Daljac, imas neku ekipu koja navija za Vosu u Dalju, ili si usamljeni mohikanac?
Ja sam se dugo u mom rodnom Čurugu osećao kao mohikanac. Sada ima par mladjih koji navijaju za Vošu, ali je to i dalje daleko od broja pristalica koje imaju blizanci. mada ja sa stažom od 30 ak godina navijanja za Vošu mogu da primetim da ide na bolje, iako polako.
Најискреније, од старих и старијих Даљаца, мислим да само поједини који су увек ,,ишли уз очин'' навијају за Војводину, занемарив проценат. Међутим, у генерацији мога деде, прадеде поготово, било је нормално да домаћи Срби, школовани у Бачкој, или само свесни традиције и историје, навијају за Вошу, и то сигурно преко 50% оних који су гледали фудбал. Од седамдесетих година 20. века, када је генерација мога оца почела да одлази на утакмице, гледање фудбала се свело на навијање за звезду (Срби), Динамо (Хрвати) и партизан (југословени).
У ово најновије доба, велики део локалних Хрвата окренуо се НК Осијеку (јер је пре рата велика већина њих (или њихових родитеља) симпатисала београдске клубове), што је леп локлапатриотски гест са њихове стране, на који ми одговарамо навијањем за НАШ клуб.
И нас су учили да су само београдски тимови доказ твоје националне освештености, да Срби навијају за ове и оне, црне и црвене, и јесмо сви навијали у почетку за једна од та два зла, без икаквог лагања. Када смо постали довољно матори да сами одлазимо на утакмице, дружењем са момцима из Новог Сада, одакле смо увек кретали возом ка Београду да пратимо репрезентацију, схватили смо да то што су нас учили везе са разумом нема. За Војводину данас навијају скоро сви новосадски студенти пореклом из мога краја који разумеју фудбал, а и који не навијајују баш изричито за Вошу, своје мерење ,,српства'' више не подстичу чињеницом бодрења престоничких пројеката, јер су схватили који им је клуб цивилизацијски ближи. Ако нису Сланинари, барем су отворени симпатизери Воше, хтели то или не себи да признају.
У моме друштву, састављеном од Даљаца, једнак број људи навија за Вошу, као и за близанце, што је по мени одлично, јер навијање за наш клуб је својеврсни елитизам, бар по мени, и не волим да се свако назива војводинашем, тј. не бих никада ни желео да Воша има плебисцитарну подршку: када ти неко каже да навија за Војводину, рекао ти је много више од саме навијачке опредељености, и због тога ја не волим да секташим и преобраћам оне који фудбал не разумеју и на утакмице, ако и иду, иду из фазона, ради навијачке групе и сл. Такви нама не требају, ето им Београд.
Најмлађе генерације, рођени деведесетих, мени су велики рудник потенцијалних правих Сланинара, јер је више од пола њих, игром случаја (због рата), и рођено у Новом Саду. Мој млађи брат навија за клуб из свог родног града, и то је њему сасвим нормално, а ја томе и тежим. Док не дођу на факултет у НС, барем да су свесни који клуб је њихов, кад повежу три утакмице на Карађорђу, после неће бити назад
Због тога, кад год одем, ја величам наш клуб и нашу причу, па би и ова акција допринела томе на најбољи начин.