JEDNA JEDINA

[slanobarac]

Turija kad si već spomenuo kobasicijadu, bio sam juče i baš sam se neprijatno iznenadio. Sami blizanački šalovi, kape, lizalice.... Vašar beogradski . Svega ima samo nema Turinaca.

[Turija]

Turija kad si već spomenuo kobasicijadu, bio sam juče i baš sam se neprijatno iznenadio. Sami blizanački šalovi, kape, lizalice.... Vašar beogradski . Svega ima samo nema Turinaca.

Sve si u pravu - nazalost.
Turija deli sudbinu sela u Srbiji i Vojvodini, iako ima odlican geografski polozaj ( skoro je u samom centru Vojvodine) i podneblje sa najboljim zemljistem za ratarske kulture, uz to bogato naftom, na pola sata od Novog Sada....
Ali, dzabe sve to, selo nema perspektivu i sve je manje Turinaca.

[gardista]

Retko kad moze Blic da me pozitivno iznenadi, ali i to se desi. Postovanje za ovaj tekst.

https://www.blic.rs/vesti/drustvo/dusan ... ka/mcb4jf8" onclick="window.open(this.href);return false;

Sjajno
PS
Imamo nedeljnu pricu za respekt, pa Gardista, ovog vikenda, moze da ima ceo vikend neradan - do sledeceg, naravno ( i dodje na Kobasicijadu, ako nije bio juce)

Hvala Turija, Kobasicijada me je i ove godine promašila. Put me je odveo na kontra stranu. Najvažnije u ovome je da ova tema živi, da pokazujemo koliko Ona, JEDNA JEDINA živi u nama. Priča o našem Đaniju je sjajna, znalački prenesen životni i navijački damar koji ovaj mladi čovek nosi u svom srcu. Đani je moj komšija, dugogodišnji prijatelj i crveno-beli brat. Neobično mi je drago što je tekst približio ovog mladog i pozitivnog čoveka svima onima u našem gradu koji ga ne poznaju, a takvih je, verujte jako malo. Đani je pored utakmica i navijačkog kortea, i ovde na forumu sa nama. Pozivam ga da ostavlja bar na ovom topiku svoje ispisane redove, poznato mi je kako to dobro radi.

Iz čistog pijeteta, juče nisam postavio priču. Obradovala me je činjenica da Tema živi, da prepoznajemo našu posebnost. Budimo drugačiji od svih drugih, jer samo se setite, nas je osnovala ljubav i ponosna mladost pre veka i kusur, a neko je osnivan dekretom. Zato, ne osvrćimo se na tuđe slabosti jer
su naše vrline sadržane u genima. Ne interesuje me prelazni rok i transfer lista sve dok postoji neko ko će izgarati u našem dresu. U sredu nisam zviždao Melegu po izlasku iz igre. On je dečko već dovoljno kažnjen što ne diše naše crveno-belo. Razlikujemo se tradicijom i emocijom od onih koje smatramo rivalima. Nismo ni svesni koliko smo poštovani od strane onih koje i ne primećujemo, a Srbija nije mala. Zato pišite ovde, ovde jedna ukradena navijačka zastava ne gasi NAS.

P. S. Imao sam pripremljenu priču za nedelju, ali ću uvek biti spreman da je prolongiram za neku sledeću priliku ukoliko ovde budemo aktivni. Jer ruku na srce, kako naš narod kaže, više je dana neg' kobasica. U nedelju sam spreman da podelim sa vama priču LIČKE...

[ssnigd]

Budimo drugačiji od svih drugih, jer samo se setite, nas je osnovala ljubav i ponosna mladost pre veka i kusur, a neko je osnivan dekretom

Gospodski receno

[gardista]

