Оно што је посебно издвајало фудбалер Војводине у педесетим годинама прошлог века биле су њихове копачке. Напуштен је систем дубоких копачки(копачке су обухватале и чланак), и по угледу на западнонемачке, Чика Васа је први код нас почео са израдом револуционарних копачки. Била је потребна дебела веза да бисте уопште могли да наручите копачке код њега.
Преносимо интервју са Чика Васом из 1964. године
Када је 1955. године дошао у клупску радионицу 60-годишњи обућар Васа Раган први пут је у руке узео фудбалске цшпеле. У његовој обућарској радионици није било копачки. Израђивао је мушку ципелу по мери.
— Било ми је тешко првих дана — сећа се чика Васа. — Замислите ви како је то када вам после рада са првокласном кожом и новим ђоновима баце двадесет, тродесет и више пари блатњавих копачки да на њима променете крампоне. Да их припремите за следећи тренинг или недељни наступ.
Муку је мучио чика Васа првих дана. У кориту је морао прати ципеле, сушити их, поправљати и мазати.
Временом чика Васа је добро упознао копачке. Вешто оценио све њихове добре и лоше особине. Проучавао који би материјал најбоље одговарао и онда једнога дана заменио старе калупе својима из радње. Обрисао је чика Васа са њих прашину и почео да израђује копачке. Да замењује високе, тврде и тешке фудбалске цилеле новим. Савременијим. Удобнијим. Лакшим.
— Израђивао сам их према сопственој замисли — прича чика Baca. — He израђујем ја копачке тачно по калупу, већ по својој оцени.
Лака, савитљива и удобна чика Васина ципела одмах је прихваћена. Војводинашима је израђивао по два пара. За тренинг и утакмице. Ципеле више није било потребно прво разгазити. Није требало стрепети да ли ће бити добре за утакмицу.— Сада још једино »кубурим« са крампонима — наставља чика Васа. — Таман свима поставим крампоне осредње величине за игру по трави, кад оно у суботу удари киша. Шта ћy, него заменим све крампоне високим. У уторак опет када на тренингу сине сунце Васо скидај високе и куцај што ниже крампоне.
— Имате ли тешкоћа са садашњим првотимцима
— Прилично. Бар што се једног устаљеног реда тиче. Никако ми не полази за руком да их навикнем да све што им је потребно за утакмицу, траже још у петак после последњег тренинга, а не, као што обично раде сви на-вале у недељу када се врате са припрема и обаспу ме молбама пред сам сусрет: »Чика Васо ово, чика Васо оно!«
. — Имају ли црвено-бели неких посебних жеља?
— Пантелић воли да су му цилеле увек изгланцане и да се сијају као код чистача, иако му после само неколико минута од окречених линија готово побеле. Обично пред утакмицу дође и каже: »Мајсторе ви већ знате — ципеле да буду ко Бог!« Кад изгубе обично ми каже: »Мајсторе изгледа да ципеле нису биле добро изгланцане«. Вучинићу крампони никад нису доста високи. Пред сваку утакмицу дође до моје радионице и само гунђа: »Још вишље мајсторе, још вишље. Није довољно високо«. Једино Сентин ни једном до сада није долазио и нешто посебно тражио. Он је увек задовољан ципелама.
Мајстор Васа никад у својој радионици неседи окрштених руку. Посла има и преко главе. Ципеле треба прилремити за тренинг и у-такмице, лопте изушивати или израдити нове копачке.
А баш те копачке, које вешта чика Васина рука спретно и непогрешиво прави, надалеко су се прочуле. Поруџбине стижу са свих страна. Али, чика Васа не одаје своју тајну и неизрађује другима копачке.
Једино баш кад старим војводинашима Този, Аци. Андрији, Рогану, Крлету, Ралету и другима затребају чика Васине ципеле, онда копачке израђене у малој радионици иза клупске зграде пређу границу на своме путу до Аустрије, Швајцарске, Франдуске или Heмачке.
Копачке чика Васе Рагана. обућара који их је први пут пре непуних десет година узео у руке, постају тако интернационалне.
