ije se dalo Kapitenu Brki 11. maja prošle godine, neće ni kapitenu Medi 16. maja ove, u našem Novom Sadu. Niti jedan od ova dva Vošina deteta, čija su srca obojena pola belo-pola crveno, neće podići Pehar namenjen pobedniku nacionalnog Kupa, prvom u istoriji Kluba za koji navijaju. Dok Brki to drugi (moćniji) nisu dozvolili, Meda je rešio da se u tome i ne oproba – Slobodan Medojević (Igrač sezone 2009/2010 u izboru ovog Sajta i Foruma), novi je član nemačkog Volfsburga (nem: Verein für Leibesübungen Wolfsburg e.V.) . Tako je dokazao da meda, ipak, može postati vuk. Važno je, naročito u ligi u kojoj će od proleća igrati, da redovno pokazuje zube i da ne pomišlja na predaju u borbi. To se tamo ne prašta, a znamo i verujemo da je naš Meda dorastao tom zadatku. Mi moramo potražiti među onima koji ostaju u našim redovima, onoga što taj Pehar treba da “digne“ u vazduh, a znamo da će obojica pomenutih ex-Kapitena biti svim (pomenutim) srcem uz nas.

Crveno-beli dres Meda menja zeleno-belim, a njega bi prema potpisanom ugovoru trebalo da nosi sve do juna 2015. godine. Tako će dosadašnji Kapiten Vojvodine i Kapiten mlade reprezentacije Srbije nastaviti koracima koje je pre njega utabao Gojko Kačar, te će zaigrati u najjačem evropskom (samim tim i svetskom) šampionatu – čuvenoj i najgledanijoj Bundesligi!

Na reci Aler, u srcu Donje Saksonije i severne Nemačke, na 230 kilometera od Berlina, nalazi se sam grad Volfsburg (otuda je nadimak kluba “Vukovi“). Osnovan je tek 1938. godine, kao grad radnika zaduženih da proizvode čuvenu Volkswagen “bubu“. Stoga nije ni čudno da je sam klub oformljen “tek“ 12. septembra 1945. godine kao VSK Wolfsburg (postojao je pre njega BSG Volkswagenwerk Stadt des KdF-Wagen, klub koji je igrao u prvoj diviziji Gauliga Osthanover u sezonama 1943/44. i 1944/45.). Prvu utakmicu odigrali su u zelenim dresovima i belim šorcevima, koje i danas nose ("Grün-Weiß") – naime tadašnji lokalni trener, Bernd Elberskirč imao je deset zelenih dresova na raspolaganju, kao i bele posteljine za krevet, koje su lokalne žene isplele da bi napravile kratke šorceve za fudbal.

Samo tri meseca kasnije, 15. decembra 1945. klub je bio pred gašenjem, jer su ga napustili svi fudbaleri osim jednog – Jozef Mejer, koji je sa Vilijem Herbertom potpuno obnovio i klub i tim, dovevši potpuno nove igrače, koji su odmah osvojili lokalno takmičenje. Već krajem avgusta 1946. godine Volsburg je igrao prijateljski meč sa Šalkeom na stadionu koji je bio vlasništvo Volkswagena. Izrastao iz tima radnika ove fabrike, danas je u njenom 100% vlasništvu.

Osvojili su mnoštvo amaterskih takmičenja, ali su u Oberligu Nord prošli 1954. godine. U njoj su jedva opstajali sve do 1959. godine kada su konačno ispali. Kada je 1963. osnovana prva nemačka fudbalska liga - Bundesliga, Volfsburg je igrao u Regional ligi Nord, tadašnjoj drugoj ligi, kada je tek u nju prošao iz treće lige. Sledećih 12 godina igraju drugu ligu, a najveći uspeh u tom periodu su imali 1970. godine, kada su bili drugoplasirani – igrali su play-off za Bundesligu, ali su poraženi. Sledi “pad” kluba i igranje u trećoj ligi, sve do sezone 1992/1993 kada se vraćaju u sadašnju “Cvajtu”.

Usledio je blistaviji period – 1995. godine igrali su finale nemačkog kupa i bili poraženi od Borusije iz Menhengladbaha (3:0), a već 1997. godine osvajaju vicešampionsku titulu u drugoj ligi. To im donosi promociju u društvo najboljih, i uprkos predviđanjima da tu neće dugo o(p)stati, to se nije desilo. Već u sezoni 1998/1999 im je u poslednjem kolu (poraz od Duisburga 6:1) za malo pobeglo učešće u kvalifikacijama za LŠ (pobedom bi bili četvrti), ali su zato izborili učešće u Kupu UEFA. Intertoto kup su igrali 2000, 2001, 2003, 2004 i 2005. godine, a te 2003. godine izgubili su finale od italijanske Peruđe. Nakon toga, dva puta (sezone 2005/2006 i 2006/2007) jedva spašavaju “živu glavu” i kao 15. na tabeli opstaju u ligi.

