Jedno vidjenje...
Posted: Wed May 12, 2010 10:51 pm
Posladoh danas ovaj tekst jednoj renomiranoj beogradskoj redakciji, a istovremeno (nije bas profesionalno, ali je jace od mene) osetih i potrebu da ga podelim sa Vama...
PANONSKI SOS
U osvit, sada praktično završene sezone, u novosadskoj luci glancala se i polirala, tada još uvek mirno usidrena, crveno-bela lađa, a po palubi iste drčno su paradirali neki novi, ezgotični članovi posade u ispeglanim uniformama i puni entuzijazma. Činilo se da je kormilo, sada definitivno, nakon epohe štetočina i parazita, u sigurnim rukama, a kompas konačno baždaren i nepovratno naštelovan ka šampionskom kursu - tek treći put u gotovo stotinjak isplovljavanja.
Šta se to, tako dramatično i indikativno odigralo, od momenta kada se uz pesmu i potoke optimizma krenulo u, verovalo se, trijumfalnu odiseju i šta je i kako dovelo do toga da voda probija iz potpalublja, sevaju pesnice oko kormila, igrači traže pojase za spasavanje na koje niko nije ni računao, a kapetan umesto podele plena besno grmi sa bičem u ruci? Na koje je to fudbalske sante naleteo novosadski Titanik i čija je topnička paljba od pomorskog kolosa napravila olupinu u buktinji?
Iako uzroci verovatno datiraju od mnogo ranije, odgovore valja tražiti baš na kraju sezone, kada je trup posle par neplaniranih torpeda krenuo vrtoglavo i za sada, nezaustavljivo, da ponire ka dnu (koje se, nažalost vernih "slaninara", još uvek ne nazire) - jer, na papiru, i dalje sve deluje savršeno. Razlike između papira i travnatog terena, pokazuje poražavajuća tabela i degradirajući nastup u završnici nacionalnog kup takmičenja.
Čudo iz Gane, isti onaj za kojim je čuvena Marka pisala žalopojke, a svetski magazini ga dizali u nebesa, na terenu je proveo za polu sezonu, kada se sve sabere, tričavih 45 minuta - a, bolje i da nije. Pompezno najavljivani mag iz Gruzije, isti onaj koji je umalo zavio Marakanu u crno u dresu Dinama iz Tbilisija, takođe nije pokazao baš puno - od magije smo do sada videli samo kako mu kečevi traljavo ispadaju iz rukava, a zečevi beže iz šešira. Doduše, možda u Srbiji takvi i bolje prolaze - jer, ovde, mađioničari tavore, a iluzionisti uživaju u lovorikama, no to je već priča za neku drugu rubriku. Tadić, već viđen u špicama Lige šampiona, bljesnuo je svega par puta, onomad protiv Partizana i možda još jednom, dva put, osim toga - bledi prosek. Izdanke Grujine škole, polaznike čuvenog veterničkog "kindergardena", silom prilika, carskim rezom i prevremeno, porađao je, po mnogima i najbolji "srpski fudbalski akušer", Milan Đuričić Đumi. Novaković, Katai, Mitošević, Medojević, nikako nisu razočarali, no teško je gristi živo meso dok zubi ne prerastu kašicu ili trčati pre nego što prođe vreme puzanja.
Nije, međutim, kasirka kriva što ne ide prodaja - krivi su proizvodi što su loši i oni koji su ih metnuli na police, i nije kriv vlasnik što su cene visoke, ponuda slaba, a reklama loša, krivi su oni kojima je taj posao poveren, a koji su idealne uslove svojom nekompetentošću odbacili. U fudbalskom supermarketu na "Vujadin Boškovu", rafovi namenjeni sladokuscima zvrlje prazni, a oni sa kičem su prenatrpani (sa gomilom pride, koja stoji u magacinu i čeka svoj red). I, evo nas, opet, na početku - ŠTA RADITI?
Lomača je zapaljena, krst i ekseri spremljeni za gospodina Đuričića, jer je, zamislite, drsko pripretio Zvezdi i Partizanu. Izgleda da, gore spomenutima, "šefovima prodaje", nije jasno da ultimativni cilj Vojvodine mora biti da prevaziđe nametnuti i prihvaćeni mentalitet varoške i palanačke ekipe - na kraju krajeva, bez namere za potcenjivanjem, pa ipak je to tim koji se šepuri čitav vek u srpskoj Atini, a ne provincijska ekipa koja dolazi iz mesta koje kao glavne akvizicije ima akva park, Jovanču, Seku na seoskoj slavi i gostovanja večitih. Ako je pameti (a, skepsa je ovaj put opravdana), ranjeni panonski goropad neće menjati kasirku - jer, ova, konačno, zna svoj posao jako dobro, zna šta da proda i kako, i što je još bitnije, zna šta nije na prodaju. Možda nikada neće biti baš kalibar za, recimo, "Veliku Jabuku", no za srpske pojmove - vredi je čuvati i negovati...
Valja, bome, i zašto to ne reći glasno, u interesu srpskog fudbala, dati radnu knjižicu u ruke onima iznad, koji su toliko puta perfidno prokokcali poverenje "Big Bossa", onima koji ne samo da ne znaju svoj posao, već još tragičnije - ne vide ni obavezu ni potrebu da ga rade. Do tada, fudbalski S.O.S. iz Novog Sada ostaće izgubljen u valovitim talasima našeg mutnog mora, a iz godine u godinu čekaće nas novo glamurozno isplovljanje i novi povratak kući spuštenog nosa u čamcima za spasavanje...
