ašto je generacija iz pedesetih prozvana „zlatnom”? To nije bilo samo zbog sjajnih pobeda i raskošnog fudbala koji je demonstrirala širom “starog kontinenta”, već prvenstveno zbog stava i ljubavi prema našem klubu. Koliko su se samo ljudi pitali šta je to držalo jednog Boškova, Veslinovića, Krstića ili Rajkova u Novom Sadu kada su mogli da biraju u koji će bogatiji klub da pređu?

Javna tajna je bila da su im privilegovani klubovi nudili mnogo bolje uslove, ali i razne pogodnosti ako napuste Vojvodinu? To su bili igrači svetske klase i jasno je da su mnogi želeli da ih vide u njihovim redovima. Niko nije mogao da shvati zašto su na te laskave i unosne ponude uvek odgovarali odrično.

Verovatno niko, osim onih ljudi koji su sa njima proveli duže vreme i dobro ih upoznali. Jedan od njih je izjavio: „Kako bi se opet jednog dana vratio kući, u Novi Sad, svojim drugovima prijateljima? Jer nije bilo lako razočarati one koji su nam dragi, a još teže je bilo podneti njihove poglede”.

Danas ćemo vam ekskluzivno preneti ispovest jednog igrača koji se lomio da pređe u Beograd. Njegove reči će sigurno potvrditi izreku “da sunce tuđeg neba” ne greje, iako možda samo jače zrači.

„Već sam im bio obećao da ću doći. Bio sam slab i nisam imao snage da im se oduprem. Kada su izašli iz mog stana, dugo nisam mogao da zaspim te večeri, iako je već bilo kasno. Mislio sam o svemu. O mojim dugogodišnjim prijateljima, s kojima se više neću svakodnevno nalaziti, o novoj sredini; o gradu u kojem sam proveo detinjstvo, o njegovim poljanama po kojima sam kao dečak posle školskih časova jurio za loptom, bezbrižno i ludo, o ljudima kojima svakodnevno sretao na ulici, tim poznatim licima koja mi se uvek smeše kada se pozdravljamo u prolazu, o želji koja će me svakodnevno vući natrag, Dunavu, igralištu na kome sam se puno puta radovao i razočarao; i najednom sam ustao iz kreveta, obukao se i izašao u noć na ulicu, pustu i hladnu.

Hteo sam još jednom sve da vidim, svaku sijalicu da zapamtim, svaku kuću, svaki prozor, kao da ću baš sutra otići i više se nikada neću vratiti. Ali nisam daleko stigao. Iza ugla me je trgao jednu glas, koji mi je najpre poželeo dobro veče, a zatim nastavio: "Zar vi još ne spavate? Već je kasno, a prekosutra je utakmica. Moramo ih pobediti!" Siva uniforma policajca mi je prišla bliže. Prijateljski se osmehivala. Nisam ga poznavao, ali me je taj susret nekako dirnuo, razgalio. Razgovarali smo i krenuli smo prema mom stanu. Kada smo se najzad oprostili, utrčao sam u ulaz niz stepenice, sa nekim neprijatnim osećanjem. U svom krevetu sam razmišljao da li ću u nekom drugom gradu sresti prijateljski nastrojene ljude, iako ih ja ne poznajem.

Ujutro sam izašao iz stana sa novom odlukom. Ostaću sa ljudima koje ja volim i koji vole mene. Zbogom reprezentacijo, zbogom slavo, ja ostajem u mom Novom Sadu”.

Da li je potreban komentar posle ove priče? Odnos prema klubu koji je imala “zlatna generacija” mora predstavljati uzor svakom mladom igraču, ali i putokaz kako se mora rukovoditi “Džin iz ravnice”. Ovaj sajt je egzaktno dokazao da je Vojvodina “velik klub” i to u mnogo širim razmerama nego što se misli. Zadnjih decenija Vojvodinina “sila” sputana je političkim faktorima i sebičnim interesima pojedinaca, ali ne sumnjamo da će uskoro doći dan kada će Salajka, Zrenjanin, Bečej, Senta, Čurug, Begeč, Temerin ponovo našoj Vojvodini dati neke nove Veselinoviće, Hirmane, Milovanove, Roganoviće, Blanarike, Boškove, Krstiće, Vasiće i Rajkove i da ćemo kad-tad ponovo zaigrati najlepši fudbal u ovoj zemlji.

Da, rekosmo najlepši fudbal, jer nama trofeji nikada nisu bili važni! To je suština Vojvodine: iskrenost, drugarstvo, ljubav prema fudbalu i svom zavičaju. To je sve što navijači traže i žele.