FK Vojvodina u periodu 1914-1941

[Владика]

Evo za one koji to nisu procitali na Red Firmovom sajtu moj tekst o peridou pre drugog svetskog rata! Tekst je na cirilici pa namestite encoding na vasem pretrazivacu!
p.s. Ispravio sam gresku i postavio sam ceo tekst!

ОСНИВАЊЕ
Прва фудбалска лопта стиже у Нови Сад 1903. год., док су први клубови основани 1909. УТК ( Друштво новосадских гимнастичара) и 1910. НАК ( Новосадски атлетски клуб). Око ових клубова окупљали су се углавном новосадски Мађари. Блез Паскал је рекао да је категорични императив људског разума да објасни одакле је дошао човек, где иде, зашто је дошао и зашто иде. Што се тиче Ф.К. Војводине то је веома јасно : љубав оснивача према фудбалској игри, чињеница да су друге националне заједнице имале свој клубове и жеља да буду равноправни са њима. То су били главни мотив да и српска заједница у Новом Саду организује свој клуб. Управо ова чињеница издваја навијаче Војводине од осталих навијача у Србији јер је њихов клуб основан из љубави а не жељом дикатора или инспирацијом лажних идола и варљивих идеологија, тако да и нови и стари навијачи Војводине без икаквих проблема могу да прихвате органско идејно јединство са људима који су зачели те идеје 1914. год. Први неуспешни подухвати за оснивање једног српског фудбалског клуба збили су се 1902. год. и 1907. год. иза којих су стајали студенти из Прага и ученици „Велике српске православне гимназије“. Жеља за оснивањем српског клуба појачана је приликом гостовања београдског клуба Српски Мач у октобру 1913. год. и у пролеће 1914. год. Победе Београђана над мађарским клубовима биле су повод за националне манифестације новосадских Срба у тада веома напетој политичкој ситуацији.
Само рођење Ф.К. Војводине било је слично рађању неког митског или античког хероја. Оснивање се одржало као у некој причи у потпуној тајности, јер у предвечерје првог светског рата аустро-угарска полиција је будно пратила свако окупљање српске омладине, само са тим што је уместо неке удаљене планине или каквог скривеног места као позорница послужила је штрикерска радња Саве Шијакова у Темеринској улици (данашњи Технометал). Под фирмом да долазе да помажу у преради вуне скупили су се ученици „Велике српске православне гимназије“, студенти и трговачки помоћници ради оснивања једног националног клуба ради васпитања на спортском плану. Међу оснивачима су били Миленко Шијаковић утемељивач текстилне индустрије у Новом Саду, Владимир Милићевић универзитетски професор, Душан Хинић угледни хемичар, Раденко Ракић и Каменко Ћирић истакнути правници, Гојко Ружић, Ранко Тошић, Ђорђе Живанов, Бранко Госпођиначки и виђени адвокат Костa Хаџи. Новонастали клуб је нимало случајно добио назив Војводина. Овим именом је снажно наглашен српски карактер новог клуба јер је са њим покушано да се васкрсне сећање на Војводство Србију и Тамишки Банат (које је трајало од 1849.-1861. год.) у ком су Срби бар на папиру требали да имају културно-политичку аутономију у Хабзбуршкој царевини. Са данашње тачке гледишта не можемо а да не кажемо да је ово био изузетно храбар потез са обзиром на затегнуте односе између Србије и Аутро-Угарске. Да ли је од неко од оснивача могао тада да претпостави да су тада ударили темеље једног од највећих клубова у региону и другог по величини спортског друштва на планети ми не можемо знати али је једно сигурно да су њихови снови и идеали тада остварени и да је тада рођена Ф.К. Војводина. То се збило негде у пролеће 1914. године (претпоставља се за датум 6. март). Можда је овакво тајно оснивање било и најбољи предзнак будућих невоља и проблема који ће Војводину, као неки усуд , пратити до данашњих дана.
Око новог клуба окупила се младеж Подбаре и Салајке. Војводина онда није имала свој терен па се тренирало на пољанчету „Четри крајцаре“ на крају данашње Шумадијске улице. Нови Сад је онда имао око 34000 становника који су се претежно бавили пољопривередом. У таквој конзервативној средини овај нови спорт није био лепо примљен. Најогорченији противници су били школске и црквене власти које су тврдиле да нова игра заглупљује младе и одвлачи их од свакодневних обавеза. Суденти права су се побринули да нови клуб одмах добије статут. Прве дресове је сашила мајка фудбалера Милорада Милићевића и били су светло плаве боје.
Прва утакмица одиграна у јуну 1914. год. у Ковиљу против локалног клуба Шајкаш (основан 1908. год.). Мотив за одабир овог противника била је девојка фудбалера Војводине Љубојевића коју је желео да импресионира. Прву нит у дугачком златном везу извезли су следећи играчи : Светозар Јоцковић, Јован Љубојевић, Милорад Милићевић, Душан Ковачев, Јован Јоцковић, Озрен Стојановић, Урош Чаковац, Живојин Ћерамов, Предраг Стојановић и Сава Шијаков. Војводина, иако је тада била новорођенче, показала је одмах зубе и против искуснијих противника Новосађани су остварили победу од 5-0. У том тиму Војводине углавном су играли ђаци и студенти који су били на летњем распусту. Потоња ратна збивања су одредила да утакмица са Шајкашем буде прва и једина утакмица Војводине све до ослобођења 1918. године.

