Zbog čega ste zavoleli Vojvodinu?

[фирма бг]

Е овако,ево нешто и о мени и мој разлог зашто навијам за Вошу,а не ове бг смрадове.Рођен сам 93.године у Републици Српској,живео у Републици Српској Крајини и 95.године због рата избегао са породицом на несрећу у београд,де и сада живим.Овде као клинац нисам знао ни за један други клуб сем звезде и партизана.Већ од 2007.почео сам чешће да пратим фудбал и постао симпатизер звезде и Војводине,јер сам увек волео цревно бели дрес.Већ од 2008. звезда ми се згадила због превеликог уздизања,зато што је у бг-у,а тада је и Воша била јака,али су је овде медији слабо спомињали,док сам партизан одувек мрзео.На прву утакмицу Воше отишао сам баш против звезде,био сам са навијачима,тј ФИРМОМ,искрено мало ме је било страх,јер сам тада имао 15 год и никог нисам познавао.Од тада сам ишао на сваку утакмицу Воше,кад је гостовала по бг-у.Већ ове године,од марта,дешава се да упознајем неке Новосађане,стичем нова пријатељства и од тада сам редован на свакој утакмици,био сам значи и у Новом Саду,Смедереву,бг-у...Сада знам и преко 15 песама Воше,трудим се да их што више научим и чим буде у продаји сезонска карта за следећу сезону долазим да је узмем,јер не желим да пропустим ни једну утакмицу.Најгоре ми је што у мом крају има највише забрањених,па не смем да носим обележја Воше,јер би ме изболи и што немам у бг-у још неко да је Фирмаш.

МРЗИМ ЗВЕЗДУ И ПАРТИЗАН,МРЗИМ ЗЕМУН,МРЗИМ РАД,МРЗИМ ТЕБЕ,МРЗИМ ЊЕГА,МРЗИМ ЦЕО БЕОГРАДДДДДДДДДДД!!!
Поздрав свима

[gospodinFKV]

Video sam preko sajta da je tema postala aktuelna ponovo

Ja sam ovde medju mladjima na forumu (iz nekog razloga do sada nisam mogao da se registrujem, nemam pojma zasto, iako ga pratim vec 4 godine), pa se moja prva secanja na Vosu vezuju za neku '97 godinu i period posle toga. Secam se tek neke svoje pete tekme, a cale kaze da me je vodio na prvu sa neke 3-4 godine, ali kaze da mi nije zanimljivo bilo, vec da sam trckarao po zapadu
Od njega sam dobio svoj prvi dres, koji mi je bio toliko velik da sam zapinjao o njega, a sad mi je mali...dobio sam i sal koji je on nosio kad je imao 15ak godina, koji mu je baba napravila, dugacak jedno metar i po, cuvam ih i dan danas
Ljubav prema Vojvodini mi je porodicno nasledje, svi moji navijaju za Vosu, cak se potrefilo i da su sa kevine strane svi navijali za Vojvodinu, tako da sam odrastao sa usadjenom ljubavi prema ovom klubu. Kevin cale je '66 kad je Vosa dala gol, u tom delirijumu bacio mog cetvorogodisnjeg ujaka u vis i uhvatio ga (iz nekog razloga ujak vise ne prati fudbal )...
Sumnjam da bi bilo drugacije i da nisam odrastao u takvoj porodici
Svezija secanja me ipak vezuju za Franca, Todica, Cilinseka, Belica, Marka Jovanovica, Laneta, itd

[severozapad]

U sedmoj godini sam se preselio sa svojima na liman. U mom razredu, pored mene, je samo jedan momak navijao za Vošu, a danas u Žarku, mislim da ne smeš ni da kažeš ako simpatišeš bg šljam.

Uglavnom, na tekme me je ćale vodio i pre Verdera, on je tada simpatisao crne i mene je navukao na Vošu valjda da ima koga da podbada. Išli smo na te "veće tekme", na istok, koji je (za mlađe) tad bio naš. Sećam se da sam na putu kući ja bio taj koji je podbadao, samo zbog drugih razloga. Uvek su nas krali, nekad prefinjenije - sa kriterijumom za faulove, nekad žestoko - penali, ofsajdi..Od Verdera sam redovan i moj stomak je od tada mnogo puta bio probadan zbog raznih gluposti u klubu i oko njega. Kao pravi vojvodinaš, spomenuću samo da je bilo i dobrih momenata

Priča nije posebno zanimljiva i kod mene nije bilo nekog preokreta. Kod ćaleta jeste. Spomenuću samo da se blizanci više ne vide kod mene u kući osim kad igraju sa Vošom tamo i da je to pravilo. Ne hvalim ga što je moj, ali ljudski je pogrešiti, malo teže priznati. Fala matori.