Л И Ч К Е

Клодин је била пиргава око маленог јој носа, таман толико да је пожелим изнова љубити у преварантском покушају. Била је насмејана, и као да је цео њен животни либрето мазала бојама са те раздрагане палете. Певушила је све песме Брајана Адамса наизуст. Мене је чекала, тако је после често говорила. Говорила је да је знала да ћу јој једнога дана доћи. Ма знаo сам да лаже, онако женски. Зашто то мени није јавила на време, да се не злопатим цео живот по новосадском бетону и војвођанској прашини ? Да не учим како се праве топови од блата, када се секу палацке, како се пуца карбитом и пеца на варалицу. Одмах сам могао да јој закуцам на врата са Преверовом Барбаром на уснама и то у оригиналу. Одмах сам могао да јој проспем по прагу мало моје словенске душе и закунем се да никада нећу чезнути за укусом маковњаче или бундеваре. Било би ми лакше. Давно је распаковала моје кофере које сам понео са собом једног јесењег јутра избрисаног са зидног календара у соби мојих родитеља. Отишао сам остављајући мирис печеног кестена са склепаних тезги у Змај-Јовиној, после положеног колоквијума из нацртне геометрије и после једног латентног икаровског пада. Лета господњег деветстоосамдесет деветог. Црвено-белог лета, црвено-белог живота. То је било оних временских титраја када је један Милош Шестић прошетао одбрану тузланске Слободе крећући се тангентом њиховог петерца једном за сва времена. Пре победоносног гола Мустафи Пешталићу је на брзака призвао консензус свих небеских сила. И све је стало у три трептаја ока, четврти трептај је био у сузама радосницама, пети је већ славио титулу! Ето, и са тим теретом сам изашао пред неке другачије снегове и вољенија лета. Канада ми је опростила што не сечем вене за хокејом и бејзболом. Оставила ме је да патим за неким непостојећим офсајдом или опсајдом, хенацом или енацом, дриблингом или триблингом са траве у Димитрија Туцовића.

Прошлог лета сам смислио страшан план. Саопштио сам најдражој жени и вољеној кћери да је коначно ред да се ја питам куда ћемо путовати на одмор. И питали су ме. И рекао сам им. У Мошорин! Никада нисам био у Мошорину. Пристали су. Можда и зато што никада није било по мом, почев од имена прворођеног ми детета. Дичила се именом неке полубогиње из персијске митологије или именом еритрејске принцезе. Дуниа. Ја сам ћутао, на крајичку усана сам чувао осмех сећајући се мириса са креденца моје баба Милке. Мириса дуње. Миомириса дгуње! Зове се Дуња, а не Dunia. Мошорин а не Moshorin. Немам тамо неког, а као да су ми сви мошоринци. Првих фртаљ века ми се Мошорин нудио, удаљен само тридесет шест километара, башкарио се а ја га нисам примећивао. Сада, када Мошорин спава на другој страни земљине кугле, ја му хрлим. Препустио сам најдражој организацију пута. На њено питање, где се Мошорин тачно налази, прстом сам на карти Света прекрио бар пола Балкана. Пожелех тада дебље прсте који су миловали изохипсе 45. паралеле пространства Гаус-Кригерове пројекције. Наравно, намера је била и да посетимо све оне које сам оставио крајем осамдесетих да ми пишу писма и иста шаљу пут Канаде. Као дете сам се радовао поновном доласку у мој Нови Сад. Данима пред пут нисам спавао врпољећи се у кревету. Најдража је све испланирала до танчина, ипак, мало нас је омео неки облак вулканске прашине поринут са Исландских брда. Али, то су нам саопштили тек на Малпенси, миланском аеродрому. Европа је мирисала страсним дахом лета, Нови Сад се кокетно нудио близином. И Мошорин се нудио, горопадно.

