Verovatno vam ovo ime nista ne znaci, moze se slobodno reci da je kod mnogih vec i zaboravljeno. Zivkovic je bio vrlo talentovana leva polutka. Secam se jedne prijateljske tekme sa Novim Sadom kada je sa 30 metara dao gol od precke.
Da ja ne duzim nasao sam njegovu pricu na netu a ko hoce da sazna jos moze da poseti njegovu web stranicu(http://user.sezampro.yu/~m.zivkovic/prica.html" onclick="window.open(this.href);return false;)
Ja sam Miroslav Zivkovic, bivsi profesionalni fudbaler "Vojvodine" i reprezentacije Jugoslavije. U F.K."Vojvodina" sam igrao od 1982-1992 godine. Prosao sam sve selekcije od "petlica" do A-tima. Od samog pocetka karijere sam odskakao od ostalih,neke od najvecih legendi naseg fudbala su me proglasavali za talenta kakav se jos nije pojavio na nasim prostorima. Sa "Vojvodinom" sam kao omladinac tri puta pobedio na najjacim evropskim turnirima i tri puta poneo titulu najboljeg mladog igraca Evrope. Sa petnaest godina sam igrao pred sto hiljada ljudi na cuvenom Vembli stadionu,
u predigri finala engleskog Superkupa (Mancester-Everton), sa mladom reprezentacijom Jugoslavije i tom prilikom proglasen za najboljeg igraca utakmice.Predajuci mi nagradu Bobi Carlton je kazao da sam talenat kakav se radja jednom u sto godina. Takodje sam sa A-timom "Vojvodine" osvojio drzavno prvenstvo 1988-1989 godine, a sa omladincima sam dva puta osvojio drzavno prvenstvo i jednom Kup Jugoslavije. Bio sam kako su fudbalski strucnjaci govorili virtouz sa loptom, krhke gradje poput Johana Krojfa, ali brz u razmisljanju, pregledu igre i fantasticnim driblinzima kojima su se divili gde god sam igrao, bilo kod nas ili po svetu.
Moja karijera je isla uzlaznom putanjom sve do 1987. godine, kad za trenera umesto Ilije Pantelica dolazi
Ljupko Petrovic koji u igri trazi samo grubost, izdrzljivost i sto vise trcanja po terenu, a od igraca da su sto jace fizicke konstitucije, a ne kvalitetni i da znaju da igraju dobar i lep fudbal. Tada se desava ono sto niko nije mogao ni da sanja, a to je da ja sedim na klupi za rezervne igrace. Ljupko mi je to obrazlozio tim sto sam po njegovom previse sitan i da on hoce duel igru, te da bi trebalo da pojacano radim na tome da povecam svoju fizicku masu. Ja koji sam i do tada slepo slusao svoje trenere i ceo svoj zivot posvetio fudbalu, a ne kao ostali mladi ljudi provodu, poslusao sam i poceo da treniram vise od svih i na terenu i u teretani. Poceo sam da dobijam na masi i snazi i tada su mi tek dozvolili da debitujem za A-tim i to na utakmici protiv Crvene Zvezde, gde sam namestio jedan gol i bio proglasen za igraca utakmice. Medjutim pojacani treninzi koliko su mi pomogli toliko su poceli da uticu negativno na moje zdravlje. Odjednom sam dobio jake zdravstvene probleme kao sto su nesvestice, mucnina, hronicna premorenost, krvarenja iz nosa na skoro svakom treningu. Na moju zalost trener Petrovic kad je to video, umesto da vidimo u cemu je problem, bez ijedne reci stavlja me na transfer listu. Da li mozete da zamislite kako mi je bilo? Meni koji sam ziveo za fudbal, za taj zeleni teren i tu "bubamaru", meni koji nisam znao sta su izlasci i provod, sem treninga i utakmica. Voleo bih da sam tada umro. Za mene je to bila takva tragedija da sam odlucio da vise neigram ni za jedan klub u zemlji. Shvatio sam tek tada kakvu sam gresku napravio sto sam dopustio sebi da me Ilija Pantelic pod pretnjom da ce mi unistiti karijeru ako odem u Zvezdu koja me vise puta trazila, kao i gresku mojih roditelja kod kojih je dolazio Bora Kostic sa ponudama za prelazak. Strah, ali i ljubav prema klubu u kojem sam potekao i sazreo kao fudbaler ucinili su to da ja umesto da igram za najbolji klub u zemlji, ja idem sto dalje tamo gde nikoga ne znam, tamo gde cu pokusati da bar malo prebolim moju tragediju.
