utakmici trećeg kola JSL, sva tri boda ostaju u Novom Sadu:

FKV – Javor 2:0 (1:0)

Strelac – Merebašvili u 45’+1 i 63’.

FKV (trener Zoran Milinković) – Brkić (kapiten), Vulićević, Pavlović, Karan, Milović, Medojević, Merebašvili (87’ Mitošević), Đurovski (70’ Tumbasević), Ilić (46’ Katai), Oumaru, Jao.

Javor (trener Radovan Ćurčić) – Kahriman, Mališić, Momčilović, Dragović, Milovanović, Gogić, Stanisavljević, Stojaković (70’ Ifeani), Luković (kapiten; 82’ Panić), Eliomar (88’ Leposavić) , Odita.

Sudija Dejan Filipović (pomagali mu Milovanović i Mrkić) pokazao žute kartone: Jaou (45’) i Pavloviću (57’) kod domaćih, i Oditi (43’), Stojakoviću (46’) i Dragoviću (81’) kod gostiju.



Uh – dobro je. Kada nam u goste pristiže Javor, svi znamo da se fudbala nagledati nećemo, a uvek se uplašimo da “recept“ ne bude isti, kao ononad na kraju 2009. godine, kada smo se oprostili od “Karađorđa“ porazom od istog rivala. Jedna uspešna kontra, nakon naših jalovih pokušaja, pa put Ivanjice, sa fudbalerima Javora idu i tri boda.

Tada se mrak i magla nadviše nad “našom kućom“, a i sad je bilo istih (bar meteoroloških) naznaka, ali se Gruzijac pobrinuo dva puta (prvi mudro, drugi spektakularno), da niti bod ne napusti Novi Sad. Tako ćemo sa sedam istih i bez primljeniog gola u tromeču, sedeti na čelu tabele, dok se ne vratimo sa dvonedeljne pauze koja sledi, zbog obaveza reprezentacija. Isto beše i minule sezone – na prvu pauzu idosmo sa svih devet bodova, ali sa vizijom da konačno napadamo trofej. Sada tražimo samo da se ne opustimo previše, da dotegnemo (a ima šta) “mašinu“ naše igre (pre svega u veznom redu), pa da kada se sa pauze vratimo, ne započne (tada je usledio remi i dva poraza) potop naših nadanja. Jesmo ih smanjili, ali ih i dalje imamo...

Zoran Milinković iznenadio je sve – Merebašvili i Đurovski zajedno u startnoj postavi, i samo Medojević od defanzivnih veznjaka u istoj (a njih imamo...). Baš sve – jer se ni oni sami dobar deo uvoda (gotovo čitavo prvo poluvreme) nisu snašli, niti odigrali ono što se od njih traži (i očekuje). Čekasmo da vidimo kako će to da izgleda, ali tu treba dosta da se stvari poprave. Njih trojica, Pavlović na levom, te Ilić na desnom boku, potpuno podbaciše u velikom delu (ovom, prvom) igre.

Kada se igra protiv ovako organizovane (defanzivno i samo defanzivno, ali vrlo dobro i uspešno u tome) ekipe, lopta mora da “ide“ brže i tečnije, a da bi to moglo, kretanje mora da bude bolje. Neke je više zanimalo kakav će umetnički dojam da ima svaki njihov potez, kao da će sudije, poput umetničkog klizanja, to na kraju da ocenjuju. Tako nam je dobar deo prvog poluvremena (opet uzaludno trošimo vreme igre, kao da je večno) prošlo u “traganju“ za igrom između našeg kaznenog prostora i linije Ilić – Jao – Abu.

A moglo je da počne kako svi želesmo – tačno sedam minuta nakon onog jednog ćutanja (zbog smrti Stjepana Bobeka), u istom napadu imasmo takve dve kolosalne šanse, ali i dva promašaja, da to beše za neverovati. Vulićević je iznudio faul na desnom boku, Mario ga je izveo po “uigranoj“ varijanti (Mereba i Ilić ostadoše na liniji kaznenog prostora) i samo kratko pruža Brani. Njegov šut je loš, ali lopta dolazi na svega pet metara od gola u noge Jaoa, čiji pokušaj refleksno brani Kahriman. Loptu ponovo ka sredini vraća Mario, a ona sada dolazi do Medojevića, koji umesto da je zakuca u gol, šalje je pored istog. Bolju priliku teško da ćemo imati, a kako bolje “otvoriti“ i utakmicu i protivnika (ovakvog) nego golom u prvoj devetini utakmice.

Usledio je pokušaj Odite na drugoj strani u 12’ (kako se samo lako oslobodio Pavlovića), čiji je šut otišao preko gola, i to je bilo sve od gostiju u ovom delu igre, osim što je Gogić već u 28’ pokazao dvominutnim izležavanjem na travi, šta im je namera i cilj.

