У периоду између два светска рата у Новом Саду се одвијао динамичан спортски живот. У току тих двадесетак година у Српској Атини зачео се развитак бројних спoртских дисциплина: хазена (претеча рукомета), бокс, пливање, тенис, пинг-понг и атлетика. Ипак, чињеница је да је ондашњи Нови Сад превасходно одавао изглед града који живео и дисао за – фудбал.
Почетком 1921. године у Новом Саду је било шест активних фудбалских клубова, док се тај број пред Други светски рат попео на чак 16. По читавом граду настајала су фудбалска игралишта на којима је новосадска омладина уживала у чарима шутирања лопте. Тек, општи утисак је био да је граду недостајао спортски стадион који би омогућио већи комфор гледациома и боље услове за тренинг и игру спортистима.
За време трајања Првог светског рата, Фудбалски клуб „Војводина” је обуставио свој рад. Он је обновљен убрзо након ослобођења и уједињења 1918. године, али је „Војводина” своје утакмице играла као подстанар Спортског клуба „Újvidéki testgyakorlók köre“ (Новосадског гимнастичар-
ског клуба), на терену који се налазио преко пута Јодне бање на почетку данашње Улице Никола Тесла.
Свечано отварање стадиона заказано је за 28. јун 1924, а одлучено је да ново игралиште понесе име – Карађорђе, по вођи Првог српског устанка, Карађорђу Петровићу
Међутим, када је Градско представништво донело 1923. године одлука да се овај крај испарцелише, то је значило да „Војводина” поново остаје без терена за тренинг и игру. Због тога је руководство клуба покренуло живу акцију за изградњу игралишта које би постало трајан дом фудбалера Војводине.
Повољно решење се нашло у преузимању напуштеног игралишта Новосадског атлетског клуба, које се налазило на простору бившег бициклистичког веладрома. Руководство „Војводине” покушавло је на разне начине да дође до средстава за опремања и припремања игралишта за утакмице. Највише се сакупило из добровољних прилога, а највећи приложник је био председник клуба – инжењер Дака Поповић.
Међутим, ова средства ипак нису била довољна, због чега се решење нашло у сарадњи са још једним новосадским спортским клубом који је такође био без терена. У питању је био С.К. „Јуда Макаби”, основан 1920. године, који је у свом раду окупљао углавном новосадске Јевреје. И представници двају клубова сачинили су уговор о заједничком коришћењу терена, а управни одбори „Војводине” и „Јуде Макабија” су 7. маја 1924. прихватили одредбе тог уговора.
Тадашњи в.д. председник О.С.К. „Војводина” Коста Хаџи мл. се овако присећао тих дана: „У оно време, полако смо напредовали. Прикупљали смо добровољне прилоге у новцу и материјалу од симпатизера и пријатеља клуба. Терен смо преорали и уредили такође добровољним радом чланова. Изграђене су и две клупске кућице са становима за чуваре, свлачионицама, тушевима и клупским просторијама. На трибинама су изграђена и седишта”.
Свечано отварање заказано је за 28. јун 1924, а одлучено је да ново игралиште понесе име – Карађорђе, по вођи Првог српског устанка, Карађорђу Петровићу. У том времену спортска друштва у Новом Саду углавном су се окупљала око националних заједница. Зато и не чуди чињеница да је Управа О.С.К. „Војводина” решила да новоизграђено игралиште понесе управо то име.
На Видовдан, 28. јуна 1924, новоизграђено игралиште „Јуде Макабија” и „Војводина” свечано је отворено. Игралиште „Карађорђе” било је домаћин фудбалског турнира на ком су учествовали домаћини, те гости из Београда – „Југославија” и „Јединство”.
А како је изгледало само игралиште, верно писује Коста Хаџи мл: „Игралиште је било с једне стране ограђено дашчаном оградом, а с друге стране, у почетку, само жичаном оградом. Оба клуба су подигла по једну клупску кућу, са станом за чуваре игралишта, свлачионицу с тушевима и једном канцеларијском просторијом. Све је ово урађено, углавном, прилозима, како у новцу, тако и у материјалу чланова и пријатеља оба клуба”.