Nalazim sebi menadzera i sa njim odlazim u Grcku u drugoligaski klub "Nausa" iz istoimenog grada. Tamo sam pricao sa upravom kluba o svojim zdravstvenim problemima i oni su pristali na sve samo da ostanem kod njih, jer su culi sve o meni puno ranije, kada je moja igra odusevljavala sve koji su me gledali. Za razliku od nasih oni su me odmah poveli kod strucnjaka sportske medicine i tada je ustanovljeno da mi se u organizmu skupila ogromna kolicina mlecne kiseline od prenapornih treninga i rekli su da samo odmaram, pravilno se hranim i da cu za sest meseci biti potpuno zdrav i sposoban za igru. Tako je i bilo, klub me smestio u hotel, vozili su me na treninge samo da ih gledam i pazili su na mene kao na malo dete.
Posle sest meseci kad je krenulo prvenstvo ja sam zaigrao i tada je pocela bajka. Klub po prvi put od svog postanka ulazi u prvu ligu i to najvise mojom zaslugom (14 utakmica - 15 golova), proglasavaju me za najboljeg igraca grckog prvenstva,moje ime puni stupce novina u Grckoj, a najveci klubovi daju ponude "Nausi" za moj prelazak kod njih. Uz moje ime Grci dodaju samo Teos (Bog). Bio sam na putu da zaboravim sve lose sto mi se dogodilo, na mom licu je ponovo bio osmeh,a moja "bubamara" nerazdvojni drug. Klub pocinje da dobija ponude za mene, ali ne daje me vec planiraju da to urade tek za pola godine ili godinu, tako da ucvrste svoje mesto u prvoj ligi i da sacekaju jos veci novac za transfer. I tako ja ostajem i dalje u klubu, zivim u oblacima, igram sve bolje i zaboravljam na onu staru izreku: "Ne veruj Trojancima(Grcima) kad donose poklone". Pa ko bi na to mislio kad ima 24 godine, dobro igra, karijera u usponu... Svi te "vole", maze, a ti kao malo dete vracas stostruko i ne sanjas da najlepsi san moze postati nocna mora. Cim se zavrsilo prvenstvo trener i uprava kluba me zovu na dogovor i stavljaju na poseban rezim ishrane, treninga, zivota uopste. Ponuda koju oni ocekuju za moj transfer je tolika da zaboravljaju sta sam uradio za klub, vide samo novac koji treba da dobiju i nista vise. Moj zivot je bio njihov i ja sam samo mogao da cutim i radim sta mi kazu. Trener je bojeci se onoga sto mi se desilo u "Vojvodini" govorio da odlazim posle treninga u saune da bi tim putem brze eliminisao mlecnu kiselinu. Zbog tog prokletog novca oni su hteli da od mene naprave masinu koja ce biti monstrum na terenu i nista ih vise nije interesovalo. Treninzi na terenu, teretana, sauna, to je postao moj zivot, a samo vreme za spavanje bilo je ono kad su me ostavljali na miru. Ali svaki covek je od krvi i mesa i ne mozete od njega praviti robota, bez obzira koliko se trudili, tako da umesto nastave sa mnom kao do sada jer to je dalo dobre rezultate, oni svojom nesmotrenoscu naprave tragediju dostojnu njihovih starih pisaca. Terajuci me da odlazim u saune i u njima ostajem mnogo duze nego ostali oni su u mom organizmu napravili takav metabolicki poremecaj, koji je doveo do toga da dan danasnji bolujem od bolesti koja je smrtonosna.
