aman sam se naoštrio da, posle pozamašne pauze, ispsujem nekog na fudbalskoj utakmici, ali kao što to obično biva, članovi porodice Lazetić su me izneverili.

O čemu se radi? Proteklog vikenda zaputio sam se na utakmicu kluba po imenu Solo FC za koji nastupa naš nekadašnji ljubimac (i mlađi brat sadašnjeg) Žarko Lazetić, međutim, "robusni centarfor" dopadljive ekipe iz Centralne Jave izostao je zbog povrede. Ipak, nisam zažalio! Imao sam priliku da čujem kako Branko Sosa Babić na čistom balkansko-indonežansko-engleskom viče - Eeeeeeej! Kip d bol! Odlična stvar. Osim njih dvojice ima u tom klubu i još nekoliko ex-Yu izdanaka, ali o tome kasnije...

Solo FC je klub iz istoimenog grada na Javi. Osnovan je 1923. godine kao Persis. Pretprošle godine su, usled finansijskih problema, ispali u niži rang takmičenja, da bi početkom ove iz tog kluba bio oformljen Solo FC koji, sa promenljivim uspehom, nastupa u takođe novoformiranoj "Premijer ligi Indonezije".

Protivnik na jučerašnjem meču bila je ekipa Aceh United. Aceh je pokrajina na Severu Sumatre koja nema nikakve formalne veze sa aktuelnim državnim sistemom. To je, u principu, Mala Saudijska Arabija. Tamo vlada hunta koja se može nazvati soft verzijom avganistanskih talibana. U velikoj meri vladaju šerijatski zakoni, prava žena su veoma ograničena. Zbog toga bi se moglo reći da je ovo bila "utakmica visokog rizika", ali tamošnji glavni grad Banda Aceh udaljen je nekoliko dana lokalnog kopnenog i vodenog transporta od mirnog središta javanskog jezika i kulture ("Solo - spirit of Java") tako da nije bilo nikakvih problema.

Da je gospodin Lazetić Ž. član ekipe Solo FC znao sam od ranije, a za utakmicu sam saznao tako što sam video nekoliko čopora klinaca u crvenim majicama koji kruže gradom turirajući skuterima i vespama. Tako se ovde ide na utakmicu! Kada smo došli ispred stadiona "Manahan", već se okupio popriličan broj ljudi. Svi navijaju za lokalni klub i loši rezultati nisu prevelik povod za "kuliranje" ljubimaca. Iako je na indonežanskom arhipelagu vazda više od 30°C i mnogi navijači na stadion dolaze bosi (?!), ispred stadiona prodaju se zimski vuneni šalovi s natpisom "Paseopati". To su nekakvi vojnici. Karata ima na blagajni i nema gužve, ali u epicentru sive ekonomije (misli se na celu Jugoistočnu Aziju) naravno da ima i tapkaroša. Najjeftinije karte su 15 hiljada rupija (1 evro - 12 hiljada rupija), a kod tapkaroša su 16 hiljada. Za Zapad su karte 30 i 50 hiljada (u zavisnosti od sektora), ali smo mi upali za dž u novinarsku ložu pozivajući se na istekle (i u mom slučaju kišom uništenu) članske karte Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Novinare prepoznaš sa sto metara: dobroćudne debeljuce s kačketom i cvikerima. Može se reći "Save Savići" u javanskoj varijanti.

Lokalni "Malajci" (s tom razlikom što ovi zaista govore jednom verzijom malajskog jezika) prodaju sveže ubran kikiriki, pirinač prokuvan u kokosovom mleku i umotan u list drveta banane, tofu s čili papričicom i "nešto" potpuno bezukusno s pekmezom od jagoda. Ima da se kupi i "Coca-cola" koja je generalni sponzor "Premijer lige". Stadion je kao naš kad bi se ispunila sva ona obećanja koja slušamo. Dakle, ima spojene i ujednačene tribine, stolice, četiri reflektora. Iznutra je sve potpuno drugačije. Vrlo je svečano. Izlaze klinci s "mušemom" sa znakom "Fair play", slikanje i intoniranje nacionalne himne "Indonesia merdeka". Svi na stadionu stoje i pevaju, samo novinari sede i puše. "Medic" ekipa koja uleće u teren ima fluorescentne kacige (?!), a na poluvremenu "uživali" smo u vrlo opskurnom čirlider programu.

