atora naša… Šta bi mi bez tebe? Koliko je to već, devedeset i sedam? I dalje deluješ friško i očaravajuće kao nekada, ko bi rekao da si tolike stvari preko leđa preturila, da si tako buran život imala, tolike generacije držala zaljubljenim u tebe… I dalje stanuješ na istom mestu, i dalje neki novi derani dolaze da gledaju tvoj valcer na „Karađorđu“, godine te nisu porazile. I dalje te „oni“ ogovaraju, a krišom ti zavide na tvom otmenom držanju, na gordosti, na toj tako jednostavnoj, a tako veličanstvenoj garderobi koju „furaš“ ceo život. Dobar glas o tebi i dalje se daleko čuje, bolje tamo daleko, nego ovde blizu, gde samo mi zaluđenici u tvoj crveno-beli komplet znamo kakvu retku sortu gajimo u našim srcima. Koliko smo samo srećnih popodneva proveli zajedno, magičnih trenutaka podelili, godina za ponos ispratili... Bilo je i ružnih trenutaka, dabome, ali i njih ćemo se sećati stavljajući u prvi plan činjenicu da smo ih pregurali ZAJEDNO. Šta da ti poželim, nego isto što i samom sebi, jer ti si deo mene. Želim ti i više od toga. Dok ijedan tvoj navijač postoji, da traješ i ti. Drugim rečima, želim ti ono što nijedno ljudsko biće ne može da ostvari. Želim ti besmrtnost. A mi, kada jednog dana dočekamo poslednje trenutke na ovom svetu, moći ćemo da kažemo da je bila čast poznavati te tako dobro. I biti zaljubljen u tebe.

Srećan ti rođendan, Vojvodino!