Kada su poceli da se javljaju prvi simptomi bolesti koji su bili katrastrofalni (ljuscenje koze, opadanje malja i kose, krvarenje iz nosa i desni, stopala i dlanovi kao opeceni vodom, prolivi bele boje, povracanja, nadutost stomaka do pucanja, bolovi u stomaku od kojih sam padao u nesvest, teske dehidracije,...) klub me poveo u najbolju Atinsku bolnicu "Ahepa" gde su im kazali da je moja karijera gotova. Ja za to nisam saznao odmah, vec kad sam video da mi je sve gore i da "Nausa" nece da me leci, kazao sam im da cu otici za Jugoslaviju na lecenje, sto sam i uradio, a njima je to dobro doslo da bez mojeg prisustva poniste ugovor iako su mi isplatili samo jednu ratu i tako malog transfera, da mi odjave stan, pokupe moje stvari i namestaj i da mi ne produze radnu dozvolu. Sve to sam doznao tek kad sam se vratio u Grcku da bih im kazao da cu morati da duze ostanem u jugoslovenskoj bolnici radi ispitivanja i kada sam otisavsi u atinsku bolnicu za preostale analize bio uhapsen jer klub nije platio moje lezanje. Ni danas mi nije jasno kako sam ziv, kako mi srce nije prepuklo od toliko razocarenja, ali bolest je uzimala maha i ja sam samo mislio na to da se izlecim, a onda nikada vise kao do tada necu dozvoliti da me drugi samo iskoriscavaju. Iako sam bio katastrofalno bolestan nisam sumljao da je to stvarno nesto ozbiljno, pa pobogu ja sam mlad kako ja vrhunski sportista mogu da budem bolestan neizlecivo, mislio sam ozdravicu, zaigracu opet...
Voleo bih kad bi se ovde zavrsilo poglavlje o mojoj nesreci, kad bih Vam sad kazao: "izlecio sam se, igram opet, zivim kao drugi". Ali na moju zalost tragedija je tek bila zakucala na vrata mog zivota i nije imala nameru da ode. Vrativsi se u Jugoslaviju,nailazim na lekare koji se suocavaju sa nemastinom u zdravstvu, malim platama, haosom u zemlji i zato cim su culi da sam fudbaler, mislili su da imam veliki novac i vodili su me kod sebe u privatne ordinacije. Ni oni kao ni ja nisu isprva sumnjali da je to nesto ozbiljno. Novac je ubzo nestao i ja sam morao da idem u drzavne klinike koje su bile bez osnovnih sredstava i nisu mogli da mi nadju problem. Lezao sam u dvanaest bolnica po mesec i po dana, a u po nekima i vise od dva meseca. Moje zdravstveno stanje je bilo sve gore a doktori nisu mogli ni da nacnu u cemu je problem. Doneli su na desetine dijagnoza, jedni donosili drugi pobijali i davali svoje, a ja im na oci umirao. Kad na kraju nisu pronasli sta je u pitanju govorili su poneki od njih da sam umislio bolest i poslali su me u ludnicu. Bio sam na psihijatriji u Novom Sadu i u Beogradu i tu su se gadjali diplomama. Kad su videli da cu im umreti otpustili su me kuci sa dijagnozom na kojoj je pisalo da sam umisljen bolesnik. Kad sam se vratio kuci bio sam toliko bolestan da je i sedenje za mene bio napor, lezao sam danima i molio Boga da me uzme, da mi prekrati muke. Svakih nekoliko dana su me vodili u Hitnu pomoc dali bi mi infuzije i tako polumrtvog vracali kuci. Umirao sam a niko da zakuca na vrata i pita kako sam, zaboravili su me svi "prijatelji", kojih je nekada bilo na stotine dok sam igrao i koji su visili u mojoj kuci pricajuci o svom prijateljstvu i postenju. Zeleo sam da nestanem da se ubijem, ali Bog je taj koji zna kad i kako je kome sudjeno,a meni ni sam ne znam zasto produzava zivot. Na trenutke kad sam mogao raspitivao sam se da ima negde neki lekar koji ce da mi pomogne i na kraju preko coveka kojeg sam slucajno upoznao ostvarujem kontakt sa dr Rajkom Medenicom koji je radio u Americi. Poslao sam mu sve dotadasnje dijagnoze iz bolnica u kojima sam lezao a on mi je posle konsultacije sa strucnjacima sa klinike javio da moram hitno doci ako zelim da ostanem ziv, te da je moj problem toliko ozbiljan da mi je ostalo jos malo vremena. Za to su trazili 12 000 dolara a ja nisam imao u dzepu ni 12 dinara. Poceo sam da obilazim pragove svih koje sam znao i molio za pomoc u skupljanju novca za odlazak na lecenje. Prvo sam otisao u "Vojvodinu", pa kod mnogih klupskih drugova (Mihajlovic,Jugovic...)