Збрку око отказаних летова смо искористили да прошетамо улицама Милана. Боже, као да сам очекивао штрапац по чурушким сокацима, тако сам то замишљао. Наравно да нас је таксиста оставио на тргу Дуомо, и наравно да је безобразно био лош из математике када је требао да врати кусур. Онако латино преплануо, бриљантином зализане косе, измамио је осмех моје “еритрејске принцезе или бар конкубине богиње Иштар“. Импозантна грађевина је та Катедрала на Plazza de Duomo, заиста је мамила уздахе. Препустио сам жени и ћерки туристичко разгледање синонима прелепог града, обзиром да сам у време оних Inter rail trip година овај трг сматрао својим. Неколико пута већ доживљеним. Моју пажњу су заокупили голубови, сликари портретисти, жонглери, пантомимичари и музичари. Шетао сам се од групе до групе људи који су на огромном тргу поклањали пажњу белосветским артистима. Један је у девет потеза угљеном на белини папира осликавао портрете наручиоца, други би намолован сребрном бојом био опасна конкуренција Дантеовом споменику, трећи би певао, певао, певао... Е, ту сам и застао. Туриста је било из целог света, дугокоси педесетогошњак са брадом и гитаром у рукама и усном хармоником на уснама испуњавао је музичке жеље. Био је преплануо у лицу, уморан али ипак кокетно насмејан. У крајучку усана је ноншалантно држао цигарету не палећи је. Уопште му није сметала да савршено „скине“ песме једног Марлија, Дилана, Коена, мајстора балада, канцона и шансона. Имао је одличан шмек за енглески, француски, италијански... Испред средовечног шармера са гитаром шпанског штима, на мермерном плочнику је стајао шешир. Поред шешира у полусну је склупчан дремао Ирски сетер са црвеном марамом око врата. Шешир, којег је пас чувао, је био препун новчаница са свих страна света- одраз задовољства оних који су га одушевљено нетремице слушали. На гитари је Вивалдијевим фонтом писало GINA, и у трену помислих да је то неважан податак. Онда тај исти склоп од четири слова угледах и на медаљону са гитаристиног ланчића. Помислио сам да је нека црнокоса и дугонога црнка, нека Ђина која гледа у длан и чита из суза са длана, покорила срце тог модерног трубадура који је нудио и душу на продају пред свима нама који смо га слушали. Са свих страна су стизале сугестије за нову песму, просуте по завршним акордима свиране. Они мало учтивији би прилазили за корак, два и пружали му цедуљицу са исписаном музичком жељом. И све те песме је знао артиста са златним зубом, доњом четворком. Наручиоце је одушевљавао перфектним нагласком, прошараним сленгом и лепршавим локализмом. На местима где би зашкрипало са текстом, прислањао би усну хармонику уснама и сетно, филигранским серифима украшено музицирање доводио би до савршенства. Нисам имао дилему, човек са гитаром који је стајао испред мене је мирио светске меридијане. Био сам уверен да је знао све буџаке од живота и патрљке од среће. Нисам знао само једно, да ли је био послат од Бога нама чулно уснулим животним путницима или је био преварант, упакован у целофан и шареном машном украшен.
Јутро се већ одавно било поклонило на бис, сунцем обасјани трг је постајао све врелији. Богом послати је почео да скида део по део одеће. Прво горњак, оригинал Levis како запазих, а недуго потом и дукс са капуљачом. Остао је у јарко црвеној мајици са неким пришивеним платном и штампаном рекламом на грудима. Била је испрана и није се јасно разазнавао лого. А онда одједном, као да ме је погодио гром, као да су се ресетовали сви сеизмолошки уређаји, као да је цунами запљуснуо трг Дуомо, остах запрепаштен. Грозничаво сам почео да претурам по џеповима тражећи комад хартије. Нађох слот од банкомата и на полеђини написах музичку жељу. Пружих му не чекајући да заврши започету песму. На папирићу сам написао NO,NO ONE LIKES YOU… !!! Загледао се у пружени му изазов, запалио ону цигарету што је држао у крајичку усана, повукао дим, подигао главу и погледао ме дубоко у очи. Имао сам утисак да је пролазио кроз њих, да се зауставио тек на кости лобање мог потиљка и да се потом полако враћао истим путем. Био је тајац, трајало је као вечност, окупљеним туристима око нас је то одисало мистериозношћу. Повукао би опет дим, можда и два ...
- A cappella? - упитао је.
- Акапела! – одговорих му.
Оставивши гитару пришао ми је та три корака која су нас делила, три корака набијена напетошћу. Они препланули, уснули, косооки, грешни, јешни, пиргави, високи, сумњичави, одани, продани, тамнопути, белопути...што су само који трен пре са њим певушили Коенову Алелују, Диланова Небеска врата, Клептонове рајске сузе... остадоше затечени.
Загрлио ме је и почео да пева из свег гласа, да пуца из грла. Пуцали смо загрљени заједно НЕМА, НЕМА, КО ТЕ НЕ ВОЛИ – ВОЈВОДИНО НАЈДРАЖА, ВОЛИМО ТЕ СВИ...!!! Голубови су се разлетели.Дуомом се проламао дух „малог истока“, невино и чисто, страсно и одлучно. Људи су нас гледали а нас двојица загрљени смо клицали неким тамо временима на која је почела да се хвата паучина. После је замолио присутне за мало одмора добивши аплауз. Одвео ме је неколико корака на страну и питао:

- Је ли, који си ти? Шта ми уради то човече? – засипао ме је питањима изговреним у даху. Видех да му је драго, зато нисам ни журио са одговором.
- Ја сам Мали, како сте ме ви матори Подбарци звали. Под твојим прозором смо играли поклапе и кврце сличицама минхенског светског првенстава `74-те.