Tomislav Lovreković,
Novi Sad
PANONSKI SOS
U osvit, sada praktično završene sezone, u novosadskoj luci glancala se i polirala, tada još uvek mirno usidrena, crveno-bela lađa, a po palubi iste drčno su paradirali neki novi, ezgotični članovi posade u ispeglanim uniformama i puni entuzijazma. Činilo se da je kormilo, sada definitivno, nakon epohe štetočina i parazita, u sigurnim rukama, a kompas konačno baždaren i nepovratno naštelovan ka šampionskom kursu - tek treći put u gotovo stotinjak isplovljavanja.
Šta se to, tako dramatično i indikativno odigralo, od momenta kada se uz pesmu i potoke optimizma krenulo u, verovalo se, trijumfalnu odiseju i šta je i kako dovelo do toga da voda probija iz potpalublja, sevaju pesnice oko kormila, igrači traže pojase za spasavanje na koje niko nije ni računao, a kapetan umesto podele plena besno grmi sa bičem u ruci? Na koje je to fudbalske sante naleteo novosadski Titanik i čija je topnička paljba od pomorskog kolosa napravila olupinu u buktinji?
Iako uzroci verovatno datiraju od mnogo ranije, odgovore valja tražiti baš na kraju sezone, kada je trup posle par neplaniranih torpeda krenuo vrtoglavo i za sada, nezaustavljivo, da ponire ka dnu (koje se, nažalost vernih "slaninara", još uvek ne nazire) - jer, na papiru, i dalje sve deluje savršeno. Razlike između papira i travnatog terena, pokazuje poražavajuća tabela i degradirajući nastup u završnici nacionalnog kup takmičenja.
Čudo iz Gane, isti onaj za kojim je čuvena Marka pisala žalopojke, a svetski magazini ga dizali u nebesa, na terenu je proveo za polu sezonu, kada se sve sabere, tričavih 45 minuta - a, bolje i da nije. Pompezno najavljivani mag iz Gruzije, isti onaj koji je umalo zavio Marakanu u crno u dresu Dinama iz Tbilisija, takođe nije pokazao baš puno - od magije smo do sada videli samo kako mu kečevi traljavo ispadaju iz rukava, a zečevi beže iz šešira. Doduše, možda u Srbiji takvi i bolje prolaze - jer, ovde, mađioničari tavore, a iluzionisti uživaju u lovorikama, no to je već priča za neku drugu rubriku. Tadić, već viđen u špicama Lige šampiona, bljesnuo je svega par puta, onomad protiv Partizana i možda još jednom, dva put, osim toga - bledi prosek. Izdanke Grujine škole, polaznike čuvenog veterničkog "kindergardena", silom prilika, carskim rezom i prevremeno, porađao je, po mnogima i najbolji "srpski fudbalski akušer", Milan Đuričić Đumi. Novaković, Katai, Mitošević, Medojević, nikako nisu razočarali, no teško je gristi živo meso dok zubi ne prerastu kašicu ili trčati pre nego što prođe vreme puzanja.
Nije, međutim, kasirka kriva što ne ide prodaja - krivi su proizvodi što su loši i oni koji su ih metnuli na police, i nije kriv vlasnik što su cene visoke, ponuda slaba, a reklama loša, krivi su oni kojima je taj posao poveren, a koji su idealne uslove svojom nekompetentošću odbacili. U fudbalskom supermarketu na "Vujadin Boškovu", rafovi namenjeni sladokuscima zvrlje prazni, a oni sa kičem su prenatrpani (sa gomilom pride, koja stoji u magacinu i čeka svoj red). I, evo nas, opet, na početku - ŠTA RADITI?
Lomača je zapaljena, krst i ekseri spremljeni za gospodina Đuričića, jer je, zamislite, drsko pripretio Zvezdi i Partizanu. Izgleda da, gore spomenutima, "šefovima prodaje", nije jasno da ultimativni cilj Vojvodine mora biti da prevaziđe nametnuti i prihvaćeni mentalitet varoške i palanačke ekipe - na kraju krajeva, bez namere za potcenjivanjem, pa ipak je to tim koji se šepuri čitav vek u srpskoj Atini, a ne provincijska ekipa koja dolazi iz mesta koje kao glavne akvizicije ima akva park, Jovanču, Seku na seoskoj slavi i gostovanja večitih. Ako je pameti (a, skepsa je ovaj put opravdana), ranjeni panonski goropad neće menjati kasirku - jer, ova, konačno, zna svoj posao jako dobro, zna šta da proda i kako, i što je još bitnije, zna šta nije na prodaju. Možda nikada neće biti baš kalibar za, recimo, "Veliku Jabuku", no za srpske pojmove - vredi je čuvati i negovati...
Valja, bome, i zašto to ne reći glasno, u interesu srpskog fudbala, dati radnu knjižicu u ruke onima iznad, koji su toliko puta perfidno prokokcali poverenje "Big Bossa", onima koji ne samo da ne znaju svoj posao, već još tragičnije - ne vide ni obavezu ni potrebu da ga rade. Do tada, fudbalski S.O.S. iz Novog Sada ostaće izgubljen u valovitim talasima našeg mutnog mora, a iz godine u godinu čekaće nas novo glamurozno isplovljanje i novi povratak kući spuštenog nosa u čamcima za spasavanje...
Tomislav Lovreković,
Novi Sad