koji su bili puni para i govorili u medijima za sebe kakvi su humanisti, preklinjao sam i plakao da mi pomognu da prezivim, ali niko nije hteo to i da uradi. Na kraju sam nazvao druga iz Grcke koji je sa mojim bivsim klupskim drugarima koji su bili razasuti u razne klubove, organizovao humanitarnu utakmicu i skupili su 8 000 dolara i uplatili mi na ziro racun. Preostalih 4 000 nisam mogao sakupiti pa sam ponovo kontaktirao Dr. Medenicu i preklinjao da me primi sto je on mada nevoljno na kraju pristao i tako posle osam meseci od prvog kontakta sa njim ja vec kao mrtvac koji hoda krecem u Ameriku. Kad su me videli lekari nisu mogli poverovati svojim ocima, citajuci dijagnoze sa psihijatrije gde su rekli da sam hipohondrican, smejali su se nasim lekarima jer bilo je dovoljno da me covek pogleda pa da vidi da nisam ja taj koji je lud. Odmah po mom dolasku su sazvali konzilijum strucnjaka i pocela su ispitivanja na meni. Nakon dve nedelje uspelo im je ono sto nasim lekarima nije sve te godine. Pronasli su moj najveci problem, a to je bolest od koje sam i danas bolestan - to je Porfirija, tezak metabolicki poremecaj koji je u 85% slucajeva smrtonosan. Bolest koja je dosla kao posledica teskih treninga i dehidracija u saunama, stanje mi je bilo toliko alarmantno da su mi davali tako velike doze hormona koji je potpuno nestao iz mog organizma, pa sam padao u takvu hipoglikemiju da sam bio na samoj ivici zivota i smrti. Posle prvih terapija koje su dale neke rezultate prepisali su mi lek "Sandostatin" koji uzimam putem injekcija u stomak svaki dan i koje me odrzavaju u zivotu i zakazali mi kontrolu i dalja ispitivanja za sest meseci. Sumnjali su da je Porfirija samo posledica a da je ustvari glavni problem odumiranje celija na enzimskom nivou usled izlozenosti jako visokim temperaturama.
To je bilo 1997 godine a ja ni do danas nisam uspeo da
nadjem novac za dalje lecenje. Vrativsi se u Jugoslaviju otisao sam kod lekara koji su me "lecili", neki su priznali svoju gresku i govorili da su sumljali u metabolicki poremecaj, a neki su trazili ponovnu potvrdu deficita tog hormona koji su pronasli u Americi, tako da sam morao sada da im ponovo dokazujem sve ispocetka, a to su mi trazili da bi priznao nas konzilijum dijagnozu i lek koji mi je prepisan. Kako sam mogao da molim ljude za nabavku leka koji me za samo pet dana kosta 135 dm ako i nasi lekari to ne potvrde. U to vreme sam sa Vanjom Bulicem napravio prvu emisiju "Biseri" na TV"BK", misleci da ce mi nasi ljudi pomoci, prvenstveno moji iz Vojvodine, pa sportisti, kao i svi ostali za koje sam deset godina igrao reprezentujuci nasu zemlju na najlepsi nacin a to je sport, donoseci nagrade iz celog sveta. Mislio sam ljudi nece zaboraviti one dane kad je svirala nasa himna, vijorila se nasa zastava, a moje srce htelo da iskoci iza grba Jugoslavije, koji sam sa ponosom nosio i davao svoj doprinos slavi nase zemlje. Mislio sam ljudi smo, znamo da je bolest svacija da ona ne bira na koga ce, mislio sve najbolje o nasem narodu i na kraju doziveo razocarenje. Niko mi se nije javio sem nepoznatih ljudi velikog srca koji ni za hleb nemaju, ali su znali da mi posalju odvajajuci od svojih usta. Mozda su tih 100-200 dinara mali novac ali za mene je on bio velik, ogroman jer neko je detetu znao uskratiti, poslati meni. Zato je taj novac toliko vredan. Tada mi se javila jedna doktorka uz ciju pomos sam poslao krv u London i dva doktora iz Beograda su me poveli u Segedin da dam krv na analizu. Na oba mesta je potvrdjena dijagnoza i tek tada su i nasi konzilijumi