subotu od 21h, na novosadskom “Karađorđu”, FK Vojvodina će prvi put u istoriji biti gost. Da stvar bude zanimljivija, ugostiće nas prvoplasirani tim JSL, pećinački Donji Srem, koji debituje u najvišem rangu takmičenja. Ovaj sremsko-bački duel doneće direktan okršaj dve ekipe koje u toku dosadašnjeg prvenstva još nisu poražene, a koje će čitav jesenji deo domaćinovati na istom mestu. Ovo neće biti prvi zvanični (beše i prijateljskih mečeva) duel dve ekipe, jer je Vojvodina pre 11 meseci (21. septembra 2011.), gostovala ovom rivalu, ali u Pećincima, u okviru prve runde kup-takmičenja i pobedila, u najmanju ruku, sumnjivim (rekli bi i neregularnim) golom tadašnjeg kapitena, a sadašnjeg igrača nemačkog Volfsburga, Slobodana Medojevića. Kao osvrt na tu utakmicu, a kao neka vrsta predigre pred subotnji meč, evo izveštaja Grofa Žekule, koji je nosi naziv “Sremci pali nakon sumnjivog gola”. Sremci nas tada pošteno namučiše, a ostaje nam da vidimo kako će biti prekosutra na travnjaku koji odlično poznajemo, što svakako može biti naša prednost, dok je njihova svakako ta što ih sa klupe predvodi isti čovek, Bogić “Brka” Bogićević.


U prvoj rundi nacionalnog Kupa, fudbaleri Vojvodine izborili su prolaz dalje, nakon što su u Pećincima savladali domaći Donji Srem, golom kapitena Medojevića, o kome će se dugo pričati, jer beše i više nego sumnjiv, što ostavlja gorak ukus u ustima svakog navijača “Stare dame”!

Donji Srem – FKV 0:1 (0:0)
Strelac: Medojević u 69. minutu.

Donji Srem (trener Bogićević): Starčević, Tošić, Vukobrat, Marković, Ristov (Janković), Petković, Radišić, Lakić-Pešić, Jovanović (Mrkajić), Čordašić, Lakićević (Stojanov).

FKV (trener Vukićević): Supić, Vulićević, Branković, Trajković, Medojević, Ađuru, Mitošević, Smiljanić (46’ Stevanović), Bojović (67’ Merebašvili), Oumaru, Škuletić (57’ Ilić).

Sudija Novica Anđeloski (pomagali mu Olajoš i Ćaćić) pokazao je žute kartone Starčeviću i Mrkajiću kod domaćih, te Ađuruu i Brankoviću kod naših.


Sramno izdanje “Stare dame” i još sramnija činjenica da je sledeća runda Kupa izborena golom koji je, u najmanju ruku, postignut iz vrlo sumnjive situacije (lično bih rekao iz čiste ofsajd pozicije), može da zabrine sve njene navijače i simpatizere. Po sistemu da se u fudbalu, kao i u životu, “sve vraća i sve plaća”, za očekivati je da ćemo u budućnosti i sami proći slično, ali da tada nećemo imati pravo na žalbu… Samo ćemo se setiti ovoga i činjenice da smo odigrali ispod svakog renomea jednog ozbiljnog superligaša (i naravno večitog pretendenta na ovaj trofej), kao i da većina momaka koji istrčaše na teren “Suvača” u plavim dresovima, to nikako nisu zaslužili… Avaj!

Katastrofalna postavka igre, u kojoj beše jasno da linije Ađuru-Mitošević-Smiljanić, kao i Oumaru-Bojović-Škuletić, neće u gornjem sektoru terena postići ama baš ništa, ispostavile su se potpuno tačnim. Kao da nas prošlosezonsko gostovanje u Jakovu, takođe u Kupu, nije ničemu naučilo… Takođe, barem meni lično, je totalno nerazumljivo, da neki momci koji nemaju prilike da često igraju, istu kada dobiju, ne koriste da pokažu “zube”, već se vrlo lako uklapaju u “sivilo”, verovatno pretpostavljajući da, kako god da odigraju, opet ih čeka klupa (tribina). Tu i leži srž problema, te delimično odgovor, na većinsku nezainteresovanost onih, koji su juče morali da pokažu mnogo više, za sve nas koji dođosmo u Srem da ih bodrimo.

Svaka čast pojedincima, kojima je srce daleko veće, odnosno onoliko koliko svi želimo da je u svakog igrača FKV… Sami će se prepoznati, jer su juče ispraćeni ovacijama, za razliku od ostatka ekipe, kojima se lepo pevalo – “IGRAJTE FUDBAL”.