И јесте, то је био Ђина, мандов са Подбаре, шармер са гитаром и лаким прстима. Дошао је једног јутра у наш крај пешке из Госпођинаца, одмах после сеоске славе о Преображењу. Причали су да је избо тројицу Чуружана у порти цркве после неколико попијених пива код легендарног Жарице. Живео је у прозору једне приземљуше у комшилуку, бар се мени то тако чинило јер је по цео дан знао да седећи у прозору свира гитару. Имао је дугу косу, увек уредно избријан носио је утегнуту белу атлетску мајицу која му је истицала торзо. Девојке и жене су шапатом причале о његовим увојцима и бицепсима. Ђина је ишао на све утакмице Војводине, и био је господин како је говорио, јер се башкарио на западној трибини нашег стадиона. Још тада сам знао да никада није плаћао карте, увек је улазио муфте. Обожавао је Ђоку Вујкова јер је био из Лока, као и његова мати од племенитог рода чергарског. Нестао је из наших живота давно, још док смо носили кратке чакшире а не бермуде како су то касније звали. Верујем да је то било једног касног пролећа јер су по Подбари џандари улазили по неким кућама тражећи украдени дрес Славка Личинара пред утакмицу са сарајевским Жељезничарем. Личке је тада на терен истрчао у дресу са усправно залепљеним фластерима у виду броја 11, а мало је фалило да га судија не пусти у игру. Тада смо се борили за титулу. И сви смо знали, да је само један човек био кадар да украде некрадиво. Ђину, ту луцпрду са наших улица после тога више нико није видео.

Питао ме је Gina како сам га препознао, да ли по гласу можда, јер је у међувремену прошао живот или два. Био сам кратак, показао сам му на мајицу и ону избледелу рекламу на грудима. Слабо је била видљива, али за оног ко зна, лако се уочавао лого новосадске индустрије меса Венац која нам је тада била спонзор. Рекао сам, да му је на леђима број 11 и да чак не мора да ми показује колико сам у то сигуран. И није показао, само је певушио тишину.

[Turija]

Gardista
Koliko ljudi na ovom forumu ce suzu pustiti, a tek koliko njih u Kanadi?

[slanobarac]

E to su bili dresovi. Četrdesetak godina nošenja i još se vidi bleda reklama na grudima. Propao nam Venac ali Voša se još drži. Čitajući ovaj tekst, emocije naviru i pitanje šta će današnji klinci pričati za 40 godina svojim potomcima? Gardista svaka čast, divna priča nalik na filmski scenario. Što da ne?

[NS DUNAV]

ТЕ СЕДАМДЕСЕТЕ

Рано jутрос ме пробудио талас Дунава.Запљуснуо ме онако лењо ,али снажно. Непоновљив мирис пецарошких чамаца и мутне воде зачињене дрезгом са Шодроша.Време је да одем на Grand River .Гледам у плитку воду,исчекујем понеког шарана да се избаци и лупи репом или штуку да повија кесегу,нема ништа од тога.Ипак лепо је овде,лаг'o би да није,ал' није моје.Мисли ми одлутају ,стижем у седамдесете.


Рођен 1960-те, до тих седамдесетих сам стигао некако брзо.Таман сам почео да будем свестан свог постојања ,а ја већ у њима.Ма чудно једно доба,ниси престао да будеш Том Сојер или неки јунак из "Дечака Павлове улице" ,а већ би да будеш Ален Делон.Од оног Зоркиног ," ајде улази у кућу ,окани се лопте,види какав си,окупај се ,ОШВАНДРАЋЕШ се ,до оног "излази већ једаред,валда и ми живимо у овој кући,кожу ћеш истањити".Јооој Зорка ,ма ди ме баш сад прекиидааааш ....