Od nas beše, takođe, dosta slabo. Mario je prebacio gol, nakon akcije Merebašvilija i Oumarua (27’), a isto je učinio i iz “slobodnjaka“ (33’) koji je sam izborio. Oumaru je iskosa primorao Kahrimana na odbranu, nakon solo akcije (30’), pa sve to beše (ne)dovoljno, te je Milinković već u 40’ (ne znajući da će se Ilić povrediti do kraja ovog dela igre, a zbog te povrede i loma tri kosti u stopalu, pauziraće najmanje mesec i po dana) pridigao Kataia i poslao ga na zagrevanje. Dok čekasmo poslednji sudijski zvižduk, te da istima ispratimo “ljubimce“ u svlačionicu, dođosmo do vođstva.

Vulićević je došao do lopte na desnom boku (odigrali Milović i Karan pre toga), povukao je i predao Mariu. “Ne trčim, ali znam da je dam u napred“ – fenomenalan pas, nakon što se odlično oslobodio pratnje Stanisavljevića, ka Oumaruu, koji se izvukao na desni bok, a Abu vara Dragovića, Milovanovića i, na kraju, Momčilovića. Ostaje mu da produži loptinu putanju ka Merebi, koji utrčava u kazneni prostor i koji je mudro levicom, šalje u “kontra“ ćošak istrčalog Kahrimana, dok Mališića, koji je na gol liniji, “ostavlja“ na krivoj nozi. Odlazimo na pauzu sa vođstvom i značajno boljim raspoloženjem, nego što se to činilo da će biti.

Nastavak igre dijametralno suprotan u, ako ničemu drugom, pristupu. Više agresije od starta, Medojević MNOGO angažovaniji, Katai probojniji, Pavlović sigurniji...Počinjemo da ličimo na ono što smo i očekivali. Ukazivanje na greške u poluvremenu, urodilo je plodom. Već u 48’ mogli smo da dupliramo vođstvo – jeste da je Jao bio brži od Milovanovića i Kahrimana, ali je njegov pokušaj, tik pred golom, zaustavio Dragović. Samo minut kasnije, veoma diskutabilna odluka sudije Filipovića – nakon što je u 46’ Stojaković zaradio karton zbog prigovora, sada je oštro faulirao Medojevića, pa potom ušao u konflikt sa Pavlovićem. Bez suvišnog razmišljanja, u roku od tri minuta, trebao je da mu bude pokazan i drugi karton i put u svlačionicu.

U 50’ Karan je maestralno prekinuo pas Stojakovića ka Stanisavljeviću, a moglo je biti veoma opasno, da je ovaj poslednji primio loptu, jer bi izašao “1 na 1“ na našeg kapitena. Gol smo najavili u 62’ – Mario je (još jednom) u visinu posalo loptu, koju Jao prima, ali je i šalje preko gola, iz vrlo izgledne situacije.

Jao preko, ali je Mereba rešio da je pošalje u (gol) – brzinski odigrano, nakon što je Pavlović prekinuo akciju Ivanjičana, lopta kratko do Oumarua, koji je ostavlja Mariu, a on je odmah predaje Merebašviliju. Sledi njegov ulaz sa boka, koji niko iz veznog reda gostiju ne može da (su)stigne, a kad je ugledao poslednji bedem odbrane koji ga je čekao, Giorgi je rešio da upotrebi svoje najjače oružje. Spektakularan šut sa dvadesetak metara, a lopta je odsela tamo gde smo svi želeli – u sam gornji levi ćošak Kahrimana.

Jedini šut u okvir gola za čitav tok susreta, Javor je uputio tek u 74’ – Ifeani, koji je četiri minuta ranije zamenio Stojakovića, je sa oko 25 metara iskosa sa desne strane “testirao“ vigilnost Brkića, ali Željko sve posmatra i više je nego budan.

U 85’ Merebašvili je mogao do het-trika, ali je, uprkos tome što nije postigao novi gol, pokazao da je prevazišao (samim tim mi je sve i draže) svoju najveću boljku – samoživost. Oumaru je povukao loptu i predao je na levi bok ka Gruzijcu, a on je, nakon što je mogao po njoj da raspali i ugrozi Damira, rešio da je “vrati“ na drugu stranu ka Kataiu, koji je utrčavao. Bilo je loše izvedeno i bezopasno po gol Javora, ali ovo je bilo za aplauz, baš kakav će, dva minuta kasnije, Gruzijac i dobiti od publike, kada bude izlazio sa terena.

U zaustavnom vremenu, Momčilović je, iz slobodnog udarca sa 25 metara, prebacio gol Brkića i time potvrdio da niti Ivanjičani neće (ponovo) zatresti mrežu našeg gola – ko će i kada, još se ne zna. Poslednji put, upravo oni to učiniše, u utakmici pretposlednjeg kola minulog šampionata, 13. maja.

Dvonedeljna pauza mora biti iskorištena mudro – samo u septembru nas čeka tri prvoligaška kola i jedan Kup duel (od toga dva gostovanja, za ovo poslednje se još ne zna), a u njemu ćemo dobrano krojiti atmosferu (i igru) za duel sa početka oktobra koji željno očekujemo. Od nas sve zavisi...