Када предратни посетиоци фудбалских утакмица причају о великанима Војводине, онда редовно спомињу и име Михајла Мајтана. Тај атлетски грађени играч одушевљавао је оштрином, елеганцијом и спортским држањем на терену. Посебно је импоновао у игри главом у чему је био готово ненадмашан. Бека какав је био Мајтан мора да пожели свака екипа.
Међутим, доста је лутао дак је дошао на место бека, где је достигао свој врхунац. Почео је као голман у школској екипи Трговачке академије и на том месту почео да игра у тиму новосадских Јевреја, Макабију. Али, још у подмлатку отишао је са гола и играо полутку. Неколико година касније, овај рођено Новосађанин, обукао је дрес тада познате врбаске екипе Дулцис. На једној утакмици Војводина— Дулцис, Мајтан је постигао два гола за Врбашане (резултат је био 5:1 за Дулцис) и био један од најзапаженијих играча врбаске екипе. Тада га је др Коста Хаџи позвао у Нови Сад и он је 1933. године обукао црвено-бели дрес. И откако је на првој утакмици, против аустријског Бригитанауера (7:2 за Војводину), добио место у тиму, више га није испуштао.
Из дана у дан је напредовао и развијао се у бека великих размера.
Мало која навала је тада успевала да пастигне гол главом против Војводине. Знало се да је то посао Мајтана, који је он увак обављао беспрекорно. Његова "левица" постала је на далеко позната, а беспрекоран старт и постављање примерни. Десет година носио је црвено-бели дрес и за то време поред себе променио 12 бекова — од Ђуре Живића до Попескуа.
Иако дуго година примеран спортиста, капитен Војводине је био две-три године пре рата, мада је ову дужност вршио повремено и раније. Био је то период његове највеће популарности и форме. Мајтан је и као капитен био по много чему узор млађим играчима.
Одушевљен Војводином, он се ни после рата није одвајао од црвено-белих. Чак је одиграо и неколико утакмица за први тим, приближивши се тако импозантној цифри од 400 утакмица у црвено-белом дресу.