Било је то време кад се знао ред и поредак.Сваки део града је имао свог "Мику Мечку".Ишло се на Корзо,Точак ,Ђаву,Чортановце ,код Мрце и знало се до које границе можеш да идеш и како да се понашаш. Чикица који нас је мерио колико смо напредовали у висини и тежини је стајао код градске куће и упорно звецкао својим звончићем ,Ћопица је убадао нож у своју дрвену ногу,а жене су вриштале и падале у несвест.Вилмош каубој је рекламирао стомак или једноставно није могао да нађе мајицу да га сакрије,a славни Мошоринац је стајао ту где и данас и надам се да ће ту стајати до века.Наравно,ишли смо и на сеоске Славе по овој нашој лепој равници и брдовитом Срему.Еее ту се већ знало оно златно правило,или добијеш п...е или добијеш преко п...е. У биоскопима су се давали прилагодљиви филмови за наш узраст ,типа,"Чиме се баве доконе госпође",a Лаура Антонели је имала горњи део да ни један пластични хирург није у стању да створи тако нешто.Гојко Митић је играо Винетуа, a у школу смо ишли да нешто научимо и да се образујемо, a не да се едукујемо,да би смо извадили неке исправе предавали смо о доказ о месту пребивалишта,a не о резидентности,a све смо разумели или нисмо разумели,a "контали",извините,a шта је то?


Било је то време кад је Мерцедес са шесторо врата јурио Футошким путем према Карађорђеву,a црна или бела рукавица (зависно од временског доба)нам је махала кроз прозор.Ми га нисмо видели,a да ли је он нас,не знам,али сам скоро сигуран да је он гледао нас док је нација плакала на режираниј сахрани.Често се сетим дединих речи , "да га j..o ко му се први обрадов'o"


Године су пролазиле,a мој баба је све мање причао о Селтику,како је стадион био пун ко око,како смо ми били једини који смо их победили,a онај Џонстон,"отац га гадни",aла је био брз на десном крилу ,je.... нас рефлектори ,да је ост'o Такач могли смо их имати 10 и све тако.Све је мање ишао на утакмице ,a све више у бирцузе, зашто не знам ? Да ли није могао да прежали пораз од Селтика, ил' су му недостајали другари из Бегеча, шприцери "Код Клуре" ил' већ неки други ђаво,али тако је било.


Ја сам и даље ишао да гледам свој вољени клуб и надао се да ћу и ја једног дана доживети неки Селтик.Први пут сам био 1967 ме против Сарајева,нисам ни био свестан кога су моје детиње очи гледале.Били смо тада сви,деда ,стриц , мој Стева и ја ,к'o "Браћа Далтони".Седамдесете,идем на стадион,a враћам се углавном погнуте главе.Улазим у двориште,деда седи на "шамлици". "Опет смо изгубили,еее отац их њин, јел игр'o неки из Бегеча,НИЈЕ, e зато и губимо".Стојиму у реду да са заставом уђемо џабака.Позната лица су на свом месту. Један човек омањег раста у својим педесетим ће ми остати заувек у сећању,звали смо га "Омладинац".Никад пропустио утакмицу нити сео није ,на врху Истока са заставом на рамену и никад,али никад је није смотао,увек му се вијорила без обзира на резултат,као да је за њега била спевана она песма ,"И КАД ГУБИ И КАД БИЈЕ,ЦРВЕНО БЕЛА ЗАСТАВА СЕ ВИЈЕ".Већма смо губили него побеђивали,али се нисмо предавали,нада да ће бити боље је тињала у нашим срцима, a онда су дошли ОНИ,моја (наша) "златна" и "шампионска" генерација .Деран са Салајке ,НАШ Тошкара je водио НАШЕ момке,НАШУ Војводину и град је би НАШ. Можда је и онда било више титиних близанаца ,али град је дисао НАШИМ плућима. Са колико смо поноса на почетку корзоа,код апотеке,гледали постављене слике са утакмица,слике о нашим победама.Стадион је био углавном пун . Премештамо се за јаче утакмице на"климави" juг и то га пунимо далеко пре почетка утакмице.Певају се песме:"КАД ЗАИГРА ЦРВЕН' БЕЛИ,НОВИ САД СЕ САВ ВЕСЕЛИ","ЈЕДНА ЈЕ ЦРВЕНА ,А ДРУГА ЈЕ БЕЛА ,A У НАШИМ СРЦИМА ,ВОЈВОДИНА ЦЕЛА","АЈ НЕК СЕ ЧУЈЕ ЧУЈЕ ,AJ НЕК СЕ ЗНА,ДА ЈЕ НАША ВОЈВОДИНА НЕПОБЕДИВА",па онда она о најбољем голману наше генерације ,МИ ИМАМО НАШЕГА РАЛЕТА ,НАЈБОЉИ ЈЕ ГОЛМАН ЦЕЛОГ СВЕТА,ДОК НАМ РАТКО МЕЂ' СТАТИВА' СТОЈИ , ВОЈВОДИНА НИКОГ СЕ НЕ БОЈИ, АОЈ РАТКО СВАКО ТЕБЕ ХВАЛИ ДА МОЖЕМО СРЦЕ БИ ТИ ДАЛИ".У to време Славко Личинар није могао а да не да гол смрдљуши ,а некад и два и ми наравно одма' песма на мелодију оне кафанске "те са лачо свирачи" ," J...E ЛИЧКЕ ЗВЕЗДАШЕ, J..E ЛИЧКЕ ЗВЕЗДАШЕ, ЗАТО ГА СЕ ОНИ ПЛАШЕ ,ЛИЧИНАР,ЛИЧИНАР,ЛИЧИНАР.Има једна песма која се и дан данас пева ,али у скраћеној верзији,а иде овако , ВЕРУЈТЕ МИ на реч,ВОЈВОДИНО НАША НАЈБОЉА СИ ТИ,МИ ЗА ТЕБЕ ЖИВИМО ВОЛИМО ТЕ СВИ,НЕМА НЕМА КО ТЕ НЕ ВОЛИ, ВОЈВОДИНО НАША ВОЛИМО ТЕ СВИ".