INAT - PONOS - VOŠA

[ДиноФирмаш]

Још када сам био мали,живео сам у Бг-у,али то ме није спречило да навијам за свој клуб.Излазио сам напоље и сви су ме испитивали за кога навијам и то,сви су говорили као ''Звезда,звезда'' и та срања,али ја сам увек остао веран свом клубу,као што сам и сада,ма шта било к'о ракао за мене је моја воша прва,и остаће заувек тако!! Моја љубав за тобом не престаје! <3 ФКВ <3

[True Love FCV]

Moja prva utakmica je,kao i vecini,sa caletom na zapadu
Jos kao detetu,mnogo toga me je privlacilo sto se tice Vojvodine,uvek sam se interesovao oko utakmica,samog fudbala koji u vreme kada sam pocinjao,nije bio na zadovoljavajucem nivou.Od mojih u familiji,niko nije nesto pratio fudbal,otac malo dok je bio klinac,dolazio je na Karadjordje,a i na kamenicki Fruskogorac posto je tamo i rodjen.Tesko se te stvari,koje sam kao klinac osecao dok sam gledao ljude oko sebe na stadionu,a kasnije i uz Firmu,mogu opisati na internetu,kako smo do toga dosli,to se ne prica drugima,jer se to mora doziveti.Prva utakmica,prvo bezanje iz skole da bi se gledala Vosa,prvo gostovanje dok roditelji misle da si kod drugara na vikendici,prvi incident...Razlog zbog koga volim ovaj klub ne postoji,to je nekako bilo usadjeno u meni,iako nisam slusao nikog iz porodice,samo je odjednom ta ljubav prema kraju,gradu i klubu odjednom prokljucala,jos je na tom nivou i nadam se da ce tako i ostati
Sve nas spaja ista ljubav!

[nomad]

Bila je to ljubav na prvi pogled, koja bukti nesmanjenim intenzitetom već pet decenija...

[torrente]

...zbog inata,i zbog kontre od drugih...
kako mi Sremci kažemo,sad neću ni kako ja 'oću!!!

[PZS]

Citajuci postove koje ste verujem kao i ja u naletima emocija, pisali svi vi dragi prijatelji i braco po navijackoj strasti i ljubavi prema voljenom nam klubu, ne mogu a da se ne setim te 1991 i momenta kada sam shvatio da me je virus zvani FCV1914 potpuno savladao. Do tada me fudbal nije nesto preterano zanimao, ali sam kao i vecina nezrelih klinaca simpatisao jednog od BG blizanaca.
Iako mi je otac navijao za Vojvodinu, a preci vekovima nastanjeni u srcu Backe, ja sam kao i svaki sin bio vise vezan za majku i gle cuda po toj liniji navijao za (oprostite mi moju ruznu proslost) crnog blizanca. Te 1991 godine Minhen i Bari su me potpuno pokolebali i doveli u apsurdnu situaciju da se kao navijac jednog blizanca radujem uspesima drugog.
Obzirom da sam bio u pubertetskim godinama kada je vec valjalo graditi , a potom i braniti odredjene stavove i poglede na svet nicim izazvan jednostavno sam doneo odluku da ce klub za koji cu navijati biti klub iz moga grada i ponos nizije FKV. Tada je u mojoj OS u Pezosu bilo ukupno 6-7 navijaca Vojvodine, a u razredu sam bio jedini - kakva je sada tamo situacija mislim da je suvisno i pricati. Na utakmice sam isao potpuno sam i ta se tradicija odrzala i do danas, a jedini kojima cu sa zadovoljstvom dozvoliti da je pokvare bice moji klinci...
Na kraju se kockice uvek lepo sloze, pa i za mene mogu da vaze stihovi nase pesme:
Pradeda, deda, otac i sin uvek ce ostati uz crveno beli tim,
pradeda, deda, otac i sin uvek ce biti sa njim...
66-a, 89-a ostace u mislima do nekih novih pobeda...

[Brick Liman]

