oje detinjstvo je proticalo pola-pola na novosadskoj Slanoj Bari kod dede i babe po maminoj strani i u Molu kraj Tise gde sam se i rodio i odakle su mi tata i njegovi. Prve moje uspomene vezane za fudbal su u glavnim ulogama imale lokalne klubove Bačku, u kojoj je igralo nekoliko mojih rođaka, i Proleter, gde je moj deda bio jedan od osnivača i golman prve generacije tog kluba. U familije se većma navijalo za Vojvodinu kako sa jedne tako i sa druge strane, no među širom rodbinom je bilo dosta navijača i ona dva kluba - naročito medju tečama koji su oženili moje tetke.

Imao sam tako negde 4-5 godina, tu negde pred polazak u zabavište. Kao malog su me razni rođaci voleli vodati po gradu – na Petrovaradin, u Dunavski Park da gledamo labudove, da hranimo golubove na trgu kod Miletića... Tako jednom jedan od mojih teča, veliki grobar, ugleda negde na Zmaj Jovinoj štand na kome su se prodavale razne džidža-bidže, i među njima i dečji kačketi klubova tadašnje "velike četvorke". Nameračio se da mi kupi Partizanovu kapu. Naravno, još nisam znao čitati ali boje sam, bogami, već razaznavao (napredan mali) i samo vičem: “Neću taj, hoću ovaj!”, i prstom pokazujem na crveno-belo. Što teča više navaljuje da mi kupi crno-belo, ja u veću dreku i galamu. Tako mi, na kraju, kupi zvezdinu kapu – čisto da nešto kupi. Da ste videli scene! Ne zna se ko je više pokisao – ja sa tom kapom na glavi (završila je na dnu ormana, nađoh je tek prilikom jedne selidbe, kad se ekspresno preselila u kantu), teča-grobar koji me takvog vodi za ruku ili deda kad nas je obojicu ugledao. Samo se moj tata grohotom svemu tome smejao.

Deda

Videvsi da je đavo odneo šalu, od tada me je deda uzeo pod svoje i više nikome od ne-slaninarskog dela familije nije bilo dozvoljeno da utiče na mene. Od onda su počela "predavanja" o Vujketu, Tozi i ostalim legendama našeg kluba, pa čitanje njegove kolekcije novinskih isečaka sa izveštajima sa naših utakmica... Kod njega sam video i neke materijale iz vremena kad su nas komunisti preimenovali u Slogu. Imao je i značku sa tim grbom u svojoj kolekciji (kolekcija je nestala nakon njegove smrti, najverovatnije je baba budzašto dala iz ljubomore što se ceo život morala takmičiti sa dedinom najvećom ljubavlju).

Dok je branio u Proleteru, jedared je deda igrao prijateljsku utakmicu protiv Vojvodine i za poluvreme je primio dvanaest golova! Kaže da je svaki proslavljao zajedno sa Vošinim igračima i da su ga nakon trećeg-četvrtog već počeli terati od sebe. "Šta ja mogu, kad mi je najvolije da Vojvodina da gol!" U drugom poluvremenu su ga ostavili na klupi.

Prvi put sam na jednu utakmicu Vojvodine otišao sa dedom, tatom, tečom-grobarom i njegovim bratom. Mislim da je 1980-81. bila u pitanju – ja oko sedam-osam i baš utakmica Vojvodina-Partizan. Padala je sitna kiša, jedva da sam nešto mogao u gužvi videti sa zapadne tribine. To me jako nerviralo, jer sam se navikao na gledanje fudbala "beton lige" gde nema puno ljudi na utakmici pa sam i onako mali mogao da vidim teren. Utakmica se završila 1:1, izjednačili smo pred kraj autogolom grobarskog centarhalfa, zabio je glavom odbitak od stative posle naseg suta. E, onda su krenule prozivke – Kakav ste mi vi klub, pa mi ne moramo ni gol da vam damo, vi ga sami sebi zabijate!

Deda me je vodio na Vošu svaki put kad bih bio u Novom Sadu I kada igramo kod kuće, a dolazio sam kod dede i babe skoro svakog vikenda, često provodio i po ceo raspust kod njih. Nažalost, uskoro je oboleo od srca. Nakon infarkta lekari su mu zabranili da ide na utakmice jer se tamo puno nervira. Počelo je religiozno slušanje kombinovanih radio-prenosa – čuveno "Vreme sporta i razonode" i praćenje rezultata Prve savezne lige. Nakon drugog infarkta lekari su mu i to zabranili, no on je nekako uvek baš u vreme utakmica "imao neka posla u šupi" gde je držao svoj pecaroški pribor i krišom od babe na malom tranzistoru tiho slušao prenose. Preživeo je deda "šegrta" i "kalfu", ali treći infarkt - "majstor" ga je dotukao u 59. godini života. Nije stigao da se raduje drugoj šampionskoj tituli.