novosadskih i beogradskih lekara priznali gresku i dali izvestaje da je dijagnoza iz Amerike tacna kao i da je taj lek koji mi je prepisan neophodan za odrzavanje zivota. Tu pocinje borba za lekove bez kojih ne bi bio ziv, kao i to da pronadjem novog lekara, jer je dr Medenica umro, borba da nadjem nekog ko ce mi finansirati dalje lecenje. Posle emisije kod Vanje Bulica zvali su me novinari iz mnogih nasih casopisa koji izlaze u zemlji, kao i onih koji izlaze u inostranstvu, pisali su reportaze, apele, napravljena je posle godinu i po dana i druga emisija "Bisera", bio sam i na najgledanijoj TV u Crnoj Gori u emisiji "Impulsi", uzivo, dva i po sata, na radiju Elmag takodje u emisiji uzivo jedan sat, preko svih medija sam se obracao za pomoc i pricao svoju zivotnu tragediju. Ali sve je bilo uzalud, kao sto je uzalud bilo odlazenje kod mnogih ljudi i slanje na hiljade pisama i molbi za pomoc.
Na prste jedne ruke mogu nabrojati ljude koji su bar koliko toliko pomogli bar za lekove. Grupa-7 cetiri injekcije "Normosanga" leka koji su nasi lekari probali da li ce mi pomoci (neuspesno), FS Jugoslavije mi je kupila lek koji koristim, za tri meseca (90dana), ministarstvo zdravlja SRJ lek za 3 DANA, Milo Djukanovic za sest meseci, fudbaleri Vukov, Samardzic i Govedarica zajedno su mi poslali za 45 dana, crkva adventisticka iz Strajnica za sest meseci iz nekoliko puta, a ostale lekove sam nabavljao tako sto sam sakupljao po familiji i prodavao stvari iz kuce. Mnogo je veci spisak ljudi kojima sam se obracao za pomoc a da mi nisu pomogli : iz bivse vlasti Soklovacki, Bojic, Djeric, Bingulac, Mrkela, Mira Markovic, Marko Milosevic, FK"Vojvodina", sportisti : Mihajlovic, Jugovic, Jokanovic, Ivic, Becanovic, Aleksandar Djordjevic, Paspalj, Danilovic, Divac, Savic, Dejo Savicevic, Budo Vujacic, Dzajic koji je obecao ali nije ispunio obecanje, u sadasnjoj vlasti : Djindjic, Batic, Surbatovic, Popovic, od nasih bogatasa : Panic koji je poslao lek koji ne smem da koristim i to kolicinu za dve nedelje i kad smo molili da nam zamene za pravi lek rekli su prodajte pa kupite, Dobrivoje Tanaskovic Dantana koji mi je kupio 35 injekcija i na kraju mi kazao da me je prezaduzio sa tim, on koji ne zna koliko ima para, Jankovic iz "Zeptera", Braca Karic, Mitrovic vlasnik TV"Pink", Kapetan Dragan, Gruja Maric iz "Mikrotri", Obrad Kesic iz ICN Galenika, zatim nasi bogatasi iz dijaspore, ljudi cije bogatstvo se meri u milionima dolara : Nenad Janicijevic (Amerika), Nikola Janic (Svedska), Radomir Putnikovic (Engleska) i tako bih mogao nabrajati do sutra jer oni koji su mogli a nisu hteli da pomognu toliko su brojni.
I tako ja iz dana u dan sa suprugom obilazim, pisem pisma, molim za jos dana zivota. A niko da pita da li imamo za hleb, jer ja ne radim vec sedam godina, supruga radi kod privatnika za pet hiljada dinara, zivimo kao podstanari u podrumu ciji zidovi se ruse od vlage, bez osnovnih uslova za zivot, sa tudjim stvarima. Jedva sastavimo za hranu i stan i to nam pomaze familija inace bi smo umrli od gladi. Dece nemamo jer kako da stvorimo jedno malo bice da pati u nemastini i bedi, a opet patimo i mi jer nece niko imati da nam jednom kad ako Bog da ostarimo pruzi paznju. O kuci ili stanu ne smem ni da sanjam kao ostali ljudi. Pa mi ni krevet posten nemamo da spavamo, a kamoli krov nas nad glavom. Sve me ovo ubija, dusa mi se iskida od patnje, a nocu kad svi spavaju ja dok razmisljam gde sutra i kako, pitam se "Zasto?". Zasto se nama sve ovo dogadja i ima li kraja ovoj patnji. Na kraju da li treba i dalje ziveti?
