današnjem izdanju rubrike „Vojvodinaši“ upoznaćemo se sa inžinjerom Momčilom Čonkićem, dugogodišnjim predsednikom „Zbora navijača Vojvodine“. Čika Moša, kako ga pamte Vojvodinaši, rođen je 1923. godine u Žablju u Šajkaškoj, a ovaj svet je napustio 1997. godine. Nakon završenih studija mašinstva u Beogradu veći deo svog radnog veka proveo je u „Elektrovojvodini“. Čika Moša je imao dve velike ljubavi u životu: matematiku i FK „Vojvodina“.

Za Vojvodinu počeo je da navija još u ranom detinjstvu, kako je jednom prilikom to rekao : „Zа Vojvodinu nаvijаm od 1932. godine, bio sаm osnovаc i nisаm imаo pаrа zа ulаznicu, pа sаm pred vrаtimа igrаlištа obično govorio: „Čiko, dа vаm budem sin!" I ondа bi me neko uveo. Nаjčešće je to bio, sećаm se, pokojni čikа Nikа Novаković, veliki nаvijаč i dobročinitelj klubа. Jednom sаm čаk prodаvаo „krаher-sinаlko" — sаmo dа bih gledаo utаkmicu“.

Čonkić je bio svedok brojnih istorijskih uspeha i podviga našeg kluba. Nije žalio vreme, a ni finansije, da pomogne svom voljenom klubu.

Na inicijativu Vujadina Boškova 1969. godine (u smislu demokratizacije unutrašnjeg klupskog života) osnovana je nova institucija u okviru kluba - „Zbor navijača Vojvodine“. „Zbor“ se sastajao jednom sedmično, tu su navijači iznosili svoja mišljenja o aktuelnoj situaciji u klubu, dok su predsednik „Zbora“ i „savet navijača“ prenosili direktoru kluba šta navijači žele i zahtevaju. Član zbora je mogao da bude svaki član FK Vojvodina. Rad „Zbora“ je takođe trebao da pomogne i finansiranje kluba.

Ogranizovane su čuvene „crveno-bele večeri“ širom naše pokrajine, na kojima su navijači mogli da se upoznaju i provesele sa prvotimcima i rukovodstvom kluba, a sve to je donosilo i jednu finansijsku zaradu. Takođe, organizovana je i mreža klubova navijača Vojvodine širom stare Jugoslavije. U tom velikom poslu, ogromna pomoć Vujadinu Boškovu bio je inžinjer Momčilo Čonkić.

Kao i danas, ljubitelji Vojvodine su se pitali ko su zaista navijači a ko su simpatizeri, i na koji način bi svaki pravi navijač Vojvodine trebao da bodri i pomaže klub? Na ta pitanja odgovorio je inž. Momčilo Čonkić, a mi vam taj tekst prenosimo u celosti:


„Srce i ljubav za Vojvodinu"

To su dva nerazdvojna pojma. Navijači ne mogu postajati bez kluba, klub nema svrhe da postoji ako nema navijača. Materijalna i aktivna podrška navijača osnova je na kojoj klub može da egzistira i postiže uspehe. Pripadnost boji kluba, ujedinjuje ljude svih uzrasta, svih zanimanja, ljude različitih shvatanja i različtih nacionalnosti. U našoj pokrajini ovo poslednje je najevidentnije.

FK Vojvodina kao klub glavnog grada naše pokrajine sa mnogobrojnim nacionalnostima nije lokalni klub samo Novog Sada, već svih nas građana Vojvodine. Kao jedan od najstarijih klubova u zemlji, sa dugogodišnjom tradicijom i plejadom izvrsnih majstora koji su noslili njen dres, ima simpatizere po celoj našoj zemlji, pa i daleko van nje. Navijati za Vojvodinu znači voleti Novi Sad, ceniti tradicije ovog grada i ponositi se imenom Vojvodine.

