udbaleri Phnom Penh Crowna u pretposlednjem kolu Meftone C-League osigurali su titulu šampiona Kambodže pobedivši sa 1:0 ekipu Preah Khan Reach (u prevodu "Kraljevski mač") u izrazito nekvalitetnoj ali vrlo tečnoj, zanimljivoj i nadahnutoj igri. Jedini gol na utakmici postigao je afrički internacionalac izvesni Njoku. To je treća titula kluba iz glavnog grada u poslednje četiri godine.

Ako mi dozvolite da sudim na osnovu kratke zainteresovanosti i jednog odgledanog meča, kambodžanski fudbal neodoljivo podseća na srpski: korupcije na sve strane, pola lige je iz glavnog grada, loš fudbal i još gora infrastruktura, malo koga sve to zanima, a najtrofejniji klub jeste "Partizan" koji se ovde zove National Defence Ministery FC. Naravno, gde je Partizan tu je i Zvezda, pa tako rivala imaju u klubu po imenu Police Commissery FC. Tako da ovaj veliki povratak PPC-a, tima koji je zlatni period imao šezdesetih godina prošlog veka, ja kontam kao pozitivan trend.

Utakmica je igrana po toplom i nadljudski vlažnom vremenu pred cirka 1.500 do 2.000 ljudi na Olimpijskom stadionu u Pnom Penu koji podseća na "imenjaka" iz Minhena (koliko je i Kambodža Nemačka). Prave navijače u evropskom poimanju te reči nemaju. Imaju nekakvu decu u klupskim majicama koja lupaju u bubnjeve i duvaju u one trube što se prodaju po seoskim slavama i krkanijadama i više prave buku i pentraju se po ganglijama nego što doprinose fudbalskoj atmosferi. Imaju dve i po melodije i viču nešto što sam ja razumeo kao E-DO MAA-JKA (oprostićete mi, kmerski jezik mi nije jača strana). Tri nepokrivene tribine gotovo su potpuno prazne pa stadion bez stajaćih mesta (po Wikipediji prima celih 50.000 gledalaca!?) deluje poprilično sablasno. S tim što to zna biti fino razbijeno azijskim koloritnim kičerajem. Objekat se inače nalazi na kraju Ulice Josipa Broza Tita, a u blizini Bulevara Ruske Federacije i Bulevara Mao Ce Tunga, kao i ambasade Republike Kube, čisto da se stekne utisak o kakvom se kraju radu. Ozbiljna priča!

Za utakmicu se (valjda) plaćala nekakva karta, ali je nas na službenom ulazu pustio drug sa šlemom na glavi čim smo mu rekli: Press. Nikakav papir nije tražio. Doduše, i mi smo izgledali kao ozbiljni predstavici "sedme sile" (na engleskom je to Fourth estate) - onako u kratkim gaćama i papučama, u jednoj ruci kafa za poneti u drugoj kesa s bananama, a iz džepa viri pivo. Tako nonšalantno ušetali smo i u svečanu ložu. Put nam je bio otvoren i do nekakvog uzvišenja gde je smešteno kanabe od bambusa i stočić s kitnjastim miljeom, što je koliko ja kontam mesto ostavljeno za kraljevsku porodicu, al' nismo baš hteli da preterujemo, a i hteli smo se smestiti logistički bliže toaletu pošto smo za doručak imali pečenu buba-švabu i tarantulu (kako zvuči, takav je i ukus).

Ponuda jela i pića i na stadionu je poprilično egzotična. Piju sveže sokove od mladog kokosa ili šećerne trske i grickaju avokado posut solju i čilijem, banane na žaru i "bele" semenke koje su ovde - crvene. Mnogo prodavaca koječega i polugole dece koja prose ili skupljaju plastične flase i konzerve da zarade koji kambodžanski ril.

Sam grad je popriličan hard core, mešavina francuskog kolonijalnog nasleđa i bede i rasula nastalih usled vladavine Crvenih Kmera (1975-79). Stanovnici Kambodže su takvi svetski rekorderi u nanošenju nesreće i genocidu protiv sopstvenog naroda da bi im pozavideli i genijalni državnici iz novije srpske političke istorije. Koga zanima više o tome, preporučujem film The Killing Fields (1984), kao i dokumentarac S-21: The Khmer Rouge Killing Machine (2003). Za današnji Pnom Pen vodič Lonelly Planet koristi epitete poput chaotic i repulsive.

Svu tu nesreću stanovništvo je izguralo s nepojmljivim konstantnim osmehom i tradicionalnom budističkom mirnoćom. Takvi su i za vreme fudbala. Jedini koji se ponašao onako "fudbalski" (čitaj: "kao svinja") jeste pomoćni trener PPC-a, izvesni Englez koji je sedeo iza nas u loži (ne na klupi) i povremeno se isticao strogo stručnim opaskama tipa "Get away from him, he' s a f**king idiot!". Kad su dali gol, gari je porušio dobar deo inventara i tako urlao da sam pomislio kako je Sanderlend osvojio FA Kup. Njegov šef Dejvid But je mirno pratio tok utakmice. Ćale je građen otprilike kao doktor Bekvalac u februaru, a u licu je za nijansu rumeniji i mutniji od Harija Rednapa.

Što se tiče samog fudbala, nije to neki kvalitet, ali je zanimljivo jer se stalno nešto dešava. Nije kao ono kad Voša igra protiv Smedereva pa padne sedam faulova za četiri minuta a sve na više od 40 metara od oba gola. Ovi se makar loptaju. Imaju tog afrikanca koji je dao gol (jak, al' nema pojma) i još dva zanimljiva igrača. Štopera u stilu Darka Lovrića i kapitena koji, što kažu, "zna fudbala" i koji podseća na Alina Stojku "u rijetkim trenucima kad je ovaj bio trijezan". Ovi crveni gosti treba da su presrećni s rezultatom.

Kad se uđe na stadion, čovek se malo zbuni. Kod njih se odmah zagrevaju svi igrači koji su u protokolu plus po tri golmana - ukupno više od 40 ljudi na džombastom terenu. Rezervni igrači podižu klupu sa nadstrešnicom pošto je u međuvremenu položena na zemlju da ne pokisne (u kontinentalnom delu Jugoistočne Azije trenutno je sezona monsuna). Delegat i četvrti sudija zastićeni su suncobranom "Angkor" piva (ne treba mesati sa "Anchor" pivom; prvo je mnogo poznatije, drugo je jeftinije i bolje). Međutim, kad igrači "zvanično" izađu na teren, onda to deluje zaista svečano: klinci iznose FIFA FAIR PLAY mušemu, fotografisanje ekipa i sve po redu... U Aziji se mnogo pažnje pridaje formi i ceremoniji!

Poslednje kolo igra se 4. septembra, međutim PPC ima četiri boda više od drugoplasirane ekipe i posle utakmice usledilo je slavlje.

Ali to nije bilo sve. Pošto je to jedini veliki stadion u gradu, fudbaleri su slavlje nastavili na atletskoj stazi dok je na terenu počeo drugi meč izmedju "Zvezde" kojima na opremi uredno piše Police i tima Prek Pra Kelia koji su igrali u onim drečavim narandžastim gaćama koje su se '94 švercovale iz Segedina pod firmom NIKKE (ponekad i NICKE). Nisam imao živaca da ostanem na još jednom "odmeravanju snaga", ali čisto da ne bude zabune, iz principa bih navijao za narandžaste!