Okupilo se cirka šest ili sedam hiljada ljudi. Možda malo više. Navijači "Paseopati" smešteni su na Jugu i Severu. Na obe tribine ih ima otprilike onoliko koliko "Firme" protiv blizanaca, mada se mahom radi o tinejdžerima. Pevaju različite pesme, a repertoar se kreće od prepoznatljivih fudbalskih melodija, preko infantilnih dečjih pesmica pa sve do ratnih plemenskih pokliča. Uz skoro svaku pesmu postoji neki vid "koreografije" u vidu plesa, mahanja, spuštanja i podizanja ruku, okretanja na stranu... Vrlo interesantno. Imaju nekoliko transparenata, a mogle su se videti i zastave Nemačke i nešto što su osobe sa skromnim poznavanjem geografije Istočne Evrope "krstili" kao zastavu Moldavije.

Pred kraj prvog poluvremena počinje pljusak. Desetak posto gledalaca napušta stadion, a ostatak počinje da navija još glasnije.

U drugom poluvremenu, kada je sve već postalo malo dosadno, nastala je opšta tuča na južnoj tribini. Tuklo se drškama za barjake, a pripremljeniji su imali kacige za motore na glavama. Odred policije, koji izgleda ozbiljno kao i "specijalci" u Kuli, stupio je na scenu. Brže bolje su pohitali da nabave merdevine od bambusa i dok su se oni uspentrali uz tribinu, tuča se sama završila.

Kvalitet fudbala? Pa čak bolji nego što sam to očekivao gledajući utakmice reprezentacije Indonezije na televiziji. Jedno 30% nekvalitetnije, ali isto toliko zanimljivije nego u Srbiji. Gosti su pobedili sa 3:0. Fudbaleri Solo FC su, kao i Vojvodina sa istim trenerom, držali loptu u nogama 70 minuta, ali nisu nijednom ugrozili gol protivnika. Aceh je iskoristio svoje šanse i amaterizam pojedinih domaćih igrača.

Tu se vraćamo na naše krajeve. Golman i "desetka" u Solo FC su dvojica Makedonaca rođenih u Australiji. Radi se zapravo o dvojici metroseksualaca koji zloupotrebljavaju status belca u javanskoj kulturi da ispadnu face, pošto u Evropi ne bi mogli da nastupaju za klub jači od Vinogradara iz Ledinaca. Golman nije imao nijednu (brojevima 0) intervenciju, a "plejmejker" koji je tehnički obučen kao prosečan radnik obezbeđenja Nacionalnog parka "Fruška gora" izgubio je jedno 1345 lopti i uspeo da skrivi penal (igrao rukom).

Solo FC inače ima dva zanimljiva igrača: jedan podseća na našeg Vuka, a drugi recimo na Tadića s tim što igra ofanzivnije. Imaju i jednog starog Rusa na štoperu koji je njihov Komadant Pleč. Na snagu može sve, na brzinu ništa.

Aceh UTD ima trenera Francuza i dva crnoputa igrača koji su jaki kao Trajković i Mojsov zajedno, ali barataju loptom poput "desetke" protivničke ekipe. Inače, naš bivši trener istakao se jednom bravuroznom izmenom tako što je, kada je protivnik poveo 2:0, u igru uveo levog beka (?!) koji je građen kao Ivica Dačić.

Posle utakmice, svi na svoje motore i ponovno turiranje pokislim i ponegde poplavljenim ulicama Sola. Oni koji su došli peške, uspentrali su se na neke kamione i tako se "odšlepali" do centra grada.

Mi čekamo da se Lazetić oporavi!