Срце је било пуно,чекала се само титула,али како до ње кад имаш режимску багру,кад данашњи "стуб Србства" шири братство и јединство и на чмаракани поклања бодове хајдуку.Долазим кући ,разочаран ,љут.Па њих смо оба пута победили ,а они први. Снови петнаестогодишњака су се распршила .Бацам по кући на шта наиђем .Излазим на терасу препуну Зоркиног цвећа ,а онда ми моја мати каже оно што наије требала,"та то је само утакмица".Шутирао сам босим ногама њено вољено цвеће,саксије су летеле на све стране .Moја мати већ шесту годину залива неке небеске мушкатле и кризантеме.До сада јој се нисам извинуо.Извини Зорка ,ипак је то била једна (НАМЕШТЕНА) утакмица,била си у праву .


Све ,све ,aли победа у Сплиту те сезоне ће ми остати у сећањu док сам жив.хајдук -ВОЈВОДИНА .То је била прва утакмица у пролећном делу,a у штампи се води прави мали рат.Тошкара им је онако бећарски слао поздраве и да ће мо им дати онолико колико ми будемо хтели.Oни су у бесу узимали исечке из новина и лепили их по зидовима њихових свлачионица и "пумпали " се мржњом .Узимам заставу ,излећем на улицу.Kажем мојима, идем у центар.Tа дићеш ,jeси ли полудио".Не вреди.Maти замолила једног комшију који је био доста старији од мене да пође са мном .За фудбал није много марио,aли је имао шаке ко лопате,за сваки случај да ме припази од "новосађана" других боја.Oд данашњег Универа ,Футошким путем и није баш кратак пут до центра,a застава се вије.Долазимо у зграду управе клуба.Ту је већ неколико наших,распитујемо се кад се враћају наши хероји.Враћамо се кући,пешке наравно,a застава се и даље вијори.Негде око 3 ујутро,нас 12-так на корзоу.Долази аутобус,врата се отварају,улећемо као суманути.Био сам далеко најмлађи,aли на мојим рукама су били Свилар ,Рута,Личке,ма немојте да набрајам, пробудите ме усред ноћи ,све ћу их по именце изговорити.


Ту ноћ(jутро) заспао сам чврсто.Наспрам мене, наслоњена на зид,била је моја застава.Kроз напола подигнуте ролетне назирао се небески свод,али мало друкчији него обично.Био је пола црвен,a пола бео,a на њему само једна звезда сија и то плава .Чудна нека ноћ и до дана данашњег нико ме није разуверио да није било управо тако.Немој те ни ви.Пусти те ме да сањам.Te ноћи се само потврдило оно што је већ генима било усађено у мене. БИЋУ ВОЈВОДИНАШ ДО ГРОБА!



