anas je rođendan našoj Vojvodini!!! Punih 99 leta prođe od dana kada je u dvorištu kuće u ulici Temerinskoj br. 12, u štrikerskoj radnji Save Šijakova, šestog martovskog dana 1914. godine, grupa momaka odlučila da osnuje Klub, koji će biti istinska ljubimica generacija i generacija stanovnika ovog Grada, ali i Pokrajine, pa i čitave države, kako god da se ona zvala i koliko god velika bila.

Slavimo danas svi mi kojima je „crveno-bela” vojvodinaška boja u srcu – bez obzira na godine, pol, nacionalnost i veru…Svi mi koji smo u Novom Sadu, ili negde daleko od njega…Ipak, njima FK Vojvodina, možda, i najviše nedostaje.

Zato su znameniti Forumaši, trenutno "gastarbajteri", the Gari i Daljac rešili da joj čestitaju, onako kako najbolje znaju, skoro vek postojanja. Rečima, na koje mi više i nemamo šta da dodamo, osim:

SREĆAN TI ROĐENDAN, LJUBIMICE NAŠA !!!


the Gari
Sasvim lično...

Vošo, matora, ovo je sasvim lično.

Danas je tvoj 99. rođus i nemam da ti poželim ništa novo. Ti sve znaš. Ono što jeste drugačije to je da ulaziš u tu gromoglasnu 100. godinu i da sledećih dvanaest meseci pripadaju tebi, više nego bilo kad ranije. Danas je početak tvoje godine, u kojoj možeš biti sve: ponosna, nepredvidiva, zajedljiva, nepreporučljiva po zdravlje, lepa, laka... Možeš da se kurčiš! Ovo je tvoje vreme, matora.

Starija si od mene dobrih 71 godinu, što će reći da imam tu sreću poznavati te ceo život. Ti mene znaš nešto kraće. To je vreme jedno jako blesavo, i za tebe i za sve ostalo na ovom čudnom delu planete. Puno bizarnih, dečačkih, suludih radosti i tupih, dugih kamijevskih padova. Znaš me onako kako znaš i druge tipove koji vazda nešto petljaju s tobom. Nismo nikakva armija (ta reč ne bi nam ni pristajala), ali smo grupa tvojih prijatelja – garišona. Grupa ludaka s davno ustanovljenom „dijagnozom", koji slabije pamte trofeje, a mnogo bolje pritiske, ponižavanja i otimačinu.

Ja sam kao klinac – ponovo sasvim lično – ispasavao majicu i podizao kragnu kako bi ličio na Gorana Šaulu. Kao tinejdžer se (uz pomoć Milana Belića!) sa Zemuncima tukao za zastavu, kasnije palio bajsom na gostovanja da gledam Tadića, Brkića... Sve je to bilo moguće jer su pre tačno 99 godina neki moji bivši sugrađani osnovali fudbalski klub, verujuću da mladost i petlja vrede više od monopola na primenu sile. Neki se tamo mangup zaljubio, pa su neki mladići išli peške na prvu utakmicu u Kovilj, neke su mame šile dresove...

U „romantičnom“ međuratnom periodu rasla si kao klub gospode, građana, radnika, popova i gradskih hohštaplera. Ti su tipovi konstruisali prvi „Karađorđe“, skupljali priloge, gradili veliki klub, ophodili „vruće“ terene u Šapcu i Osijeku, kolačili oči i drali se na sudije i protivničke trenere. Kako je ko šta znao. Danas, šest vremenskih zona istočno od tebe, matora, kao moj – ponovo sasvim ličan – način da ti čestitam rođus, ja na levu nadlakticu tetoviram karikature trojice tvojih bivših kapitena i trenera koji su obeležili te magične tridesete. Bezbrižni period pred mračni rat u kojem su Vojvodinaši ponovo pokazali petlju.

Moj deda je, opet, bio zaljubljen u „Zlatnu generaciju“. Da, ti dobro znaš da samo slaninari mogu „zlatnom“ nazvati generaciju koja nikad ništa nije osvojila i prihvatati to kao najlogičniju stvar na svetu. A zar nije? Tako sam ja odrastao uz priče kako Andrija Vereš slabo vidi i još slabije zbori srpsko-hrvatski, kako je Toza Veselinović zapitkivao golmane „u koju će stranu“, a sopstvenima poručivao „da ne mogu oni primiti golova koliko ih on može dati“, i o tome kakva je uloga Đine Lolobriđide u pobedi Vojvodine nad Interom usred Milana.

Šezdesete su svedočile o tvojoj prvoj šampionskoj ekipi, osamdesete o ispadanju u drugu ligu i (neočekivanoj) drugoj tituli. U mojoj – sasvim ličnoj – istoriji FKVojvodina, nešto značajniju ulogu imaju sedamdesete. Moj se matori nenormalno ložio na njih! Oni su isto osvojili titulu, ali im je oteta. Ništa novo… Njegov „Prljavi Hari“ i dalje je Ratko Svilar, na svako glupo pitanje, van svakog konteksta, odgovara sa: „A da nije možda Pera Nikezić“, i infantilno je srećan kada iz kola vidi Laciku Lerinca. Ne sećam se kada je poslednji put bio na stadionu...

Ako te baš zanima, pradedu nisam upoznao i ne znam koliko se bakćao s fudbalom. Znam samo da se svojevremeno penjao na krov crkve u Bečeju i vikao: „Ja sam Garibaldi“, te da nikako nije mogao pravilno pročitati Manchester City. Sasvim lično, smatram da je u njemu ležao vrlo respektabilan telepski „ultra“ potencijal!

Srećan rođus, matora!


Daljac
Staroj Dami u spomenar

Vek tom skoro ima - još godina fali
od kad su te đaci srpski osnovali:
Na Salajki tada, u proleće rano,
nogometno društvo beše osnovano.

U štrikerskoj radnji Save Šijakova
istkana je nebu jedna zvezda nova:
Jovan, Mile, Đorđe, Kosta, Majstor Sava
rešiše da zvezda bude dunkel-plava

Crven-bele pole od Slavije bratske
ponad zvezde stoje, onda i danaske:
simbol su gospodstva, kada bitku biju -
u slavu Vojvodstva, trobojnicu kriju.

Da vek ceo mine u znak slave njine
srećan danas svima praznik Vojvodine!