Ivica Brzić iz prvog lica

[Владика]

Рођен сам 21. маја 1941. године у Новом Саду. Од 1955. године играо сам за пионире «Војводине», 1956. и 1957. за млађе јуниоре «Војводине» а 1958. и 1959. године за омладинце «Новог Сада»
Од 1960. године до 1964. био сам професионалац првог тима «Новог Сада», од 1. јула 1964. до 31. децембра 1964. године «Жељезничара» (Сарајево), а од 1. јануара 1965. го-дине до 31. јуна 1972. године сам у «Војводини», па сам играчку каријеру наставио у Аустрији.
Време које сам провео као играч у «Војводини» је, у сваком погледу, било најлепше доба мог живота. Велики клуб, прихваћен без изузетка од свих градских структура, одличан тим, изванредни председници, Ака Ковачевић и Ивица Врачарић, фудбалски стручњак без премца Вујадин Бошков, стваралац шампионског тима, и изврсни тренери: Бранко Станковић, Здравко Рајков, Бебула Милошевић, Ратомир Чабрић. Услови за рад изванредни, обавезе према свим играчима увек испуњене. Играчи су имали само један задатак - да добро играју и да побеђују.
Било је то дивно доба, незаборавно у сваком смислу, и ја сам срећан што сам у том периоду био играч «Војводине». За први тим «Војводине» одиграо сам око 400 званичних утакмица. Најлепше сећање из тог периода је, свакако, освајање шампионске титуле 1966. године, затим, пласман у четврт-финале Купа шампиона 1967. године након победе над «Атлетиком» из Мадрида, играње за А и Б репрезен-тацију Југославије, учешће на Европском првенству 1968. године и освајање другог места на том такмичењу, које је играно у Италији, и које се сматра једним од највећих успеха нашег фудбала. Све су то дивна сећања на која сам по-носан. У Купу сајамских градова и у Купу УЕФА, такође, је било лепих момената и незаборавних утакмица. Најтужнији догађај из тог времена је смрт Стевана Нештицког 1968. го-дине. Велики човек, велики друг, изванредан играч, оставио је својом прераном смрћу велику празнину, како у клубу тако и међу нама, његовим саиграчетма који смо га ценили и поштовали.

[Владика]

Тужан моменат за мене је био у Глазгову 1967. године кад смо буквално у последњој секунди примили гол и испали из Купа шампиона од «Селтика», који је те године постао првак Европе. Лично мислим, да нас Силвестер Такач у децембру 1966. године није напустио, ми бисмо били шампиони Европе.
Дипломирао сам на Вишој тренерској школи у Новом Саду. У лепом сећању су ми и шест година проведених у «Новом Саду», освајање првог места у Другој савезној лиги и улазак у Прву лигу. Стицајем околности, јесен 1964. године провео сам у Сарајеву играјући за «Жељезничар». За Сарајево и «Жељу» ме вежу дивне успомене.
У Аустрији сам провео шест година. Као играч «Воста» из Линца освојио сам шампионску титулу 1974. године и поново играо у Купу шампиона.
Као тренер радио сам у Југославији, Шпанији, Аустрији иПеруу, где и сада живим. Први тим «Војводине» тренирао сам у три наврата: 1978/79. године, 1987/88. године, 1990/ 91. године, са различитим успесима. Желим да нагласим да сам, као тренер «Војводине» 1987/88. године активно уче-ствовао у стварању друге шампионске скипе «Војводине». Успео сам да у «Војводини» афирмишем до тада непознате младе играче који су израсли у незаменљиве првотимце и репрезентативце. У Шпанији сам тренирао четири клуба: «0сасуна» (Пам-плона), «Мајорка» (Палма де Мајорка), «0виедо» (Овиедо) и «Херкулес» (Алицанте). У њој као тренер имам више од 200 утакмица у првој лиги. Са «0сасуном» у сезони 1984/85. године први пут у историји клуба, пласирали смо се у Куп УЕФА.
У Аустрији, тренирао сам оба клуба у којима сам играо као играч, «Алпине» (Леобен) и «Воес» (/Линц).
У Перуу сам био два пута првак државе са «Универзитарио» (Лима), а са «Алианзом» (/Лима) једанпут првак државе, и један пут вице шампион. Од 2001. године сам у инвалидској пензији али се и даље бавим пословима искључиво везаним за фудбал. Тренутно сам «скаут» «Портсмаута» (Енглеска) за Јужну и Централну Америку. Друштвених признања немам (вероватно их нисам заслужио) а награда и превише да бих их набројавао. Највеће признање ми је што сам од пет клубова у којима сам играо као играч, у четири био капитен тима. То ми је већа сатисфакција од било ког «друштвеног» признања. Из два брака имам три кћерке на које сам највише поносан.

