našoj arhivi pronašli smo jedan zanimljiv tekst, sa početka osamdesetih godina prošlog veka, na temu kako treba da navija prava sportska publika.

"Vojvodina ima svoje navijače kao i svaki fudbalski klub. Ali da li su to baš pravi fudbalski navijači - pitanje je koje najčešće postavljaju stariji verni prijatelji kluba. Tako se i rađa dilema: da li smo uvek navijači ili samo posetioci kluba? Bilo koja od ove dve tvrdnje nije stalnog karaktera. I to važi za gotovo sve navijače. Naravno, izuzetak su fanatici. Kad timu ne ide navijačka armija se smanjuje i obrnuto. Da li mora uvek biti tako? Zato neki kažu da na našim utakmicama ima dosta simpatizera, a manje navijača. Ipak ne bi smo se mogli sasvim složiti s ovakvim mišljenjem.

Oni iskreni posetioci kažu: kad Vojvodini ne ide, žao nam je. To je sportski. I zašto onda kad već svi koji volimo Vojvodnu i tu smo na utakmicama - ličimo na posetioce izuzev onog juga koji se ljulja, maše zastavama, peva. Zašto pevaju sami kad svi dobro znamo onu našu i njihovu pesemu: „Hej nek se čuje,hej nek se zna...“

Na taj jug se s pravom ljutimo kad psuje i to drsko: ali kako smo ih učili da navijaju? Da zlo bude veće kad se fudbalski zagrejemo i mi stariji smo – još nedisciplinovaniji.

Svi znamo da navijanje podiže moral, stimuliše, i zato i mi kao navijači imamo svog udela u rezultatima tima. Bodrenje nije samo zadatak „juga“ već svih nas koji skrštenih ruku delimo radost i tugu sa našim timom! Možda će praksu promeniti bolji rad Zbora navijača, kao oblika okupljanja poklonika kluba?

Nisu retki slučajevi da se sa tribini čuju pogrdni povici na račun igrača koji ne igraju dobro. U takvim prilikama neki gledaoci često ne biraju izraze da daju oduške svom negodovanju. Teško da bi ti ljudi mogli da kažu nekom od igrača takve reči kada bi ih sreli na ulici, ili na nekom drugom mestu. Neko kaže: “Platio sam kartu i mogu da vičem šta hoću”. Istina, za takvo ponašanje teško da može neko biti kažnjen ili odstranjen sa igrališta, ali pitanje je šta se time postiže"?