Otac

Moj ćale je bio u najmanju ruku čudan lik. U mladosti boem koji je voleo brzinu. Pretrpeo je 1970. godine tešku saobraćajnu nesreću koja ga je poslala u komu, nakon koje je imao određenih problema. Recimo, secao se, do u najsitniji detalj, događaja od pre nesreće dok su mu se nakon toga sećanja mešala. Toliko puta mi je prepričavao neke od utakmica voljenog Kluba koje je gledao, bravurozne odbrane Pantelića i neuhvatljive begove Silvike Takača, a kad bismo zajedno gledali tekme, svakih petnaest minuta bi me pitao: "Sine, protiv koga ovo igramo?" i "Koji je rezultat?", ne mogavši zbog oštećenja kratkotrajne memorije da isprati događaje na terenu. Kasnije mu se to sve kako-tako složi u glavi pa zapamti – nešto pravo, nešto krivo. No, svako od nas svoj krst nosi i svaki greh iz mladosti kad-tad dođe na naplatu – ovo je bio njegov.

Najviše mi je prepričavao utakmicu koju je gledao kad je bio u vojsci u Beogradu kada je Takač nasred JNA urnisao Partizan. On je tada pobegao u grad i na uniformu se ufurao na vojni stadion, tamo se na tribini opkladio sa nekim Beograđanima da će Voša da ih razbije i posle sa njima otišao u kafanu. Kasnije su naišli vojni panduri...

Ja

Na leto, pre dve godine javili su mi da je tata ozbiljno bolestan, sumnjalo se na kancer! Batalio sam sve poslove u Kanadi i krenuo kući da budem sa njim. Proveo sam sa njim zadnjih mesec i kusur dana. Bio je na nezi u jednoj instituciji. Bio sam tamo svako pre i posle podne, koliko god su mi dozvoljavali. Nakon mnogo godina pričali smo o mnogim stvarima, za tih mesec dana vise nego za pola života. Pitao bi me često za Vošine rezultate – to je bila Kizina "ćiribu-ćiriba" sezona. Bližilo se sedmo kolo i utakmica sa tada izvikanom ekipom Partizana, predstavnikom Srbije u UEFA Ligi Šampiona ("Tim vam igra Ligu Šampiona..."). Ja se sve uzvrpoljio, ide mi se na utakmicu a ne mogu da ga ostavim. On to vidi na meni iako mu ništa nisam govorio. I kaže on meni: “Sine, idi na utakmicu”. To veče smo se oprostili i na odlasku mi kaže: "Ih, Partizan, i to mi je bas neki klub! RAZBIĆEMO IH!"

Odoh za Novi Sad, i sutradan sa bratom na utakmicu, na zapadnu tribinu - laganih 2:0, totalna nemoć "velikog" crnog koja se ogledala u grubostima, provokacijama i gomilom kartona na obe strane – a moglo ih je mirne duše biti još toliko. Ali taj osećaj, kada na tom delu tribine preovlađujući grobari polako postaju sve tiši i tiši, dok mi postajemo sve luđi i luđi... Posle utakmice, na pivo pa kod bratovih na spavanje i jutarnjim autobusom nazad za selo kod ćaleta. Barem je takav bio plan. Rano ujutro zvoni telefon – Iskreno saučešće, otac vam je preminuo! Nisam ni stigao da mu javim da je bio u pravu.

I opet će se ove godine tako poklopiti da stižem u Rodni Kraj baš na vreme za utakmicu sa crnima. Svašta se izdogađalo u i oko kluba između te poslednje utakmice koju sam uživo gledao na Karađorđu pre dve godine i danas – više ružnog nego lepog. Realno, sve je manje objektivnih razloga da se neko nervira oko Voše i njenih rezultata – sve je to uzalud kada se oni koji bi trebali o tome da brinu ni najmanje ne nerviraju, nego te još i ismevaju zato što se ti nerviraš.

Većina likova ove moje priče su danas na onom svetu. Eto, baš zbog njih, i baš u inat svim uzurpatorima koji su nam okupirali klub, koji krčme slavno ime i stogodišnju tradiciju, kao da im je to babo u amanet ostavio – ja ću opet biti na Karađorđu.

Jebeš rezultat, ovo je više od igre!