[Владика]

Ivica Brzić bio je gospodin i u kopačkama i na užarenoj trenerskoj klupi, ali i u svakom društvu gde bi se našao na bilo kom delu globusa.
Povod da bude naš gost jeste obeležavanje 70. rođendana (28. maj 1941. u Novom Sadu), a možda i upitne reči Sepa Blatera, nedavno na otvaranju Kuće srpskog fudbala u Staroj Pazovi: – Da li poznajete gospodina Brzića? Sreo sam ga na sličnoj svetkovini u Peruu, znam da je iz ovih krajeva, a obradovao sam se kad smo razgovarali na mom maternjem nemačkom jeziku u dalekoj Limi.
Da, gospodine Blater, znam ga i mogu vam odgovoriti da je Ivica Brzić ovih dana u svom rodnom Novom Sadu, da je veoma dobro. Ne igra, naravno, čak nije ni na klupi trenerskoj, pomaže svom prijatelju Milanu Mandariću, vlasniku Šefild vendzeja, u odabiru talentovanih igrača iz Južne Amerike. Da, pozdraviću ga. Već danas na proslavi njegovog rođendana kod Mrkve u društvu starih prijatelja.

Proletele su decenije, a fudbal je uvek i svagda u glavi legendarnog asa Vojvodine, trenera u Jugoslaviji, Srbiji, Španiji i Južnoj Americi.
– Ima li nešto lepše od ove igre i života u fudbalu. Ni za čim ne žalim i, da se opet rodim, bio bih u fudbalu. Najlepše je biti fudbaler, a trener – najteže. Iskusio sam sve tokom ovih decenija.

Sve je počelo u Vojvodini i nekako se i okončalo u matičnom klubu?
– Vojvodina je moj klub. Kao gimnazijalac Zmaj Jovine igrao sam u podmlatku Vojvodine, usledilo je kaljenje kod “kanarinaca”, gde sam s nepunih 18 godina poneo kapitensku traku i zaigrao na prvoligaškoj sceni. Naravno, usledio je povratak u Vojvodinu, gde sam u dresu crveno-belih od juna 1965. do 1972. ostvario najveće igračke uspehe, bio sam šampion države, reprezentativac (srebro na Prvenstvu Evrope 1968. u Italiji), kapiten tima, četvrtfinalista Kupa šampiona s mojim klubom (poraz od Seltika – 1 : 0 i 0 : 2 u zadnjoj sekundi revanša u Glazgovu, Škotlanđani su potom osvojili KEŠ). U međuvremenu sam šest meseci pre Vojvodine nosio i dres sarajevskog Željezničara – Osim, Smajlović i društvo. Potom, da, bio sam internacionalac u Austriji pet godina i onda više od tri decenije trener u našoj zemlji, dabome, u Vojvodini, Radu, Spartaku, španskim ligašima Osasuni, Majorki, Erkulesu iz Alikantea, Ovijedu, najboljim klubovima u Peruu – Univerzitariju, Alijansi i Sport bojsu. Taj trenerski izazov okončao se 2008. na klupi moje Vojvodine. Ostao sam uz fudbal i skautiram za engleski Šefild vendzej iz Južne Amerike i Kariba. Domicil mi je u Limi, ali bar jednom godišnje skoknem do rodnog grada. Bilo je svih ovih godina uspeha, šampionskih slavlja, nacionalni kup radosti. Sve je nekako sada sklopljeno u jednu knjigu sećanja i film života.

Odavno se zna, bar u Novom Sadu, da vas legendarni Vujadin Boškov ističe kao svog najboljeg đaka, a zna se gde je sve i s kim radio Vujke.
– Vujke je za mene bio i mentor i usmeravao je moju karijeru, rečju, to je čovek koji je najzaslužniji za moju igračku i trenersku karijeru. To je moj veliki Vujke.

