anas više nego ikad novac je zastupljen kao izvor rezultata i kao posledica istog tog rezultata. Vrhunski sport, gde se od sportista iz dana u dan zahteva da budu jači, brži, izdržljiviji kao svoju posledicu ima (i) neke štetne pojave. Sa jedne strane imamo novca gladne klubove, iza kojih stoji armija sponzora gde se kao obaveza nameće rezultat, a sa druge strane ambiciozni roditelji. Naravno, to je onaj trenutak kada roditelj(i) rešenje za obezbeđivanje materijalne egzistencije ili izlazak iz finasijskih poteškoća pronađu u svojoj deci. Sa strane kluba neadekvatan (loš) trenažni proces (čemu ćemo se posvetiti u nastavku teksta), dok sa strane roditelja dolazi pritisak i obaveza. U takvoj situaciji dolazimo do tačke da se gubi svaki smisao bavljenja sportom (nedostatak rezultata, odsustvo zadovoljstva kod učesnika itd.).

Pojava je verovatno odgovarajući naziv za ovaj problem, jer ukoliko bi ga nazvali fenomenom aludirali bi na to da je uzrok nepoznat, što ovde svakako nije slučaj. Da bi došli do tog uzroka okrenućemo se malo problematici trenažnog procesa, pre svega dece i omladine.

Do sredine osamdesetih trenažni proces je bio najviše pod uticajem teorijskih postavki (bivšeg) Sovjetskog Saveza (Vladimir Zaciorski, Tudor Bompa, Juri Verhošanski). Principi na kojima se zasnivao tadašnji sistem naglašavao je potrebu za višestranim razvojem od šeste do četrnaeste godine, specijalizovanim treningom od četrnaeste do osamnaeste godine i vrhunskim izvođenjem nakon toga.

Sredinom 80-ih taj model se postepeno napušta, socijalistički sistem fizičke kulture (SOFKA) se raspada, a sve to prate i nove tendencije sa zapada – rana specijalizacija (sve raniji početak bavljenja sportom). Neki od efekata ovakvog (novog) pristupa:

- Višestruk porast Overuse sindroma mladih
- Veliki porast broja osvojenih medalja u kadetskom i juniorskom uzrastu
- Smanjen broj medalja u seniorskoj konkurenciji
- Smanjen broj seniorskih sportista vrhunskog kvaliteta

Ova problematika se najbolje ogleda u našoj košarci, gde mlađe reprezentativne selekcije osvajaju veliki broj medalja, što nije slučaj u (kasnijem) seniorskom uzrastu. Ni fudbal nije ostao imun na to pa je čest slučaj da naši klinci dominiraju protiv svojih vršnjaka u (naj)ranijim uzrasnim kategorijama da bi nakon toga u onom najkritičnijem dobu pri prelasku iz omladinskog u senorski staž protiv istih tih koje su lako pobeđivali, bili u svakom smislu inferiorni. Apsolutno sindrom/posledica rane specijlizacije i (pre)ranog upoznavanja sa elementima seniorskog fudbala (sporta). Poražavajući rezultat svega je da na kraju možemo da nabrojimo više medalja iz kadetsko/juniorskog uzrasta nego vrhunskih igrača u seniorskom uzrastu. Direktna posledica – odsustvo rezultata kada je rezultat svrsishodan.

Nasuprot tome imamo i model kako bi trebao da izgleda razvojni put sportiste od prvog do poslednjeg stepenika u put ka vrhunskom postignucu - dugoročan sportski razvoj:

Faza 1: Deca od 0-5 godina.
Cilj: učenje osnovnih pokreta i njihovo povezivanje u igru. Ovo je period kada treba početi sa primenom najrazličitijih sadržaja, naročito onih izazovnih ako što su gimnastičke vežbe, plivanje, koordinacija u ritmu (muzika).

Faza 2: FUNdamentalna (zabavna) faza 5-9 godina.
Cilj: Naučiti sve prirodne oblike kretanja u cilju kasnijeg razvoja motoričkih veština (tehnike). Prirodni oblici kretanja pre bilo kakve specifične tehnike. Razvoj kroz zabavu i igru značajno utiče na kasnije sportsko postignuće. Poželjno je učestvovanje u više sportova. Ovakav pristup proizvodi sportiste koji su trenabilniji u dugoročnom razvoju (prozor za adaptaciju ostaje otvoren). Abeceda atleticizma – agilnost, ravnoteža, koordinacija i brzina. U ovom periodu se uče osnove za kasniji razvoj sport-specifičnih motoričkih veština, ravnoteža, kontrola različitih objekata, pomeranje tela u prostoru. Presudan faktor- stručni rad trenera prilikom obuke osnovnih motornih veština. Deca koja kasnije napuste liniju vrhunskog sporta su dobro pripremljena za učestvovanje u velikom broju rekreativnih aktivnosti.