Ja sam Vam otvorio svoje srce i ispricao sve moje probleme, a Vi ako ste u mogucnosti i ako zelite pomognite nam, za bar jos koji dan zivota.
sa poštovanjem,
Miroslav Živkovi
Miroslav Živković
Tesko je bilo sta reci posle ovoga... Jos jedna potvrda reci moga oca koji je, takodje, lekar: "Sine, danas je jako opasno biti bolestan u ovoj zemlji!" I kada se tome dodaju gospodari zivota i smrti, moralni pigmeji koji bi prodali mrtvu majku iz groba za saku dolara, bednici koji u svetu modernog robovlasnistva poricu sve ono sto je ljudsko i vredno paznje, negirajuci pritom i coveka samog - pretvarajuci ga u robu, ovakvima poput Miroslava jedino preostaje da se zapitaju nije li on pogresan glumac u pogresnom filmu, koji se druzio s pogresnim ljudima i naivno verovao u 'pogresne' stvari...
Nisam cuo njegovu pricu do sada, sta je sada s njim, tj. od kada datira clanak?
Nisam cuo njegovu pricu do sada, sta je sada s njim, tj. od kada datira clanak?
You'll never walk alone!
)Resenje za Zileta ne moze biti u davanju finansijske pomoci! Vidite spisak koje sve dao novac. Njemu vlast(republicka,gradska) mora da obezbedi da na neki nacin ima stalan izvor prihoda a ne da zivi od milostinje mocnika.
Meni je cudno da se uceloj prici ne spominje BRatislav Zivkovic. Njih dvojica su zajednicki debitovali za VOjvodinu(Bratislav je ondao igrao spic igraca) pa se pitam da nisu neki rod.
Samo mogu reci da se molim da mu Bog pomogne da lakse preizivi njegove muke!
p.s.Mile, mislim da su na toj tekmi golove dali Saula i Jovica Bosancic?
Meni je cudno da se uceloj prici ne spominje BRatislav Zivkovic. Njih dvojica su zajednicki debitovali za VOjvodinu(Bratislav je ondao igrao spic igraca) pa se pitam da nisu neki rod.
Samo mogu reci da se molim da mu Bog pomogne da lakse preizivi njegove muke!
p.s.Mile, mislim da su na toj tekmi golove dali Saula i Jovica Bosancic?
-
mile bronx
- Posts: 259
- Joined: Wed Jan 19, 2005 12:56 pm
- Location: liman
p.s. Podbara, ja sam Mile....
Ne verujem da su dva Zivkovica rodjaci, posto je Bratislav negde iz juzne Srbije, a Miroslav je dete (FK) Vojvodine.
A za gol verovatno zna covek, ako smo pobedili partizane dan pre njegovog rodjendana (Ko ima sutra rodjus?)...
A to za stalnu finansijsku pomoc sportistima u nevolji si u pravu. Mada bi to prvo morali da urade drugovi iz (olimpijskog) komiteta, pa potom vlast...
Ne verujem da su dva Zivkovica rodjaci, posto je Bratislav negde iz juzne Srbije, a Miroslav je dete (FK) Vojvodine.
A za gol verovatno zna covek, ako smo pobedili partizane dan pre njegovog rodjendana (Ko ima sutra rodjus?)...
A to za stalnu finansijsku pomoc sportistima u nevolji si u pravu. Mada bi to prvo morali da urade drugovi iz (olimpijskog) komiteta, pa potom vlast...
Re: Miroslav Zivkovic
Ljudi,gledajuci Bisere,citajuci ovo i slusajuci oca od pokojnog (doskorasnjeg) igraca Obilica (Tepavca)... ubedjen sam da je Zivkovicu svaki dinar ustvari i svaki novi sekund zivota... tako da smatram da apsolutno gresite sto loptu prebacujete na drugu stranu.Ja sam uvek za akciju... e sad,problem je jedino sto ce pre Vosa postati prvak nego sto mi ovde na forumima napravimo jednom pravu i konkretnu akcijupodbara wrote:ako zelite pomognite nam, za bar jos koji dan zivota.