Onda je došla, za Volfsburg, čarobna sezona 2008/2009. U prethodnoj (2007/2008) su na čelo tima, za trenera, postavili Feliksa Magata (i sada trener, o njemu nešto kasnije) i istu su okončali na 5. mestu lestvice, po drugi put izborivši učešće u UEFA kupu. Sledeće, “čarobne” sezone, su u poslednjem kolu 23. maja 2009. godine, pobedom nad Verderom iz Bremena od 5:1 osvojili prvu šampionsku titulu (imaše dva boda više od minhenskog Bajerna). Igra do “Feliksove” perfekcije začinjena maestralnom sezonom dva napadača – nikada u istoriji nemačkog fudbala dva igrača istog tima nisu okončala sezonu sa više od po 20 postignutih golova – Brazilac Grafite se “upisao” 28 puta, a Edin Džeko 26 (zajedno fantastičnih 54 postignuta gola, od 80 koliko je ceo tim postigao te sezone)!!! Time su izborili i prvo učešće u evropskoj Ligi Šampiona (kao trećeplasirani u grupi, iza Mančester Junajteda i moskovskog CSKA, nastaviće takmičenje dalje u UEFA kupu, a izbaciće ih tadašnji finalista, engleski Fulam).

Ni danas “stvari” ne stoje sjajno, jer su minulu polusezonu “Vukovi” okončali na 12. mestu, sa skorom od 6 pobeda, 2 nerešena ishoda i čak 9 poraza, i “samo” 4 boda više od opasne zone. Prethodnu sezonu su završili sa samo 2 boda iznad nje, na 15. mestu. Nije čudno što je Magat rešio da potpuno rekonstruiše tim, a da poverenje ukaže i našem Medi – momku spremnom da mu pomogne da vrate klub na staze uspeha.

Inače – Volfsburg igra na velelepnoj “Volkswagen Areni”, kapaciteta 30.122 gledalaca. Paradoksalno zvuči, bar iz perspektive jednog Novosađanina, da je stadion uvek pun, a da sam grad prema popisu iz decembra 2010. godine ima “svega” 121.451 stanovnika! Skoro četvrtina grada, svake druge subote, bodri svoje ljubimce na domaćem bunjištu!

Uprkos velikim fudbalskim imenima koja trenutno igraju za klub, i koji će biti novi Medini saigrači, prva “zvezda” tima sedi na klupi. Volfgang-Feliks Magat (Wolfgang-Felix Magath), izuzetno cenjeno ime nemačkog fudbala, čovek koji ima impozantnu igračku i trenersku karijeru iza sebe, i koji je sinoć, nakon Medinog prvog treninga sa ekipom, rekao konačno “Da”. Sin Portorikanca, koji je u službi američke vojske bio stacioniran u Nemačkoj nakon završetka Drugog svetkog rata, zaveo (i ostavio) Nemicu i koga je Feliks upoznao tek 1999. godine (a rođen je 1953. godine) dakako je uticao da Magat stekne reputaciju izuzetno “teškog” trenera koji mnogo polaže na gotovo brutalnu disciplinu, utreniranost i fantastične fizičke predispozicije svojih fudbalera (tata ex-američki vojnik, a Feliksa igrači u Nemačkoj zovu “Sadam”, po ex-iračkom lideru). Inače – kao igrač dva puta na svetskim prvenstvima (1982 i 1986) bio vicešampion sveta (za reprezentaciju, inače, debitovao 1977. godine protiv Jugoslavije), dok se 1980. okitio titulom evropskom prvaka sa moćnom reprezentacijom Nemačke. Najveći trag je ostavio u sadašnjem Kačarevom klubu – Hamburgu. Za deset sezona, koliko je za njega nastupao, osvojio je tri puta prvenstvo (1979, 1982, 1983), Kup evropskih Šampiona (1983, u finalu postigao jedini gol Juventusu na meču u Atini), Kup pobednika Kupova (1977), a 1982. godine izgubio finale UEFA kupa. Kao trener je osvojio tri titule u Nemačkoj (dve sa Bajernom 2005 i 2006, jednu sa Volfsburgom 2009), Intertoto kup sa Štutgartom (2002) i dva nemačka kupa i jedan liga-kup sa Bajernom. Od 1995. godine kada je započeo trenersku karijeru, bio je na čelu ukupno osam nemačkih klubova, a samo se u Volfsburg ponovo “vratio”.

Kako od Magata tamo sve zavisi, a Meda je već ispunio neke njegove (pomenute) kriterijume, ostaje nam da od sada gledamo kako jedno Vošino dete bije bitke širom Nemačke u zeleno-belom dresu.

Uredništvo i čitaoci Sajta fkvojvodina.com, žele Medi sve najbolje u nastavku karijere, pa da se jednog dana vrati u Novi Sad i odigra u (i njemu i nama) najomiljenijem crveno-belom dresu, još koju utakmicu, i tako “dođe” do, barem, 100 nastupa za “Staru damu”!!!

Medo – Auf Wiedersehen und viel Glück.