Navijači, klub i igrači međusobno imaju obaveze, a i prava. Navijači-članovi kluba biraju upravu koja rukovodi radom. Igrači imaju dvostruku obavezu, jednu prema klubu, koji je izvor njihove egzistencije i drugu prema navijačima, da potpunim zalaganjem na terenu izbore što bolji rezultat. A to je opet vezano i za primeran život profesionalaca, kako bi mogao udovoljiti svojim obavezama. Samo ako postoji sinhronizovani rad i zalaganje uprave kluba, igrača i navijača klubu je obezbeđen uspeh i prosperitet.

Gledano u užem smislu, Vojvodina ima malo pravih navijača a mnogo simpatizera. Ova dva pojma moraju se razlikovati. Simpatizeri su prisutni svuda, u preduzećima, školama, ustanovama i u svakoj kući. Sve naše supruge, majke,deca, iako ne idu na utakmice preživljavaju svaku utakmicu Vojvodine jer od rezultata te utakmice zavisi naše, pa onda i njihovo raspoloženje. Sa nama se zajedno raduju, sa nama i tuguju.

Svi redovni gledaoci, koji pasivno posmatraju utakmicu su u stvari simpatizeri. Igračima na terenu potrebna je podrška ali ne pasivna, već aktivna. Potrebno ih je bodriti punim grlom, punim srcem, baš kad im ide i opet bodriti da ne stanu, da izdrže do kraja. Koliko je Vojvodina izgubila bodova baš u poslednjim minutama. Navijači nikada ne zameraju igračima koji izgaraju na terenu, a rezultata nema; ili je protivnik bolji ili nema fudbalske sreće. Zviždanje neće podići indolentnog fudbalera, iako time navijači daju sebi oduška, ali tehničko rukovodstvo kluba takvog igrača mora staviti na klupu, još za vreme utakmice i ubaciti igrača slabijeg kvaliteta, ali koji će pošteno oznojiti dres. Neka se zamenjen igrač ne ljuti na navijače, danas su mu zviždali, sutra će mu aplaudirati. Navijači Vojvodine traže od igrača, iako je profesionalac, da klupskim dresom nosi srce i ljubav za boje tima, da ne igra samo zbog premije, već i za Vojvodnu za sve njene svetle tradicije i za još svetliju budućnost. Teško je navijače prevariti: oni imaju šesto istančano čulo i osećaju puls u svakom igraču, zato i gledaju kroz prste igračima za koje veruju da ih za klub vezuje i ljubav, a ne samo materijalni stimulnas. No i navijači moraju pokazati ljubav prema klubu na adekvatan način. Treba da se učlane i svojim skromnim prilogom pomognu klubu. Pravi, razboriti navijači neće provaliti ogradu stadiona pre utakmice i njih hiljadu-dve ući bez ulaznice i time naneti materijalnu štetu svome klubu. Pravi navijači će sprečavati nered za vreme utakmice, a neće ga izazivati. Pravi navijač se lišava drugog zadovoljstva, da bi mogao kupiti ulaznicu.

FK Vojvodina organizovala je i zbor navijača, sala je bila dupke puna. Svako je mogao da kaže šta mu leži na srcu. Osnovan je i savet navijača koji treba da bude spona između kluba i njegovih pristalica. Preko zbora i saveta navijača klub će neposredno čuti njihove želje, zahteve i mnoga pitanja se mogu rešiti na obostrano zadovoljstvo.

Da bi se tešnje povezao sa navijačima klub će organizovati povremeno i „Veče navijača FK Vojvodina“ u mnogim mestima naše pokrajine. Ove večeri sem razgovora i dogovora između tehničkog rukovodstva i igrača sa jedne strane imaće i zabavni program, od navijača zavisi da ovakve priredbe ostanu uvek na visini i u prijatnom sećanju.

Pred nama je finiš za prvenstvo države. Sve je još moguće. Pomognimo zato da daju još više od sebe, da zaigraju za Vojvodinu punim srcem. Neka osete i na tuđem terenu da smo svi u mislima sa njima, da i tamo igraju muški, bez straha, da ni jednog protvnika ne potcene, ali i ne precene. Neka se sete „Manzanaresa“ u Madridu, ali i „Bačke“ u Novom Sadu. Neka im je čast što igraju u crveno-belim dresovima, a mi da se ponosimo što imamo našu Vojvodinu".