak pretres i ulazak u hol, gde prvo u oči upada štand sa pivom. Evro komad, imao sam prvo sumnju da je možda bezalkoholno, ali je navala bila suviše velika da bi ova teza imala potporu. Na zidu u holu, duž čitave tribine, veliki posteri (cirka 2x1 metar) vezani za istoriju crveno-belih: timovi, detalji sa utakmica, portreti i sl. Pošto sam na tribini dvadesetak minuta pre početka meča, jasno je da poseta neće biti prevelika. Na tribini već vidim nameštene bubnjeve, kartone zakačene za naslone stolica i platna sa strane, te je jasno da je organizacija na prilično visokom nivou i da je spremna koreografija za ovu priliku. Utakmica počinje, formira se kop i ja gledam da dam svoj doprinos u navijanju, koliko mogu. Primećujem dva barjaka u dnu kopa, jedan je sa natpisom “Stara Garda”, a drugi sa lovorovim vencom i logom TS unutra (Tribuny Sever). Koliko samo sličnosti, mislim se u sebi. Slavija bolje otvara utakmicu, ima par poluprilika, ali iz jedne polukontre gosti opasno prete i lopta završava u mreži domaćeg golmana. Tajac na stadionu prekida se nakon što je pomoćni sudija podigao zastavicu i signalizirao ofsajd. Dobro je, jebeš ga, nisam valjda prešao toliki put da vidim da crveno-beli gube... Nastavlja se pesma, fazon vrlo sličan našem samo sa drugim melodijama. U međuvremenu se razvlači koreografija, posvećena petoj godišnjici igranja na novom stadionu, za koju kasnije vidim da je prilično lepo ispala. Na isteku tridesetog minuta, Slavija konačno dolazi u vodstvo, što je za posledicu imalo to da su dva “Huka sa Severa” koje sam poneo sa sobom bila skroz ispolivana pivom. Inače, proslava gola je specifična po tome što u tom trenutku dosta njih koji imaju u ruci točeno pivo isto prazne po ljudima oko sebe, barem je tako bilo u mom delu kopa. Ista situacija se ponavlja nepunih pet minuta kasnije, a zatim i u smiraj prvog dela igre, te domaćin odlazi sa ubedljivih 3:0 na odmor. To je rastužilo svega desetak ljudi na stadionu, malobrojne navijače Jabloneca koji su bili u ćošku suprotne tribine od one na kojoj sam se nalazio. Kako su mentalna priprema za utakmicu, odlazak na meč i navijanje u prvom poluvremenu “pojeli” dobar deo energije u meni, iskoristio sam priliku da u pauzi svratim do štanda gde su se valjali pivo i klopa. Kako je ovo drugo bilo apsolutni prioritet, za nešto jače od dva evra pazarim pečenu kobasicu, koja se inače servira na kartonskoj tacnici sa dva parčeta hleba, uz opciju da se po želji doda senf ili kečap. Moram priznati da mi se svideo ovaj socko način posluge i da se nadam da će isti satrti već spomenuti “Mc Donald’s” sa spoljne strane stadiona. Odlučio sam da drugo poluvreme odgledam sa visine, tj. da se popnem u skroz gornje redove tribine, finiširam klopu i zamolim nekoga da me slika, dokaza radi, čisto da ne ispadne da sam ja bio u ZOO vrtu, a Joca na stadionu u funkciji Firminog izaslanika. Kako na vrhu tribine nije bilo previše sveta, imao sam izbor između četiri devojke koje su sedele zajedno i nekog lika za koga mi se učinilo da baš nije svoj. Uz svo poštovanje prema ludacima, prva opcija mi se ipak učinila kao razumniji izbor, te sam zamolio jednu od četiri dotične dame da me uslika sa terenom u pozadini. Krenuo je divan, ja pitam za Slaviju, saznajem da im je ovo najbolje poluvreme (ispostaviće se, i najbolja utakmica) u sezoni, ona se interesuje odakle sam i otkud baš na utakmici Slavije. Objašnjavam joj da Vojvodina i njihov klub imaju specijalne veze, crveno-bele boje, srpski studenti u Pragu, četrnaesta... Kaže mi da njen momak voli da priča o istoriji drugih klubova i da bi mi sigurno bio zanimljiv sagovornik. “On je onaj u dnu tribine, što vodi navijanje”, dodaje. Eto ti sad... Da li je u pitanju karma ili šta drugo, tek moja odluka da grilovanu klobasu drmnem na mestu izolovanom od ritma navijačkog bubnja i polivanja pivom me je prečicom dovela do vrha Slavijine navijačke grupe. Vreme je polako odmicalo, domaćin je dao još dva gola, između njih primio jedan, i utakmica je završena ubedljivim trijumfom od 5:1.





