Pred pocetak ovog drugog dela sezone mnogo razmisljam o fudbalu, i vise ne mogu da docekam da stvarno pocne. Uhvatila me i neka pozitiva, cini mi se konacno imamo odlican i iskusan tim, postajemo moderan klub ( znam efekti Batine marketing masinerije
). Uglavnom nadam se, po ne znam koji put, da je ovo ta sezona.
Verujem da sam ovde medju mladjima sa svojih 20 i koju ali i to je dovoljno da znam koliko je tesko navijati za bilo koga drugog osim blizanaca. Ja sam prvi put na stadionu bio bas davno nisam ni sam siguran kad, imao sam mozda 5,6 godina, ali znam da se igralo protiv jednog od blizanaca i da sam bio na istoku. Isao sam sa jednim daljim rodjakom kojem sam i dan danas zahvalan jer da nije bilo njega verovatno ne bih ni zavoleo Vojvodinu. U mojoj uzoj familiji manje-vise svi su ili operisani od bilo kakvog oblika sporta ili uopste ne prate domaci fudbal, tako da sam sve vreme svog odrastanja bio prinudjen sam da se informisem kako bih saznao bilo sta o svom vec tada omiljenom klubu. Naravno poznato je sta se tada, kao i sada, stalno vrtelo po televiziji i stampi ali meni nije padalo na pamet da promenim navijacko opredeljenje, i cak i tada nikako mi nije bilo jasno kako neko iz Novog Sada moze da navija za drugi tim. Meni je to jednostavno uvek bilo tako logicno.
Ono malo nasih prenosa sam uvek pratio i kao danas da je bilo secam se utakmice sa Verderom, i neverovatne radosti posle gola. Naravno i ogromne tuge posle izjednacenja. Takodje secam se i odbojkasa i njihovih uspeha kako u prvenstvu tako i u kupu evropskih sampiona, i uvek punog Spensa. Znao sam da se sve to desava, moze se reci u komsiluku, u mom gradu, i imao sam neopisivu zelju da prisustvujem tome.
Tako sam dugo gledao u tv, upijao i cekao da malo odrastem i krenem sam na utakmice, i tako i bi, sa 12 godina prvo s vremena na vreme, a zatim i redovno poceo sam da idem na utakmice i to sa navijacima, koji su tad bili i dalje na velikom jugu. Naravno nisam isao sam, vec sa par drugova iz razreda. Ono sto me je tad ljutilo, a nista manje i sad, je podrska koju su "oni" imali, ali opet mislim da je to ono sto me je ucinilo da se tako tvrdoglavo drzim svojeg opredeljenja, i to je ono sto nas, uz svu slavnu istoriju, cini posebnim.
Pre oko 3,4 godine razna desavanja u mom zivotu su me malo-pomalo odvojila od stadiona. Medjutim Kiza Milinkovic i ciribu-ciriba magija su me vratili i od tad nisam propustio ni jednu utakmicu.
Eto to bi bila manje-vise moja prica, iako tu ima jos mnogo toga da se isprica. Cisto malo da se ozivi ova tema, meni omiljena, jer je uvek zanimljivo procitati navijacki put nekog vojvodinasa
))
