našoj arhivi pronašli smo zanimljivu priču, iz sredine osamdesetih godina prošlog veka, o najstarijem Vojvodinašu koji je redovno posećivao naš stadion.

U rodnom mestu Njegoša, Njegušima, rođen je 1903. godine Jovan Vukčević, koji se ponosi svojom zemljom i rodnim krajem. Mnoge Njegoševe stihove čika Jova zna napamet i rado ih recituje. Gusle, tradicija, prošlost - to su svetinje Jovana Vukčevića, uvek im se rado vraća i o tome priča. Ali to nije sve. Jovana su u životu mnoge stvari interesovale, i posvećivao im je dosta vremena, a fudbal je bio njegova velika ljubav.

Kao đak Cetinjske gimnazije, počeo je sa drugovima da igra fudbal na ledini iza škole, u toku I svetskog rata, a kada se rat završio u gimnaziji je formiran fudbalski klub „Skerlić“, čiji je Vukčević postao nezamenljivi bek. Bilo to početkom 1919. godine. Od tada, pa do danas, traje njegovo druženje sa fudbalom. Godine 1920. na Cetinju je formiran fudbalski klub „Crnogorac“ koji se takmičio u splitskom podsavezu. U njemu je dve godine igrao Jovan Vukčević desnog beka, vrlo uspešno. Tu se kalio kao fudbaler i stekao zavidnu tehniku. Bio je zapažen i polularan u svim mestima gde su gostovali. Po želji brata, prelazi u Skoplje 1922. godine i prilazi „Građanskom“ koji je igrao sa najboljim timovima naše zemlje. Tu je Vukčević igrao dve sezone kao prvotimac.

Igra glavom bila mu je specijalitet. Bio je veoma borben i išao uvek na prvu loptu, pa je lako izlazio na kraj sa protivničkim navalnim igračima. Ta smelost da ide na prvu loptu doneće mu tešku povredu koja će ga zauvek odvojiti od aktivnog fudbala.

Sa doktorom Jovanom Tucakovim, kasnije profesorom univerziteta, formirao je muzičko društvo „Mokranjac". U ovom društvu je pevao tenor i u isto vreme bio direktor, sve do 1941. godine. Tako je Vukčević, pored fudbala, stekao novu ljubav, muziku kojoj je posvetio sve godine do početka Drugog svetskog rata.

Kada su bugarski okupatori 1941. godine ušli u Skoplje, Vukčević je bio proteran, te dolazi u Niš i živi tu do 1943. godine, a zatim u Beograd gde je dočekao i oslobođenje.

Posle rata, dolazi po želji u Novi Sad za referenta dečjih domova. Tu je penzionisan i ostao do danas.

Svoje slobodno vreme provodio je na stadionu „Sloge“, odnosno, „Vojvodine“. Pratio je treninge svojih ljubimaca, na utakmice je redovno dolazio bez obzira na vremenske prilike.

„Nisam propustio ni jednu utakmicu u Novom Sadu. Navijao sam, bodrio, radovao se uspesima i patio kada je „Vojvodina“ gubila. Sa igračima sam, često, putovao, čak do Zagreba i Ljubljane. Igrači su me voleli, a članovi uprave poštovali“, kaže čika Jova.

Kada se Jovanu rodio sin Miloš krajem 1945. godine, on ga je odmah upisao za člana „Vojvodine“, a kasnije i obe kćerke. Mlađa kćerka je bila atletičarka „Vojvodine“ i dobila nekoliko medalja. Žena je često pratila svoga muža do stadiona. Tako je cela porodica Vukčević navijala za „Vojvodinu“.

I sada, iako u starosti, čika Jovan ne propušta ni jednu utakmicu. Preko nedelje on svakodnevno provodi svoje slobodno vreme u prostorijama kluba, čiji je najstariji navijač.