ПЕРИОД ОБНОВЕ
Иницијатива за обнављање рада клуба јавља се одмах по ослобођењу 1918. год. У новим политичким оклоностима око клуба почињу да се окупљају угледни и богати Новосађани. Војводини је одобрен статут од стране надлежног министарства 1918. година. Од 1919. год. бира се управа а председник клуба постаје др Живко Бајазет дугогодишњи председник Српске-Трговчке-Банке и старешина Сокола од 1912. Сам Бајазет није био велики заљубљеник у фудбал али је својим прилозима омогућио повољне услове за развој клуба. Мотиве за обнављање рада најбоље ћемо разумети ако погледамо апел јавности који је издала управа клуба 1919. год. који гласи: „Апелујемо на нашу јавност да ово једино српско спoртско удружење материјално помогне да би се могао пости15;и истакнути циљ, јачање омладине“. Тада су клубови у Новом Саду оснивани на националној основи (мађарски НАК, јеврејски Јуда Макаби) али они нису били национално искључиви јер су за све клубове играли и навијали и Немци и Мађари и Јевреји и Срби.
Као занимљивост може се додати да је Војводина живела и за време првог светског рата јер фудбалери који су студирали у Прагу имали су свој секцију у оквиру С. К. Славија. Када се један од њих др Урош Чаковaц вратио 1920. год. донео је комплет гарнитуру дресова за клуб. Дресови су били црвено-беле боје са плавом звездом ( звезда на Славијином дресу симболише рађање нове наде и прикупљање снаге) на белом пољу (исти као прашке Славије) и требали су да тим бојама симболишу српску тробојку. На скупштини клуба 23. јула 1922. год. коначно је утврђена да ће црвено-беле боје красити дресове новосађана. У лето 1920. год. др Чаковец је довео прво велико инострано појачење центарфора Чехословачке репрезентације и прашке Славије Чапека. Душа и срце овог клуба је био угледни новосадски адвокат др Коста Хаџи. Његова стратегија је била да се клуб јача тако што ће се око њега скупљати интелектуалци, трговци и занатлије. 1921. год. дошло је до фузије Војводине и клуба новосадске трговачке омладине Омладинац. Тиме је клуб обезбедио већи фонд играча како би могао да игра и када су студенти на школовању. Велики успех Косте Хаџија је био кад је успео да наговори Даку Поповића да постане председник клуба 1921. год. Он је био инжењер са добрим везама у пословном свету и будући први човек Дунавске бановине. Поповић покреће прве кораке ка професионализацији односа у клубу када је 1921. год. успео да доведе два чувена фудба&;#1083;ера из Сегедина Шандора Дудаша и Гезу Абрахама првог државног репрезентативца из редова црвено-белих.
Романтичнији део спортске историје Новог Сада тог доба исписаће клубови НАК и Војводина. Први сусрет жутих и црвено-белих одигран је 22.06.1919. год. и победила је Војоводина са 1-0. Спортски и национални ривалитет ова два клуба био је изузетно велик, тако да је сваки њихов сусрет значио много више од фудбалске игре ( неретки су били инциденти између присталица ова два клуба а први такав случај је забележен 1919.год.). Невидљиве друштвене границе тада су исцртане између присталица новосадских жутих и црвено-белих. Кафане су се делиле на жуте и црвено-беле. Зборно место навијача НАК-а била је кафана „код Мароша“ (данас насупрот касарне у Футошкој улици) а Војводине у кафани Љубојевића у Змај-Јовиној улици. Било је и забележених случајева да су чак и женидбе пропадале ако би којим случајем млада и младожења долазили из породица које су навијале за Војводину или НАК.
Војводина ни после рата није имала своје игралиште већ је била подстанар на терену НАК-а код Јодне бање. Градско представништво 1923. год. одлучује да овај крај изпарцелише а Војводини додељују на коришћење бициклистички веладром. Пошто Војводина није имала довољно материјалних средстава да сама огради и опреми ново игралиште она је у заједници са Ф.К. Макабијем преузела ово игралиште (место данашњег стадиона). Стадион је урађен по нацрту Даке Поповића а он је уједно био и највећи приложник. Подигнута је трибина са ложом која је могла да прима 300 гледалаца. Стадион је отворен на Видовдан 1924. год. и добио је име „Карађорђе“. Изградњом стадиона клуб је решио веома важно питање инфрастуктуре. Управа се није зауставила на овом, тако да је пред други светски рат стадион „Карађорђе“ могао да прими 2000 гледалаца и био је покривен кровом. Др Хаџи се онда окреће питању струке и доводи за тренера бечлију Ота Нећаса. Аустрија је онда била светска велесила у фудбалу и решено је да се учи од најбољих. Долазак Ота је прекретница у животу клуба јер Војводина почиње да игра по искуству „бечке“ школе.