Jедан клуб на свету волЕм јаааа...!

Поздрав из Канаде !



P.S.

У мислима се често враћам и видим их онако косате и насмејане, срце ми заигра ,очи ми се замагле ,као да ми је опет 15 година и помислим,Боже, ко нас води и ко све данас носи наш дрес,СРАМОТА.Kaко смо били поштовани и како смо знали да поштујемо,eво само један пример.Негде почетком 80-тих 82-83,не битно,долази динамо,a тренер и чувени Бранко Зебец.Играчи на тернеу ,a oн полако из кућице иде према клупи .Запад устаје и тапше,а он ,док није дошао до клупе, ДВА пута стане у став мирно и поклони се дубоко ,као да је стао пред олтар.Eee ,то је била моја Војводина,a oви......

[Turija]

DUNAVE,

PS
Potpuno razumem zasto, posle 8 godina tisine, prvi post.

[Radoye]

Besmrtni duh slaninarski. Dok je njega bice i Starog Kluba.

[slanobarac]

Ta generacija se ne zaboravlja. Pamtim skoro svaku utakmicu pa i tu čuvenu u Splitu na starom stadionu i Lacikine golove. 4:1u sred Splita onom Hajduku. Moć. Pozdrav za dijasporu.

[gardista]

REVERSE ANGLE

Ma nisam ja tako mator, samo mnogo pamtim. Ili je moje mladje dete u pravu kada me je pre neki dan potopila pitanjem ’’ ...vauuu tata, odakle ti tako veliki CD?’’. Držala je u rukama moju decenijama brižljivo čuvanu longplejku Doors-a ’’Hotel Morrison’’. U levoj ruci joj se našao omot a desnom je bojažljivo stiskala mesto nasred ploče pokušavajući da detinjim, nedovoljnim rasponom izmedju kažiprsta i korena palca dokuči njeno središte. Zagledala je brazde na crnoj plastičnoj masi koje su je dovodile u nedoumicu. Imao sam utisak da ako nastavi da je miluje, da će zasvirati nošena čarolijom iz Aladinove lampe ’’Riders on the storm’’ ili bar ’’Roadhouse blues’’. Miris polivinila se ponovo razlegao stanom poput indijskih mirišljavih štapića ,ili se to samo meni činilo. Na poklopcu gramofona je još prošlog milenijuma mesto našao jedan omanji filedendron, ljubimac moje drage ženice. Sklonio sam saksiju koja je već odavno ostavila trag ulegnuća. Onda sam zavrteo tih čarobnih 33 obrtaja duvajući prašinu i bolje rečeno patinu sa gumenog diska gladnog savršene ravnine okruglog plastičnog odlivka jednog Lou Reed, Iggy Pop, Peter Green i Peter Gabriel, Mike Oldfield, Mick Jagger i Rollingstones, Creedence, Chris Rea, Jimi Hendrix, Led Zeppelin, Dire Straits, Pink Floyd, Genesis...Ugasio sam svetlo, otvorio pivo u tami tada već usnulog doma i ’’otišao’’ tamo gde želim da vas povedem.

