ojvodina je te 1955. godine bila predstavnik Jugoslavije u najelitnijem evropskom klupskom takmičenju, Srednjoevropskom kupu. Žreb je bio nemilosrdan, u četvrtfinalu protivnik je bio favorit za osvajanje takmičenja, italijanska Roma. U timu Rome igrala su trojica reprezentativaca Azura: Moro, Pandolfini i Gali, reprezentativac Urugvaja Čigija (tadašnje najbolje krilo Evrope), Mađar Njerš i zvezda prelaznog roka u Italiji Đulijano. Đulijano je tog leta prešao iz Torina u Romu za rekordnih 75 miliona lira.

Jedan od najskupljih timova Evrope trebao je da odmeri snage sa našom Vojvodinom. Sva ta imena nisu uplašila “Staru damu” jugoslovenskog fudbala i Vojvodina je ubedljivo slavila u prvoj utakmici odigranoj u Novom Sadu sa 4:1.

Tog 29. juna 1955. godine, Vojvodina je nastupila u sledećem sastavu: Ristić, Nikolić, Malenčić, Selena, Milovanov, Krstić II, Rajkov, Živković, Roganović, Veslinović, Ivoš, Krstić I.

I pored velike pobede u prvom meču, niko nije sumnjao da je Roma idalje apsolutni favorit za prolazak u sledeće kolo takmičenja. Da nesreća bude veća, nekoliko sati pred početak revanš utakmice Krstić I je ležao krevetu, a otečena noga je bila u zavojima. Malenčićevo koleno je bilo beznadežno. Jedina dobra vest je bila da Ivoš i pored povrede može da igra.

O ovom meču, nedavno preminuli, Žare Nikoliće je rekao sledeće: “Nikada nisam osećao takvu tremu. Sav sam drhtao, a noge kao da nisu bile moje”.

U revanš utakmici, odigranoj 3. jula 1955. godine, na “Olimpiku” pred oko 40.000 gledalaca, Roma je započela meč poput uragana. Domaćin je već u 28. minutu poveo sa 3:0. Do kraja poluvremena Novosađani su se trgli i preko Krstića I smanjili na 3:1.

Na početku drugog poluvremena Gali je postigao i četvrti gol, čime je rezultat iz Novog Sada bio poravnan. Svi su očekivali totalni potop Vojvodine. Svi sem Zdravka Rajkova!

Rajkov preuzima svu odgovornost na sebe i redom postiže četiri gola za Vojvodinu. Svi golovi su pali posle šuteva sa preko 20 metara, a tri su završili u rašljama nemoćnog golmana Moroa. Rajkov je uputio četiri šuta na gol i sva četiri su završila iza leđa golmana slavne Rome. Svoj četvrti a Vojvodinin peti gol, Rajkov je opisao ovako : “Već smo bili izravnali rezultat na 4:4. Italijani nisu moglio da shvate šta se događa, a mi smo dobili novu snagu i prosto leteli po terenu. Još je ostao jedan minut do kraja utakmice. Od uzbuđenja nisam znao ni ko mi je dodao loptu. Sećam se da sam pojurio u pravcu gola i sa jedno 25 metara “okinuo” punom nogom. Šut je bio jak i lopta je otsela u levom gornjem uglu”.

Kada je sudija svirao kraj, igrači Vojvodine su bili zbunjeni. Da li je to zaista pobeda? Da li je moguće? Za trenutak su bili nepomični, kao da je sve utrnulo u njima, a onda su poleteli jedni drugima u zagrljaj. Nikada pobeda nije bila toliko slatka i draga!

Vojvodina je tog dana nastupila u sledećem timu: Ristić, Selena, Nikolić, Blanarik, Milovanov, Krstić II, Roganović, Rajkov, Boškov, Ivoš i Krstić I.

Ono što ni strašni Hanibal nije uspeo da izvede učinio je Zdravko Rajkov! Rimljani su na svom bunjištu morali da polegnu oružje i kleknu pred “crveno-belom silom” iz Novog Sada. Vojvodina je napravila nečuven rezultatski preokreti pobedila Romu usred Rima sa 4:5. Novosađani su ukupnim rezultatom od 9:5 eliminisali iz daljeg takmičenja predstavnika Italije.

Odlična igra i četiri brilijantna gola značila su puno za Rajkova, to je bila prva uspešna igra nakon jednogodišnje pauze koja je bila prouzrokovana divljačkim startom jednog fubalera Partizana. Kada se prisećao ovog meča, Rajkov je rekao :”Kratko vreme pre utakmice sa Romom, promišljao sam da napustim fudbal. Posle nje, promenio sam mišljenje”. Moramo reći na našu ogromnu sreću!

Činilo se da od tog dana svi fudbalski putevi vode u Novi Sad. U sledećem kolu protivnik Vojvodine je bila ekipa Kinjižija iz Mađarske, ali to je već neka druga priča.