ГОДИНЕ УЗРАСТАЊА

Прво организовано такмичење у ком је учествовала Војводина је првенство Новог Сада. Прво првенство је одиграно 1922. год. и све до 1926. год. биће у сенци старијих клубова НТК, НАК и Макабија. Прва титула освојена је 1926. год. под вођством Ота Нећаса. У годинама од 1926. до 1932. год. Војводина се такмичи у I разреду новосадске фудбалске жупе где ће бити вечито друга иза шабачке Мачве. Прво велико интернационално искуство Војводина ће стећи током турнеје у Грчкој 1927. год. На турнеји је доживела један пораз од Ариса у Солуну и победу над екипом Македоније. Војводина је својим играма оставила леп утисак у Грчкој а у нашој јавности је посебно лепо деловало то што су одржали помен борцима са Солунског фронта. После турнеје у Грчкој, Градско представништво је тада скупи земљишни закуп за стадион смањило на један симболичан златан динар. Као и данас градски оци нису имали слуха за финансијску помоћ Војводини тако да се онда финансирала искључиво из прилога и чланарине. У време велике светске економске кризе која је нарочито тешко погодила аграрне балканске државе рад клуба су омогућили својим прилозима: др Живко Бајазет, трговци Славко и Никола Новаковић, трговац житом Максим Грим, Илија Балабушић и чланови породице Дунђерски.
На првом светском првенству у фудбалу које је одиграно у Уругвају 1930. год. тренер репрезентације је био бивши тренер Војводине Бошко Симоновић, вођа пута Коста Хаџи а међу играчима се нашао и фудбалер Војводине Божа Марковић звани Кенгур. На опште изненађење свих Ј&;#1091;гославија је заузела треће место што је и данас највећи успех наше репрезентације .
Прва ноћна утакмица у Новом Саду одиграна је 1933. год. против Олимпика из Египта. Осветљење је било постављено на бандере дуж игралишта. Ово је био прави монденски догађај за Нови Сад а Војводина је победила са 4-2. Велика је занимљивост да је Војводина већ тридесетих година им&