Pošto i mene trese euforija (posle duuugo vremena) povodom večerašnje tekme, 'ajde i ja da udarim ovde svoju priču.
Nisam od onih koji su od prvih dana života navijali za Stari Klub, iz proste činjenice da sam se u NS (Liman) doselio kad mi je bilo 7 godina, pred 1. razred OŠ. Kako sam rođen u varoši sa velikom kolonističkom zajednicom, isprva sam navijao za Budućnost iz Titograda. Pratio sam svakog vikenda njihove rezultate u štampi i iskreno se radovao i (češće) nervirao zbog rezultata kluba. Dolazak u grad se poklapao sa periodom ogromne ekspanzije modernog navijačkog pokreta u bivšoj Jugoslaviji. Mene su tribine od malih nogu puno više privlačile stadionu nego sama fudbalska igra, jer me tada puno više zanimala košarka kao sport, nego fudbal. Shodno tome, gutao sam "tifo" rubriku koja je izlazila u "Tempu", a posle i navijački časopis "Ćao tifo" koji je izrastao iz toga. Stanje koje sam zatekao u razredu u OŠŽZ nije bilo sjajno. Samo par pojedinaca su bili FCV, ostatak se delio na BG žgadiju. Mislim da je to tada bilo logično jer je FCV preživljavao svoje najgore trenutke u istoriji - drugoligašku sezonu i jedan opšti jad u klubu. Meni su oduvek blizanci bili odvratni i nisam mogao da navijam za njih, držao sam se Budućnosti i simpatisao Vojvodinu. Našao sam 2 kluba, da živim još jedan život ne bih bolje izabrao . No, onda dolazi 1989. i revolucionarni preokret u mojoj neposrednoj okolini. Titula kojoj se apsolutno niko nije nadao. Oduvek je utisak da se taj događaj uopšte nije adekvatno materijalizovao što se tiče opšte podrške klubu u gradu, međutim, nije baš skroz tako. Moj čitav razred, bez izuzetaka, je potpuno poludeo za Starim Klubom. I to ne samo deklarativno, nego smo svi mi predivna dečica iz satanskog razreda krenuli na sve domaće tekme kluba, naravno na Mali Jug/Istok sa Red Firmom. Trip nam je bio da "odradimo" sve domaće tekme kluba - dakle, pravi dečji ultra duh, jer smo za gostovanja bili premladi. Zanimljivost vezana za ovo je bila kada je došlo vreme da se ide na onu veliku ekskurziju (7 ili 10 dana) kakve su se praktikovale u tom uzrastu. U pitanju je bio Rudnik ili Goč, ne mogu se više setiti, a nama je u tom periodu trebalo da gostuje Željo. Bolesna dečica su tada došla na ideju da odjebu ekskurziju koja je već bila bar do pola plaćena radi domaće tekme sa Željom . Roditelji kada su saznali za to su dobili nervne slomove i upotrebili one sirovije pedagoške metode, te su se , iako su nas otpeljali na tu glupu ekskurziju, po prvi put suočili sa spoznajom da će preživeti pakao dok nas ne izguraju kroz pubertet...
Što se mene lično tiče, zanimljivo je da me otac nikad nije odveo na tekmu. S obzirom na atmosferu koja je tad vladala na stadionima Jugoslavije, gde su se vršile one najotvorenije pripreme za pretstojeći rat, matori je smatrao da to nije najbolje mesto za mene u formativnom uzrastu. Čak mi je i vrlo strogo branio vezivanje za stadion, a to je bila klasična odgojna greška, jer što mi je više branio ja sam bio odlučniji da se domognem tribine. Od džeparca se skrparilo za onaj prvi šal, pola beli - pola crveni, koji se prodavao u ondašnjem "Asu", i taj šal sam dugo, dugo krio u nekom šteku na stanu da ga matorci ne vide. U 4. ili 5. razredu mi se na stadionu desilo nešto što bi većinu normalne dece odvratilo od stadiona za sva vremena, ali je i to bilo džabe...Igrali smo protiv crnog vojnog BG kluba. Ja sam isterao Carrerin zeleni kombat koji mi je majka donela iz Trsta. Kombat je tada bio dragocenost koju je bilo teško nabaviti. Posle tekme su nas par klinaca startovali konji oko deceniju stariji od nas i to naši navijači, "slaninari". Meni su oteli kombat, dok je uvaženi forumaš West Ham uspeo da im se izmigolji dok su pokušavali da mu skinu patike. Mislim da nikad nisam pustio toliko ljutih muških suza kao taj dan. Nikad nisam saznao ko su bili ti bednici, i danas kad bih saznao ko su, osvetio bih im se na najraznovrsnije načine koje bi um mogao da smisli. Kasnije, kad je došlo naše vreme, upravo zbog ovoga nikad nisam dirao mlađe i slabije, niti sam dozvoljavao da to drugi čine u mom prisustvu. Cimati mlađe i slabije, koji su pri tom još i tvoji, je vrhunac govnarluka i jadnosti. To rade samo iskonske kukavice.
Sve u svemu, tokom godina je bilo još dosta razočarenja, ali sam se klubu i tribinama uvek vraćao. Zbog takvog iskustva sam davno shvatio da je u pitanju bolest (verovatno zavisnosti, ili možda čak i mazohizma) koju je teško objasniti nekom sa strane ko nije to iskusio, ko je "civil", da se tako izrazim.

