i na četvrtom gostovanju ove sezone fudbaleri Vojvodine nisu poraženi (dve pobede i dva nerešena ishoda), ali ostaje zabeleženo da nisu ni pobedili od 1. septembra, tačnije da trener Nebojša, od kad je došao najavivši efikasniju, ubojitiju i razigraniju ekipu, nije “upisao“ trojku na naš konto. Od svega što je obećao, mi ne videsmo ništa, pa i danas dođosmo jedva do boda, iako imasmo igrača više čitavo poluvreme. Dok čekamo prvu pobedu pod Vignjevićevim vođstvom, beležimo:


Sloboda – FKV 1:1 (1:0)
Strelci: Tijago u 45’ (Sloboda) i Bojović u 65’ (FKV)

Sloboda (trener Ljubiša Stamenković) – Ranković, Vasilić (kapiten), Marić, Ćulibrk, Lovrić, Knežević, Beljić (69’ Gojković), Ranđelović, Pilipović, Memedović (77’ Stajić), Tijago (90’ Jovanović).

FKV (trener Nebojša Vignjević) – Supić, Vulićević (kapiten), Nastić, Đurić, Jokić, Ađuru (77’ Bilbija), Mitošević (46’ Sekulić), Meleg (61’ Jao), Stevanović, Oumaru, Bojović.

Sudija Dejan Filipović pokazao je crveni karton "domaćinu" Ranđeloviću (dva žuta – 35’ i 43’) i žute kartone Rankoviću u 90’ (Sloboda), te Bojoviću u 43’, Stevanoviću u 48’, Đuriću u 67’ i Jaou u 81’ (FKV).


Dosta traljavo odigrasmo meč, i iako smo bili brojčano nadmoćniji, došli smo do boda, golom, sada već najboljeg strelca ekipe, Milana Bojovića. Igrao se 65’, kada je Vulićević probio desni bok i centrirao, a Bojke glavom, sa 8-9 metara, zakucao loptu iza leđa Rankovića. Bojke je uspeo da “iznudi“ i isključenje Ranđelovića, krajem prvog dela igre, jer ga je dobrano isprovocirao, pa je sudija Filipović pokazao obojici po žuti karton, što je igraču Slobode bio drugi, pa je tako, Milan, dosta toga (barem statistički) uradio da danas dođemo do trijumfa.

Avaj, ostali nisu. U prvom delu igre pripretili smo samo preko Mitoševića u 20’ sa distance i Abua u 45’, kada je glavom poslao loptu tamo gde i Vuk – pored gola. U nastavku meča, još samo jednom je Bojović (51’), takođe glavom, pokušao da postigne gol i to beše sve od nas, a da je ličilo na iole opasnu situaciju. PREMALO za bilo kakvo, osim Nebojšino, poimanje ofanzivne igre. Ako nešto može, u toj bedi od fudbala, da nas raduje, to je da smo ipak uspeli da zatresemo mrežu rivala, gotovo iz ničega (stvorenog).

Domaći su, sa druge strane, već u 7’ odigrali sjajnu akciju – Beljić je uposlio Tijaga, ali mu je Supić odbranio situaciju “1 na 1“. Ali u 45’, kada smo već imali igrača više, nije mogao. Isti par odigrava akciju – Beljić u prostor za Tijaga, koji je značajno brži od Jokića, koji pravi kardinalnu grešku i pušta napadača Slobode da izađe ispred Supića, predribla ga i zatrese mrežu za vođstvo domaćih. U nastavku su bili prinuđeni da se brane (naravno – ne zbog naše sjajne igre, već zbog činjenice da ih je bilo desetorica na travnjaku), ali i tu im “pišemo“ pokušaje Memedovića sa distance (53’) koji je bio prelak za Supića, šut Kneževića, koji je Nemanja takođe ukrotio u 68’, kao i kolosalnu priliku pred sam kraj meča, kada se Tijago spetljao (na našu sreću) i sa svega dva metra, nakon asistencije Vasilića, nije uspeo da ubaci loptu u našu mrežu.

Posle svega viđenog u minulih mesec dana gotovo da je dobro što idemo na dvonedeljnu pauzu. Da koliko-toliko probamo da ispravimo nešto, dok još ima vremena i, kakve-takve, nade (ko je ima, svaka mu čast). Slede nam, nakon toga, dve vezane utakmice na domaćem terenu u prvenstvu, a između njih kup meč na Čukarici. Za Nebojšu su već spremne bele maramice, a da li ćemo ih vaditi i njima mahati, videćemo u poslednjoj dekadi oktobra.