Ma nisam ja tako mator, samo mnogo pamtim. A pamtim još onog čikicu koji je svakodnevno stajao na desnom uglu gradske kuće u Novom Sadu, na ulazu u ’’malu futošku’’ kako smo je zvali. Imao je kantar, merio je i visinu i težinu prolaznika. Takav kantar sam kasnije često vidjao po ambulantama pri sistematskim pregledima nas djaka ili na pregledima pred svaku sezonu prilikom registracije i licenciranja nejakih i još nedovoljno stasalih igrača za narednu sezonu. Zaboravio sam tom čoveku ime, ako sam ga uopšte i znao, ali omanji proćelavi čikaica koji nikada nije skidao svoju štofanu micnu sa glave je mušterije prizivao jednim simpatičnim ’’...RINGI-MIRINGI, RINGI-MIRINGI..’’ i tako u nedogled. Meni, tada klinjoberu je redovno izazivao osmeh od uva do uva, i uvek sam želeo da se izmerim. Neretko je govorio u stihu ’’...34 kila za malog Mila...’’ ili ’’... kila 25, dodjite nam opet..’’,ili ’’...127 visine ove ljudine, eto nove polutke naše Vojvodine..’’ Tata bi se pocepao od smeha shvativši aluziju na visinu Silvestera Takača. Ja sam se smejao držeći oba roditelja za ruke gledajući u visine njih odraslih ljudi. Onda bi se čikica nagnuo da samo mene od sve one prisutne dece, tobož u poverenju, pita za koga navijam.
- ZA VOJVODINU – kao iz topa dreknuh da su se svi oni golubovi na Miletićevom trgu razleteli, čineći mog oca ponosnim. Tada sam od čikice dobijao na poklon plastičnu crvenu fudbalsku lopticu koja je visila na gumenom končiću. U središtu se nalazila sličica nekog od fudbalera, kao slučajno je baš meni zapao portret našeg Djoke Vujkova. Srećan, prilikom udaljavanja krajičkom oka sam vidjao kako moj tata plaća onaj šarm što je izmamio osmeh njegovog dečaka. Iza ledja su ostajala druga deca u redu i ono ringi-miringi,ringi-miringi,ringi-miringi praćena zvukom mesinganog zvona na vrhu kantara.... Možda je ta loptica bila preteča današnjeg kinder jajeta, ali na kasi hipermarketa mojoj deci nikada niko nije uz osmeh rekao ringi-miringi.

Ma nisam ja tako mator, samo mnogo pamtim, na primer ukus korneta u poslastičarnici CITY nedaleko od gore pomenutog vesolog merilišta novosadske dečurlije, vojnika, dama u najlonkama i visokim potpeticama i umornih radnika. Ali,naš grad je imao još jednu slatku kuću. Na novosadskoj štrafti poslastičarnicu Carigrad. Dobro, visile su tamo u staklenim policama uvek zastavice našeg voljenog kluba, ali ja sam odlazak na pomenuto mesto priželjkivao iz nekih drugih razloga. Pored Carigrada je bila prva prodavnica originalne sportske opreme u gradu. Trgovinsko preduzeće Zvezda je otvorilo radnju gde su iz izloga mamile patike, dresovi i kopačke marke Adidas. Njen predobri poslovodja je uvek imao sluha i za mušterije kova mojeg nedoraslog sna. Čitav grad ga je zvao SRBA ADIDAS i tako ga nagradio za sve one osmehe što je delio iz rafova radnje naših dečačkih snova. Moje prve kopačke, naravno adidaske – Bog da im dušu prosti, kupili su mi kod Srbe Adidasa, a i gde bi drugde. I tu na zidovima prodavnice su bile neke uveličane sekvence sa utakmica naše voljene, jedne jedine. Sećam se na jednoj, Pera Nikezić se presamitio posle upućenog šuta ka golu protivnika, u desnom uglu kadra postavljen živi zid od preplašenih igrača u prugastim dresovima. Golman pogledom u levo prati ulazak lopte u mrežu. U jednom trenutku pregršt dramatike, već u tom trenu istorije!

[Turija]

Lepe su to stare gradske uspomene, sada bez odjeka, jer nas je ova korona prebacila u drugi smer i kolosek misli i raspolozenja.
Zeljno cekamo leto i nove lepe dane, pa da nastavimo normalan zivot.

[Pera Centar]

Delim link na kome je beogradski list pravda pise o utakmici Reprezentacije Jugoslavije sa Vojvodinom.

Sve se ovo desavalo 22.03.1940.
Tacno pre 80 godina.

https://digitalna.nb.rs/wb/NBS/novine/p ... 3/mode/1up" onclick="window.open(this.href);return false;

[slanobarac]

Delim link na kome je beogradski list pravda pise o utakmici Reprezentacije Jugoslavije sa Vojvodinom.

Sve se ovo desavalo 22.03.1940.
Tacno pre 80 godina.

https://digitalna.nb.rs/wb/NBS/novine/p ... 3/mode/1up" onclick="window.open(this.href);return false;

Sjajno. Ovi naslovi kao da su pisani pre par dana ili nedelja. Napadnut fudbalski sudija, bujica odnela put Požega - Arilje - Ivanjica i reklama za odlazak na sajam u Milano.