Izvini Mile sto sam te pomenuo ali valjda mi podsvest govori da treba da popijemo ono vec odavno dogovoreno pivo.
Sad, slucajno znam neke ljude koji su na strandu organizovali koncerts za Zileta i sve na kraju bas i nije ispalo najbolje.
Resenje je lako-grad ima puno poslovnog prostora i nek se odrekne dve kerije koje bi zile dozivonto dobijao. Ali ako das Ziletu moras dati jos drugima. Ceo sistem socijalne zastite nam je u teskom sranju. Strasno je sta se dogadja a bili smo kao neko humano drustvo!
Sad, slucajno znam neke ljude koji su na strandu organizovali koncerts za Zileta i sve na kraju bas i nije ispalo najbolje.
Resenje je lako-grad ima puno poslovnog prostora i nek se odrekne dve kerije koje bi zile dozivonto dobijao. Ali ako das Ziletu moras dati jos drugima. Ceo sistem socijalne zastite nam je u teskom sranju. Strasno je sta se dogadja a bili smo kao neko humano drustvo!
-
vojvodina jedna jedina
- Posts: 1260
- Joined: Fri Jan 01, 2010 11:56 pm
Miroslav Zivkovic
Pozdravljam sve clanove foruma.Duze vreme vas pratim pa sam odlucio da vam se prikljucim.Za pocetak imam pitanje u vezi Miroslava Zivkovica,proslo je cetri godine od kada ste pisali o njemu.Sta se desavalo
u medjuvremenu,da li se njegovo stanje poboljsalo,da li dobija neku finasisku pomoc???
u medjuvremenu,da li se njegovo stanje poboljsalo,da li dobija neku finasisku pomoc???
Потресна животна сторија из 1999. године. Велико хвала Воји за овај материјал-
[video]http://www.youtube.com/watch?v=hmq7ACHmO00[/video]
[video]http://www.youtube.com/watch?v=jWBhF0YPwVE[/video]
[video]http://www.youtube.com/watch?v=-_LDt7P1sqs[/video]
[video]http://www.youtube.com/watch?v=hmq7ACHmO00[/video]
[video]http://www.youtube.com/watch?v=jWBhF0YPwVE[/video]
[video]http://www.youtube.com/watch?v=-_LDt7P1sqs[/video]
Covece 
Procitao sam prvi podbarin post, ali odgledavsi emisiju, totalno drugaciji utisak se stice.
Zaista ne znam sta da kazem na ovakvu zivotnu pricu. Od sjaja do ocaja. Ne kaze se dzabe zdrav covek ima hiljadu zelja, bolestan samo jednu. Ne znam ni da li treba kriviti nekoga, upirati prstom,... Ponekad je potrebno samo saslusati nekoga, a to je ono sto je i Miroslav rekao na kraju.
Jel zna neko sta se trenutno desava sa njim
Gde zivi, zdravlje,...
Procitao sam prvi podbarin post, ali odgledavsi emisiju, totalno drugaciji utisak se stice.Zaista ne znam sta da kazem na ovakvu zivotnu pricu. Od sjaja do ocaja. Ne kaze se dzabe zdrav covek ima hiljadu zelja, bolestan samo jednu. Ne znam ni da li treba kriviti nekoga, upirati prstom,... Ponekad je potrebno samo saslusati nekoga, a to je ono sto je i Miroslav rekao na kraju.
Jel zna neko sta se trenutno desava sa njim
Gde zivi, zdravlje,... Gojko Kacar wrote:
Najviše se radujem kada postižem golove titovim blizancima i nadam se da će ih biti još puno u karijeri.
Najviše se radujem kada postižem golove titovim blizancima i nadam se da će ih biti još puno u karijeri.
За оне који нису имали прилике да гледају Живковића уживо.
[video]http://www.youtube.com/watch?v=T2IaDofZXEo[/video]
[video]http://www.youtube.com/watch?v=T2IaDofZXEo[/video]