[Djumi]

Veoma mi je drago sto moj 500-ti post pisem o ovom tekstu koji je zaista pokazatelj kakav je nas klub i kolika je tradicija Vojvodine.Veliko bogatstvo je takodje imati coveka kao sto si Ti podbara.

[Владика]

Veoma mi je drago sto moj 500-ti post pisem o ovom tekstu koji je zaista pokazatelj kakav je nas klub i kolika je tradicija Vojvodine.Veliko bogatstvo je takodje imati coveka kao sto si Ti podbara.

Hvala treneru!
Evo nastavka teksta. Ne znam zasto nece sve da primi u jednom postu?

Велика је занимљивост да је Војводина већ тридесетих година имала навијаче који су је бодрили на гостовањима. Тако наилазимо на податак да је 150 навијача 1931. год. отишло у Шабац да бодри црвено- беле. Памти се и гостовање у Загреб када је отишло преко 300 присталица црвено-белих.
Војводина је 1932. год. играла доигравање за првака државе али је катастрофално поражена од београдске Југославије у оба меча са 5-2 и 4-2. 1933. год. организована је Прва савезна лига и Војводина је у конкуренцији од једанаест клубова, доста несретно, заузела последње место.
Никад није била тајна да је за успех у фудбалу потребан велики новац. После велике економске кризе у Новом Саду ће доћи до поприличног привредног замаха. Нови Сад је био центар Дунавске бановине а у периоду од 1910. до 1931. год. становништво ће порасти са 33000 на 63000. Тај привредни замах је уочљив у периоду од 1934. до 1938. год. када Војводина има веома добру екипу и стално осваја прво место у такмичењу Новосадског ногометног подсавеза.
Велика светска гибања никада нису заобилазила новосадске црвено-беле. Грађански рат у Шпанији однео је Божидара Петровића, једног од најталентованијих играча Војводине и репрезентације Југославије, који је у редовима републиканцима 1937.год.нашао своју смрт.
У децембру 1937. год. основан је клуб пријатеља Ф. К. Војводине, вероватно и најстарија навијачка организација на овим просторима. Циљ клуба је био да се Војводина помогне материјалним прилозима као и организовање одлазака на гостујуће утакмице. Влада Милан Стојадиновић је 1938. год. укинула спортске таксе што је у многоме олакшало живот фудбалских клубова. После ових догађаја резултати нису изостали. У Новом Саду почео је да се скупља тим који је могао да победи било кога у Југославији. На голу је био Сарајлија Едо Плац, одбрана Попеску, Шозбергер и Михајловић, из Загреба је доведен репрезентативац Медарић, из Мачве Воја Рогић и репрезентативац Звонко Пожега. Најзначајнији трансфер је био Јожике Велкера, најбољег играча градског ривала НАК-а. У првој утакмици коју је играо против НАК-а постигао је победоносни гол на Божићном турниру 1938. год. Он се у новом клубу сјајно снашао и постао је омиљени играч навијача црвено-белих. 1938. год. у Новом Саду је гостовао пештански Немзети који је до тада редовно побеђивао све наше клубове. У незаборавној утакмици Војводина га је победила са 5-1. Богатији Новосађани нису жалили паре за развитак клуба. Тада међу њима су најагилнији били Максим Грим, Никола Новаковић и Илија Балабушић. У сезони 1940-41 год. Војводина је стекла право да игра у завршним борбама за првенство Југославије. Војводина се онда такмичила са београдским клубовима БСК-ом, Југославијом, Грађанским из Ниша, Грађанским Скопље, Југославијом из Јабуке... Завршне борбе су требале да почну 6. априла 1941. године. Познаваоци фудбала тврде да је Војводина онда имала тим за сам врх. У тој недељи уместо навијачких песама и спортске борбе зачуле су се сирене и звуци немачких авиона.
Једна од првих одлука окупатора, по заузимању Новог Сада, је била да се забрани рад Ф.К. Војводине и да јој се одузме сва имовину. Овом одлуком завршен је бурни развој Ф.К. Војводине у првој половини двадесетог века.

