ojvodina je sezonu 1956/57. godine završila kao vicešampion Jugoslavije. U odlučujućem prvenstvenom meču ruka Ivana Popovića je omogućila beogradskoj Crvenoj zvezdi da ostvari ključnu bodovnu prednost i titula je otišla u pravcu Beograda.

Kao vicešampioni države “crveno-beli” su dobili šansu da svoj kvalitet dokažu na evropskoj sceni. Prva prepreka u ondašnjem najeminentnijem evropskom klupskom takmičenju, Srednjoevropskom kupu, bio je Slovan iz Bratislave. Vojvodina je u nezaboravnom dvomeču ukupnim skorom od 6:1 eliminisala predstavnika Čehoslovačke.

U polufinalu, Vojvodina je trebala da odmeri snagu sa ekipom bečkog Rapida. U prvom meču, odigranom 16. jula 1957. godine, Bečlije su slavile pred svojim navijačima sa ubedljivih 3:0. Ostalo je zapamćeno da igrači Vojvodine nisu dobili adekvatan smeštaj i uslove za trening pred meč i da je utakmica odigrana gotovo u atmosferi linča. Bečki mediji nisu štedeli goste iz Novog Sada, Vujadin Boškov dobio je epitet “divljaka”, dok su fudbaleri Vojvodine prozvani “hijenama”. Ovakvo ponašanje Austrijanaca proizvelo je vatrenu atmosferu u Novom Sadu. Bilo je jasno da će navijači Vojvodine dati sve od sebe kako bi pomogli svojim ljubimcima da dostignu ogromnu prednost Rapida. Znali su oni dobro da je Vojvodinina navala jedna od najubojitijih u Evropi, a sa druge strane sećali su se i veličanstvene pobede u Rimu nad ekipom Rome iz 1955. godine.

U revanš meču, pred 25000 frenetičnih navijača, Novosađani su tog 21. jula 1957. godine nastupili u sledećem sastavu: Vereš, Roganović, Nikolić, Boškov, Krstić II, Malešev, Rajkov, Ivoš, Veselinović, Krstić I i Vukelić. Od prvog minuta započeli su siloviti napadi prema golu sjajnog golmana Gartnera. Ivoš je doveo Vojvodinu u vođstvu u 4. minutu, a već u 16. minutu golom Vukelića “crveno-beli” su došli do prednosti od 2:0. Gol nade za Austrijance je postigao Rigler u 29. minutu. Taj pogodak nije „presekao“ Novosađane. Tim iz Novog Sada, nošen fantastičnom podrškom svojih navijača, nastavio je da juriša prema golu Bečlija. Takva taktika se na kraju isplatila. Prvo je Todor Veselinović u 72. minutu pogodio mrežu Gartnera za 3:1 a zatim je Milan Vukelić efektnim golom povisio vođstvo na 4:1! Poraz iz Beča je anuliran i Vojvodina je izborila pravo za odigravanje majstorice.

Ipak, do majstorice nije došlo jer su Austrijanci rešili da ne igraju treću utakmicu. Ovu odluku su pravdali time što “igrači Rapida nemaju nikakve garancije da će se na trećoj utakmici osećati bezbedno od fizičkih napada“ koje su pretrpeli od navijača Vojvodine u drugom meču (kako je pisalo u njihovom zvaničnom saopštenju), kao i zbog činjenice da delegati Srednjoevropskog kupa zbog drugih obaveza (bili su na službenom putu u Pekingu i Moskvi) neće moći da prisustvuju trećem meču ova dva tima. Zašto su Austrijanci stvarno odustali od majstorice? Treći meč je trebao da se odigra u Beogradu, Austrijanci su znali da nemaju šanse za uspeh i s obzirom na loše političke odnose Jugoslavije i Austrije i još uvek sveže rane i ožiljke iz drugog svetskog rata rešili su da se povuku i predaju meč.

U prvom evropskom klupskom finalu, koje je odigrala neka ekipa sa prostora stare Jugoslavije, fudbalere Vojvodine čekao je mađarski Vašaš. Prva finalna utakmica je odigrana 28. jula na “Nep“ stadionu u Budimpešti pred 90000 gledalaca. Vojvodina je bila hendikepirana pred ovaj meč jer Vukelić kao vojnik nije imao pravo da putuje u inostranstvo, Boškov je bio lakše povređen, dok igrač koji je trebao na terenu da zameni Vukelića, Dragoljub Blažić, je neposredno pred meč otet i odveden u beogradski Partizan. Ovakav potez uprave Partizana izazvao je buru negodovanja u Novom Sadu.

Nakon svih ovih dešavanja, Vašaš je ubedljivo pobedio sa 4:0. U revanš meču Vojvodina je osvetlala obraz jugoslovenskog fudbala. Golovima Milana Vukelića u 47. i 66. minutu, pred nešto više od 25000 gledalaca, savladani su gosti iz Budimpešte sa 2:1. Bio je to najveći uspeh jugoslovenskog klupskog fudbala do tada.

Nadolazeći meč sa Rapidom pruža jedinstvenu šansu i obavezu da se prisetimo ovog kolosalnog rezultatskog uspeha tadašnje generacije fudbalera Vojvodine, kao i da pružimo dostojnu čast i poštovanje prema ljudima koji su uzdigli Vojvodinu u sam vrh evropskog klupskog fudbala. Čestitali smo tuđe, sada je vreme da obeležimo i proslavimo naše! Zar ne?