Da li ste nekad bili u prilici da sastavite idealnu jedanaestoricu od igrača koje ste trenirali?
– A sad, tim od igrača koje sam trenirao – za sva vremena: Ratko Svilar (Vojvodina), Đorđe Vujkov (Vojvodina), Luis Enrike (Argentinac), Nadal (Majorka – Barsa, Španac), Jerkan (Ovijedo – Hrvat), Hoze Karanca (Peru), Roberto Martinez (Peru), Slaviša Jokanović (Vojvodina), Karlos (Ovijedo), Siniša Mihajlović (Vojvodina), Enriko Martin (Osasuna). Tu među najboljima su i: Bobe Pavković, Pera Nikezić i Zvonko Ivezić, moji Novosađani, kao i Pavličić iz Alikantea, Mitko Stojkovski iz vremena rada u Ovijedu. Nije mi bilo nimalo lako da se odlučim za jedanaestoricu, a ovo nisu rezerve jer tim čini i klupa, zar ne!
Divan s Ivicom Brzićem mogao bi trajati danima, i to na više jezika – srpskom, nemačkom, španskom i maternjem, a tu su i engleski i mađarski kad zatreba. Današnjim navijačkim rečnikom rekli bismo: Jedan je Ivica Brzić – kapiten. Srećan ti rođendan, momčino.

Jovan Tanurdžić

Idealni tim
Ko je za vas bio najbolji igrač? Da li je moguće sastaviti idealni tim od vaših saigrača?
– Branko Zebec bio je čudo od igrača, brz, šuter, mogao je igrati na svim mestima, a uveren sam da je mogao i da brani. Izuzetno sam cenio i Velibora Vasovića, a rezultati i karijera Nemanje Vidića za svako su poštovanje… I, hajde da pokušam da sastavim moj tim za sva vremena. Nosio sam dres sa sjajnim momcima, ali na golu je bez dileme Ilija Pantelić, zatim ovim redom: Pum (Alpina – Austrija), Mirneg (Linc), Sekereš, Brzić, Kozlina, Takač, Osim, Pavlić (Pirkner – Austrija), Trivić i moj kum Josip Pirmajer.

[Turija]

Sa malim zakašnjenjem, ali sa velikim poštovanjem:

Srećan rođendan, Legendo

Ne znam kako za druge, ali za mene je Ivica Brzić, posle Vujadina Boškova i Toze Veselinovića, čovek koji je iz naredne slavne generacije velikih asova i Legendi Vojvodine, najprvženiji Voši i dan danas najbolji Vujketov đak.
Nema razgovora sa Ivicom, a da se ne priča o našoj Vojvodini.Čovek sa one strane sveta dolazi u Novi Sad da proslavi 70i rođendan i da se sretne sa svojim najbližim, prijateljima i FK Vojvodinom - u svakoj prilici, kad god to može, bez obzira na godine i razdaljinu. Respekt!

[Владика]

[vojvodina jedna jedina]

Sportski spomenar

http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/2 ... menar.html" onclick="window.open(this.href);return false;

[Владика]

Sportski spomenar

http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/2 ... menar.html" onclick="window.open(this.href);return false;

Велико хвала за овај линк!

[Turija]

Iskrena i divna priča Ivice Brzića, u sportskom spomenaru Radio Beograda, napravljena na novosadskom Štrandu.
Ovakve priče, naših Legendi, trebalo bi puštati aktuelnim igračima u FCVB, a isto tako, u poluvremenu, na našem Stadionu.
Mi, ustvari, jako malo znamo kakve su sve sportske veličine, i veliki ljudi, prošli kroz naš Klub, i ostali mu verni - za uvek.

[Владика]

Ретке су фотографије на којима је овај дрес ваљано усликан. (дар Вељка Етинског)

[Junior]

Preminuo je Ivica Brzić.
U večnost i nezaborav otišao je još jedan iz plejade velikana FK „Vojvodina“.
Ivica Brzić je rođen 28. 05. 1941 godine u Novom Sadu. Tokom svoje igračke karijere nastupao je za Novi Sad, sarajevski Željezničar, Vojvodinu, Donawitzer SV Alpine i VOEST iz Linca.
Bio je član i standardni prvotimac prve šampionske generacije našeg kluba
Kao trener, Brzić je ostavio neizbrisiv trag radeći u Jugoslaviji, Španiji, a posebno u Peruu gde se među ljubiteljima fudbala njegovo izgovara sa dubokim poštovanjem.
Datum i mesto sahrane Ivice Brzića biće objavljeni naknadno.

Počivaj u miru Ivice

Tvoj FK „Vojvodina

Nedugo nakon Vujketa, još jedna legenda kluba je preminula. Slava mu i hvala za sve.

[Grbavica.021*]

[Rakovac]

Ivica Brzić veliko ime Vojvodine. Po broju odigranih utakmica, osvojenoj šampionskoj tituli, uvek je bio vojnik kluba, tri puta trener. Malo je poznato npr. da je pozajmio svoj lični novac da u klub dođe Buda Vujačić.
Večna ti slava još jednom dobri čoveče a klub takve legende nikada ne bi smeo da zaboravi.