Faza 3: Učim da treniram 9-12 godina.
Cilj: Učenje osnovnih tehnika sportova, uključujući i glavni sport. Naučene veštine u prethodnom priodu staviti u kontekst sporta. Jedan od ključnih perioda za razvoj motornog razvoja. Usvajanje generalnih, osnovnih motornih veština sportova ( tehnike). Takmičenja treba da budu deo trenažnog procesa, ali pre svega iz motivacionih razloga.

Faza 4: Treniram da treniram 12-16 godine.
Cilj: razvoj fizičkih kvaliteta, kanalisanje sportiste ka jednoj sportskoj disciplini. Period naglog rasta i razvoja- aerobni kapacitet, porast volumena treninga. Treniranje “mašine”- energetskih sistema organizma. Postaviti početne zahteve vezane za takmičarski nastup (ne rezultat).

Faza 5: Treniram da se takmičim 16-18 godina.
Cilj: dalji razvoj fizičke pripreme uz usavršavanje specifične motorike i zahteva sporta. Razvoj svih elemenata fizičke pripreme u povećanom obimu ali ne najefikasnijim sredstvima.Takmičenja i dalje treba pre svega da budu pozitivno iskustvo, sa identifikacijom slabih strana i njihovim korigovanjem u trenažnom procesu. Ciljeve definisati preko ostvarenih pomaka u te/ta pripremi, ne po rezultatu.

Faza 6: Treniram da pobedim 18+
Cilj: maksimizacija fizičke pripreme i sport-specifičnih te/ta veština. Do ovog perioda napravljena je baza svih karakteristika koju je sad potrebno pretočiti u sportski rezultat. Takmičenje postaje prioritet i količina takmičenja se povećava. Usavršavanje taktičkih sposobnosti na jakim takmičenjima.

Ovaj program se bazira na definisanju razvojnog puta sportista i originalno je delo Ištvana Baljija. Osnovna ideja sačuvati što veći broj dece što duže u sportu. Zašto? Osim dobro poznatih benefita bavljenja sportom između ostalih i taj da ne znamo kada će dete pokazati talenat. Kad smo već kod toga možda ne bi bilo loše spomenuti zašto neka deca talenat ispoljavaju ranije, a neka kasnije. Osnovni tj. glavni razlog leži u biološkoj i hronološkoj starosti. Naime, dva vršnjaka od 13 godina mogu se biološki razlikovati i do tri godine (samim tim i drugačije psihofizičke karakteristike). Dakle dete koje je biološki starije svoj talenat će ispoljiti ranije, logično. S druge strane deca koja su biološki mlađa znaju da napuste aktivno bavljenje sportom u zabludi netalentovanosti i/ili manjka fizičkih predispozicija. Mislim da smo se svi naslušali priča o dominatnim igračima u mlađim kategorijama koji su nestali u seniorskoj konkurenciji (biološki stariji) i igrača koji su proglašavani netalentovanima, a kasnije napravili vrunske karijere (biološki mlađi). U oba slučaja krucijalna stvar je prepoznati decu, tj. utvrditi njihovu biološku starost, a nakon toga napraviti kategorizaciju po biološkoj starosti.

Još jedan od problema vrhunskog sporta i rane specijlizacije jeste napuštanje školovanja. Upisivanje vanrednog školovanja, opet radi sportskog postugnuća da bi se jednog dana „živelo od sporta“. Niko ne isključuje tu mogućnost, ali na jednog ostvarenog sportistu dolazi nekoliko desetina hiljada neostvarenih. A šta onda? Hm, teško pitanje, sa još težim odgovorom. Recimo Američki primer:
Posle završene srednje škole se upisuje koledž i dobija se “scholarship” jer si dobar sportista, skoro nikad punu stipendiju. Kako se gubi stipendija? Ako si loš djak, ne ako ne igraš u postavi.

Ključna stvar, ujedno i zaključak - strategija dugoročnog sportskog razvoja!!!