Kada je sudija odsvirao poslednji zvižduk na utakmici, tribina se ubrzano ispraznila, a ja sam čekao da se upoznam sa likom koji je vodio navijanje. Devojka je okrenula telefon u par navrata i zamolila me da pričekam malo da se unesu rekviziti u navijačke prostorije. Ono što me je pomalo zateklo je da nijedan papir koji je bio deo koreografije nije bačen na pod ili iscepan u svrhu pravljenja “konfeti” efekta, već su svi uredno složeni u kutije i čekali sledeću priliku. Nakon par minuta pojavljuje se vođa severne tribine, rukujemo se i predstavljamo jedan drugom, gde saznajem da se zove L**** (u daljem tekstu: L).

- Vojvodina Novi Sad?
- Yes.
- Firma?
- Yes.
- Welcome to Prague.

Usput upoznajem još par ljudi iz vrhuške grupe, a koristim i priliku da im dam dva Huka koja sam poneo. Vidim da nisu ostali ravnodušni na kvalitet magazina, objašnjavam im da su u pitanju brojevi 4 i 6, te da ću, ako bude prilike, gledati da im dostavim i prva tri broja, kao i peticu. Tu saznajem da je većina vrlo dobro upoznata sa našom scenom, fudbalskom i navijačkom, i da gaje posebne emocije prema Vojvodini. Znaju da naredne godine slavimo 100 godina kluba, da imamo dobru sezonu iza sebe, da i mi imamo Staru Gardu... Prolazimo u prostorije ispod tribina stadiona, a usput pričamo o Slaviji i sezoni koja je u jeku. Čujem za podatak da je od poslednje 21 utakmice na strani ostvarena tek jedna pobeda i da klub ima jednu od najlošijih sezona u poslednjih desetak godina. Finansijski problemi zakovali su crveno-bele na sredinu tabele, svega šest-sedam bodova od zone ispadanja. L se ipak nada da se to neće desiti, a današnja pobeda značajan je korak u tom smeru. Predlaže mi da odemo do paba u kojem se skupljaju najvatreniji navijači Slavije i popijemo pivo, što, naravno, prihvatam. Usput divanimo o navijačkim relacijama na ulicama Praga i Novog Sada, gde saznajem da Sparta ima najjaču huligansku ekipu u gradu, sa kojom se teško može izaći na kraj. Naravno, i rezultat je tu odigrao bitnu ulogu jer, kao i kod nas, imaš jezgro koje će dolaziti i da gubiš celu sezonu sa po tri razlike, dok je ostatak (većina, nažalost) tu samo dok se pobeđuje. Jednostavno, Sparta beleži bolje rezultate, privlači trenutno više ljudi, pa iz te mase ima veći kapacitet da izdvoji kvalitetne ljude za tribinu i ulicu.

Ulazimo u pab koji se nalazi u okviru stadiona i tu se upoznajem sa još par ljudi, od kojih dobijam pohvale za Huk, koji je već kružio po kafani. Iako sam u prvi mah na utakmici imao utisak da je na tribini mlađi svet, u pabu je bila prisutna dosta ozbiljnija ekipa, ljudi u godinama, istetovirani, njuške za respekt. Uzimamo po pivo i divanimo o aktuelnim situacijama naših grupa, navijačkim akcijama, ex-Yu sceni... L je prijatno iznenađen kada mu spominjem da postoji ideja da Slavija bude pozvana za stogodišnjicu kluba da odigra prijateljski meč i uveliča jubilej, i slažemo se da bi trebalo malo dobre volje na obe strane da se to ostvari. Sa poslednjim gutljajima piva već osećam da su me četiri praška dana poprilično ispraznila, te najavljujem dostojanstveno povlačenje. Dobijam predlog da ostanem na još jednom, ali umor bi me samo učinio lošim sagovornikom. Da su tu tri derana sa kojima sam prošle godine išao u Beč, verovatno bi dočekali jutro u tom pabu, pijani kao zveri, pevajući Vošine i Slavijine pesme. Ovako, digao sam sidro, zahvalio na pivu, pozdravio se i napustio Eden Arenu. Do sledeće prilike...

Press
Turska ipak najbolja opcija, Stanisavljević u Asterasu

U svetlu aktuelnih geopolitičkih zbivanja, a posebno posle obaranja ruskog vojnog aviona od strane turske armije, bilo je neizvesno gde će fudbaleri Vojvodine odraditi zimske pripreme. Već godinama unazad Novosađani su kraj januara i početak februara provodili na obalama...

Intervju
Enver Alivodić

Agresivnost i hitrina jesu ono po čemu sam prepoznatljiv, ali istovremeno voleo bih da sam mirniji u završnici!

Lista strelaca
Malbašić6
Owusu Bempah3
Subotić3
Mihajlović2
Cebara1
Jovančić1
Avramovski1

Igrač sezone
Rockov11
Malbašić7
Planić7
Vukasović4
Kojašević3
da Silva Alves2
Jovančić2
Owusu Bempah2
Bureković2
Avramovski2

Sećanja
Sima MilovanovVečiti kapiten
Sima Milovanov

Mada najmlađi po stažu u ekipi, preuzeo je žutu traku od Avramovića zbog standardne forme i odgovornog mesta u timu. Njegov desetogodišnji staž u ulozi kapitena jedan je od najdužih...