Ovde ima puno višegodišnjih navijača i bilo bi lepo da bar neki odrade sličnu reminiscenciju. Apelovao bih na podbaru, ako mu nije indiskretno, da opiše svoju "epizodu" sa Čedom Marasom

[nboya]

isprva sam navijao za Budućnost iz Titograda.

Sjajan izbor
Ja sam sa 7-8 godina simpatisao Vlaznimi iz Djakovice

[Turija]

Liman, veoma vredna i originalna priča - zato je i retka.

[madda fakka]

Nemojte se cuditi ako neki buduci forumas za 7,8,9.... godina napise kako ga je otac odveo na utakmicu Vojvodina-Rapid Bec i da je tu osetio atmosferu koja mu je probudila ljubav prema klubu

[kenta]

Au, Brick me je vratio u OŠ Sonja Marinković, i veliku slaninarsku ekspanziju te 88/89. Krale su se trake za kase iz radnji (za južnoameričku atmosferu), gajbe za trouglasti jougurt za bubnjeve, i odvajalo od užine za zastavu I (srce) Voša... Totalna histerija!

[Владика]

Apelovao bih na podbaru, ako mu nije indiskretno, da opiše svoju "epizodu" sa Čedom Marasom

Hvala tebi što si otvorio dušu za sve nas. Koliko je samo univerzalna tvoja priča za sve nas koji smo odrasli na stadionu krajem osamdesetih i kroz nesrećene devedesete. Bez podrške, uvek sami protiv svih(od sistema pa do drugara sa kojima smo odrastali) zarad boja našeg voljenog kluba.

No, da se vratim na priču, dolazim iz tradicionalno Slaninarske porodice(delom i sportske) tako da mi je od malena bio omogućen jedan neposredan uvid u najlepše i najtužnije momente u istoriji našeg kluba. Kako se rodila ljubav prema Čedi Marasu? Stvarno mi nije jasno, kao mali ložio sam se na Ćurčića, Linekera, Felera, znači uvek na napadače. Kako to da sam zavoleo jednog golmana? Verovatno je to odredilo Čedin majstorstvo u branjenja penala i moć da ispuca loptu u reflektore, tako je on postao moj ljubimac iz druge šampionske generacije.

Jedni su voleli Šeleta, drugi Sinišu, treći Vorkapu, četvrti Mijucu a ja sam obožavao našeg golmana. Ustalom, zar nije on bio najzaslužniji što je titutala došla u Novi Sad te davne 1989. godine?Najbolji prijatelj Čede Marasa bio je i gari sa mojim roditeljima. Čovek mu je ispričao o mojoj opsesiji sa njime(tada je moja soba već bila izlepljena novinskim isečima o Marasu, nabavio sam crno-žuti golmanski dres pa čak mi je i pas poneo ime po njemu) i on mi poslao potpisanu fotografiju i broj telefona da mu se javim.To je bila ogromna greška, svaki petak ga je očekivao poziv od pubertetlije u mutaciji koji mu je davao podršku pred mečeve i zahtevao detaljnu anlizu zbivanja u klubu. Nedugo zatim, neka mučka bolest me je bacila u postelju meku. Dok sam bolno ležao u krveetu nada mnom se nadvila ogromna crna senka. Kada sam bolje pogledao u sobi mi je stajao Čeda MAras a rukama je nosio gajbu mandarina. Došao je da obiđe svog najvernijeg navijača! Posle toga moja opsesija dostigla neviđene razmere. Tugovao sam kada je otišao iz Vojvodine, radovao se kada je postavio rekord u Bečeju i uplašio se kada je morao da ode iz Srbije.
Čeda Maras, igrao je kratko ali za mene će uvek biti istinska legenda našeg kluba.

[Radoye]

Ja sam Marasa imao prilike gledati i u Beceju dosta puta (tamo sam isao u srednju) i on je i tamo brzo postao ljubimac publike i idol navijaca kome se pevalo najvise pesama. On je bio takav, plenio je ljude sigurnim odbranama, pojavom na terenu, apsolutnom posvecenoscu i ljudi su svuda to znali da cene. Secam se Becejovog dvomeca sa "Bari-Tokio" generacijom ciganskog kluba, kada su u Beogradu odigrali bez imalo respekta sa zeljom da se nadigravaju i izgubili sa 4:3 da bi kuci na prepunom stadionu - ljudi su bukvalno visili sa bedema oko terena iako je za ovu ptiliku dodata i jedna cela montazna tribina - potpuno nadigrali zgadiju ali sudije nisu mogli (ponistena su im 2 gola i sudija svirao penal za zvezdu koji je samo on video) i izgubili su 2:1.

Steta zbog onog loma noge koji mu je prakticno zavrsio karijeru.