Za Sremce samo pohvale. Tačno razumeše koliko mogu, te su tako i “radili” – tri kontakta iz “prve”, dolazak na 20 metara od Supića i šut. Gotovo! Ako prođe, prošlo je… (a moglo je itekako). Na kraju nam domaćini, uprkos svemu viđenom i činjenici da behu drastično oštećeni, poželeše da osvojimo Kup, a predsednik kluba je izjavio da će svi i navijati za Vojvodinu do kraja nadmetanja u ovom takmičenju! E, moja Vošo…

Prvo poluvreme beše jadno i bedno sa naše strane. Jedini šut u okvir gola uputio je, i to slabo, Škuletić, već u 3’ sa dvadesetak metara. Posle toga nismo ni približno uspeli da ugrozimo gol Starčevića, jer su do odmora, prečku, nakon udarca nogom, prebacivali Bojović, Ađuru i Mitošević, te nakon udarca glavom Škuletić. Niti jedna od ovih situacija nije ni “mirisala” na (kakvu-takvu) opasnost.

Sa druge strane, sve je “sevalo” ispred Supića. Sjajni pokušaji Ristova u 7’, kada je naš golman odbranio, samo je nagovestio najbolju priliku na čitavoj utakmici u 17’ – tada je Marković, sa distance (dobrih 25 metara), pogodio Supićevu desnu stativu, a uz malo sreće po nas, lopta se nije odbila ka mreži, već ka polju. Do odmora, još su pokušavali Ristov i Tošić, čiji je jedan šut levicom, nakon sjajne akcije Petkovića, završio tik pored iste, pomenute, stative.

Drugo poluvreme donelo je nešto bolju našu igru, čemu su direktno doprineli ulasci našeg Sremca Ilića, Gruzijca Merebašvilija, te Stevanovića. Oumaru se u tom društvu prijatnije osećao, te je i sam postao značajno opasniji. Već na početku je imao dobar šprint sa naših 30 metara, kada je uz nekoliko driblinga došao u kazneni prostor domaćih, ali mu je šut izblokiran u korner. Dok su domaći pokušavali da kroz sredinu dođu do Supića, a u tome nisu uspevali i pretili samo iz prekida (odmah da naglasim da je Supić bio na visini zadatka i da je sve “opasnosti” rešavao u našu korist), mi smo do kraja utakmice (osim postignutog gola) imali još tri odlične prilike da rešimo pitanje pobednika.

U 80’ je Ilić sjajno probio levi bok, ali je šut Trajkovića Starčević zaustavio, inače bi lopta uletela pored njegove desne stative. Nakon toga je i Stevanović imao “rešenje pitanja pobednika” u nogama (akciju su odigrali Mereba i Oumaru), ali je sa penaltika prebacio gol, iz vrlo izgledne situacije. Pred kraj, kada su Sremci krenuli na “sve ili ništa”, uspeli smo da katastrofalno odigramo kontru “4 na 1” (uz činjenicu da ni Starčević nije bio najbolje postavljen, jer je prethodno izveo prekid i nije uspeo da se potpuno “namesti” na golu), kada je Mitošević pokušao da proigra Merebašvilija koji je bio u ofsajdu! Za sve fudbalske udžbenike je kako smo uspeli da “uprskamo” ovu akciju!!!

Dva sporna detalja, i oba suđena u našu korist. U 69’ dođosmo do gola i pobede, nakon prekida koji je izborio Merebašvili. Dok je isti, namestivši se iza lopte, “pretio” da će šutirati ka golu, Mitošević je levicom prebacio loptu na levi bok, gde je usamljeni Oumaru odigrao glavom ka sredini kaznenog postora, gde se na svega nekoliko metara od mreže našao kapiten Medojević, koji je loptu prosledio u praznu mrežu! Realno, bio je najbliži Starčeviću u momentu kada je Kamerunac poslao loptu, i ovu akciju je pomoćnik morao prekinuti dizanjem zastavice u vazduh.

U poslednjim trenucima utakmice, prekid koji je sviran domaćima, koji su svi iskoristili da pohitaju u naš kazneni prostor, sudija Anđeloski je prekinuo svirajući kraj, dok je lopta bila u vazduhu, ne dozvolivši Sremcima da probaju da stignu do izjednačenja i penala, što su po prikazanom itekako zaslužili!

Nakon toga je došlo i do koškanja igrača, što je brzo okončano reakcijom predsednika domaćina… Sve u svemu, gorak ukus u našim ustima, a želja nam beše da se takve stvari ne događaju. Jer ako ih ne želimo sebi, onda ne treba da ih prvenstveno želimo (i činimo) drugima!!!