[Djumi]

Podbara netreba da se stidis nego da napises i izdas knjigu o Vojvodini.Ovo su stvari koje moraju znati ali i imati navijaci Vose.

p.s.Ako se odlucis na taj korak pomocicu Ti koliko god budem mogao u svakom pogledu

[nboya]

Svaka cast, Podbara!!!

Ovi tekstovi bi trebalo da se nalaze na posebnoj strani na ovom sajtu, malo mi je skrnavo da stoje ovako zavuceni na forumu.

I jos jednom, svaka cast Podbara!!!

[Владика]

Necu da budem lazno skroman ali ovi tekstovi nisu nastali kao plod mog istrazivackog rada. Za ove tekstove najodgovorniji je gospodin Borivoj Mirosavljevic, covek koji je najvise dao u pisanoj reci ovom klubu.
Priznajem da sam imao vratolomija dok nisam sve knjige nasao i iscitao. Kako su me samo gledali na fakultetu i po bibliotekama dok sam ovo radio!
Ovde samo sastavljam male clanke koji jasno i kratko govore o bogatoj povesnici(zanimljivo da je rec povest prvi put stampana u Novom Sadu 1842. i da ju je izumeo Srbin) naseg kluba.
Jos jednom hvala obojici za kritiku kao i za ponudjenu pomoc. Nazalost tesko da se moze nesto vise reci o istoriji voljenog kluba pre II. sv. rata jer zaborav i smrt su zauvek odneli dragoceni materijal za istrazivanje. Prednost moje generacije je sto mozemo kriticki bez straha od partijskih komesara da napisemo istoriju ovog kluba.
Kada se ovo procita onda je jasno zasto je Vojvodina pored Matice Srpske i Srpskog Narodnog Pozorista uvrstena u red najznacajnijih institucija Novog Sada!

[Djumi]

Necu da budem lazno skroman ali ovi tekstovi nisu nastali kao plod mog istrazivackog rada. Za ove tekstove najodgovorniji je gospodin Borivoj Mirosavljevic, covek koji je najvise dao u pisanoj reci ovom klubu.

Naj vaznije je da neko mladji moze da prihvati znanje starijih ljudi koji znaju mnogo o Vosi

[Go west]

[Duplof]

Uf, kakva priča! Zamislite samo pomenutu Mariju koja je videla ime svog dede u novinama, siguran sam da je ponosna na njega što je, eto, i on jedan od začetnika ove priče koja traje već više od 100 godina!
Hvala, @Go west!

[Radoye]

Ni mi sami nismo svesni koliko je ovaj klub zapravo velik, ovo se ne moze kupiti za novce!

[CRD FCV]

Тек сад видим овај текст. Невероватно. Како је госпођа дошла до текста, да ли прати сајт клуба или јој је неко проследио. Моћ глобалне мреже можда може да помогне да се и остали делови историје сачувају од заборава.

Можда би и неку акцију требало покренути да свако ко има неки делић подели с клубом како би се архивирао и објавио.