Josip Zemko
Posted: Mon Jan 17, 2011 6:44 pm
Рођен сам 13. марта 1946. године у Суботици. Почео сам фудбалску каријеру у пионирској екипи суботичке «Бачке».
Наступао сам у ФК «Војводина» на преко 350 утакмица, у јуниорској репрезентацији Југославије 12 пута и био капитен Џајићу, Холцеру, Дујковићу и другим фудбалским величинама. Имао сам шест наступа у омладинској репрезентацији Југославије, пет у «Б» репрезентацији и четири у «А» селекцији , бараж утакмице за светско првенство у Енглеској, са Васовићем, Шекуларцем, Јусуфијем, Шошкићем, Галићем, Џајићем и другима.
У јесен 1966. године, прешао сам у «Војводину» из «Жељезничара» из Сарајева, после тешког лома десне потколенице, обе кости, не знајући тада да ли ћу икада наставити фудбалску каријеру која је, све до тог лома, била у великом успону. Те године сам био стандардан члан југословенске селекције.
Вујадин Бошков ми је у тој тешкој ситуацији пуно помогао јер ме је тешко повређеног ангажовао. Ишао сам са екипом, на утакмице Купа шампиона, као посматрач и навијач. Имао сам његову велику подршку, која ми је по-могла да се вратим фудбалу. Већ у пролећном делу, после паузе од десет месеци, одиграо сам у низу преко 350 утакмица! Био сам већином играч задатка да искључим најопасније противничке играче из игре: Џајића, Бјековића, Петковића, Сантрача и друге. Они се поред мене нису наиграли или истакли. Био ме је глас да сам груб, преоштар. Никад нисам искључен ни са једне утакмице. Саиграчи су ме изузетно подржавали и мотивисали. Када сам се у пролеће 1968. године нешто увредио, отишао сам кући и данима нисам долазио из Суботице. Тада су дошли Панта, Трива, Сепика, Влада и рекли да не иду назад без мене. Тада сам увидео шта су прави другари, искрени саиграчи. Нераздвојни другари смо били Тривић и ја свих тих година. Незабораван је дочек Нове го-ине код мојих у Суботици. Било нас је петнаестак, а међу њима обавезно Трива са супругом.
И данас се срећемо, не тако често, али из срца се радујемо сваком сусрету.
Нисам одлазио у иностранство као играч. После одиграних око 500 прволигашких утакмица, био сам тренер искључиво на територији Војводине, тачно 30 година. Дали су ми признања: Југословенски олимпијски комитет 1963. године, затим као заслужни спортски радник Војводине 1978. године, и као заслужни спортски рад-ник Суботице 2002. године.
Наступао сам у ФК «Војводина» на преко 350 утакмица, у јуниорској репрезентацији Југославије 12 пута и био капитен Џајићу, Холцеру, Дујковићу и другим фудбалским величинама. Имао сам шест наступа у омладинској репрезентацији Југославије, пет у «Б» репрезентацији и четири у «А» селекцији , бараж утакмице за светско првенство у Енглеској, са Васовићем, Шекуларцем, Јусуфијем, Шошкићем, Галићем, Џајићем и другима.
У јесен 1966. године, прешао сам у «Војводину» из «Жељезничара» из Сарајева, после тешког лома десне потколенице, обе кости, не знајући тада да ли ћу икада наставити фудбалску каријеру која је, све до тог лома, била у великом успону. Те године сам био стандардан члан југословенске селекције.
Вујадин Бошков ми је у тој тешкој ситуацији пуно помогао јер ме је тешко повређеног ангажовао. Ишао сам са екипом, на утакмице Купа шампиона, као посматрач и навијач. Имао сам његову велику подршку, која ми је по-могла да се вратим фудбалу. Већ у пролећном делу, после паузе од десет месеци, одиграо сам у низу преко 350 утакмица! Био сам већином играч задатка да искључим најопасније противничке играче из игре: Џајића, Бјековића, Петковића, Сантрача и друге. Они се поред мене нису наиграли или истакли. Био ме је глас да сам груб, преоштар. Никад нисам искључен ни са једне утакмице. Саиграчи су ме изузетно подржавали и мотивисали. Када сам се у пролеће 1968. године нешто увредио, отишао сам кући и данима нисам долазио из Суботице. Тада су дошли Панта, Трива, Сепика, Влада и рекли да не иду назад без мене. Тада сам увидео шта су прави другари, искрени саиграчи. Нераздвојни другари смо били Тривић и ја свих тих година. Незабораван је дочек Нове го-ине код мојих у Суботици. Било нас је петнаестак, а међу њима обавезно Трива са супругом.
И данас се срећемо, не тако често, али из срца се радујемо сваком сусрету.
Нисам одлазио у иностранство као играч. После одиграних око 500 прволигашких утакмица, био сам тренер искључиво на територији Војводине, тачно 30 година. Дали су ми признања: Југословенски олимпијски комитет 1963. године, затим као заслужни спортски радник Војводине 1978. године, и као заслужни спортски рад-ник Суботице 2002. године.