ktobra 1944. godine sloboda je posle troipogodišnje okupacije došla u Novi Sad. Rane i ožiljci iz tog stravičnog perioda nisu ni počeli da zaceljuju, a građani Novog Sada našli su se pred novim krugom stradanja. Pod udarom ideologije crvene zvezde i Titovih partizana, našli su se ljudi koji su na osnovu svog klasnog porekla ili drugačijeg ideološkog opredeljenja mogli da predstavljaju pretnju za novi režim.

Naredbom generala Josipa Rukavine, komandanta vojne oblasti Bačke i Baranje, u noći 25. na 26. oktobar počinjena su hapšenja Srba iz Novog Sada, mahom uspešnih domaćina, industrijalaca i intelektualaca. Među uhapšenima, našli su se i proslavljeni golman i član Uprave FK Vojvodina Miloš Kosić i bivši predsednik istog kluba Dr Obrad Milutinović.

Kosić i Milutinović su zajedno sa još neutvrđenim brojem Novosađana streljani u Rajinoj šumi. Stratište Rajina šuma nalazilo se na potezu između današnje Toplane i Rafinerije. Nekada omiljeno izletničko mesto Novosađana, postalo je 1941. godine mesto za izvođenje masovnih egzekucija. Prvo su na tom mestu nemačke snage streljale srpske rodoljube a njihov prljavi posao nastavili su Hortijevi dželati. Tačno mesto egzekucije Kosića i Milutinovića doznalo se tek 1991. godine kada je kopan kanal za gradski vodovod.

Nekoliko stotina ljudskih kostiju pronađenih na tom strašnom mestu više od dve decenije čuvaju se u depoima Gradskog muzeja. Da li je prošlo dovoljno vremena da bi se tim ljudima dozvolio časni hrišćanski pokop i da li smo konačno spremni, kao društvo, da postavimo spomen obeležje na mesto njihovog stradanja?

Miloš Kosić, bio je jedan od najboljih golmana FK Vojvodina u periodu između dva svetska rata, a gol Vojvodine uspešno je branio od 1926. do 1934. godine. Kosić je bio posve neubičajeni golman. Iako omalen rastom posedovao je sjajnu skočnost, neverovatne reflekse i zapanjujuću nesutrašivost. Zbog ovih osobina postao je istinski miljenik navijača. Po vokaciji bio je policijski inspektor, a njegova profesionalna dužnost često ga je sprečavala da putuje na gostujuće utakmice našeg kluba, što je znalo da bude glavni uzrok slabih igara “crveno-belih” na strani.

Prema kazivanju nekoliko učesnika NOB-a i SKOJ-a, do kojih je došlo uredništvo ovog sajta, tokom rata se držao časno i primerno. Okupacioni period je proveo u svom rodnom Begeču. Jednom datu zakletvu Kralju i Jugoslaviji, Miloš Kosić nije mogao da zaboravi, zato je bilo i prirodno da legendarna jedinica “crveno-belih” pomaže monarhistički pokret na čijem se čelu nalazio general Draža Mihailović. Uz monarhistički pokret, koliko je mogao, Miloš Kosić je pomagao i partizanske jedinice, o čemu su svedoci događaja, takođe, svedočili.

Slobodu je dočekao sa velikom radošću, znajući da je dao doprinos u borbi protiv nacista i njihovih pomagača, što i jeste bio njegov glavni cilj. Ipak, pored toga što je pomagao i partizane, ljudi u crnim mantilima zakucali su jedne noći i na njegova vrata. Bio je to poslednji put da je Miloš Kosić viđen. Tada je potvrđeno da je na istom mestu stradalničku sudbinu Miloša Kosića doživeo i bivši predsednik SK Vojvodine Dr Obrad Milutinović.

Dr Obrad Milutinović je bio lekar-dermatovenerolog i jedno vreme potpredsednik grada Novog Sada. U staroj porodičnoj kući, u današnjoj Zmaj Jovinoj ulici br. 8, otvorio je privatnu ordinaciju. Bio je i lekar socijalnog, odnosno zdravstvenog osiguranja, u Njegoševoj ulici (danas zgrada Školske poliklinike). Veoma omiljen kod pacijenata, jer se trudio da im pruži stvarnu i pravu pomoć u dijagnozi i terapiji, a mnoge siromašne bolesnike lečio je besplatno.

Po dolasku na mesto predsednika SK Vojvodina, energično se zalagao za obezbeđivanje svih potrebnih uslova za uspon fudbalske sekcije. Vojvodina je u tom vremenu imala možda i najjači tim u dotadašnjoj istoriji kluba. Konkretna materijalizacija svih tih napora bio je plasman u samu završnicu državnog prvenstva. Ko zna kojim bi putem FK Vojvodina tada pošla, da prvo nije izbio puč 25. marta, a za njim i rat, 6. aprila 1941. godine.

Za vreme mađarske okupacije, kao srpski patriota, više puta je šikaniran, privođen na saslušanja, a bio je i pod stalnom prismotrom. Potpuno se isključio iz bilo kakve političke aktivnosti i bavio se isključivo privatnom lekarskom praksom.

Posle oslobođenja, sud Vojne oblasti za Bačku i Baranju osudio ga je na smrt. Optužbe vlastodržaca protiv njega bile su lažne, a sračunate na to da se likvidacijom najviših predstavnika predratne vlasti u Novom Sadu, kao i drugih uglednih građana, političkih protivnika, preduprede eventualni pokušaji njenog obnavljanja.

Miloš Kosić i Obrad Milutinović, u mnogome su doprineli razvoju FK Vojvodine i samog Vojvodinaštva u predratnom period, onom od koga smo danas decenijama daleko. Uprkos tome, nikako ne smemo dozvoliti da neljudski i necivilizovani kraj, koji su njih dvojica, kao i mnogi drugi stravično pogubljeni u Rajinoj šumi, doživeli, ostane od strane ovoga društva i dalje takav, već im se mora omogućiti ljudski i civilizovan pokop i obeležavanje mesta njihovog stradanja, za nauk budućim pokolenjima i njihov večni spokoj.

Neka im je večna slava i veliko hvala za sve!!!