Mi o nama

[budababa]

Ne znam kakva je tacno situacija u Man Utd po pitanju zastupljenosti navijaca u upravnim telima, ali verujem da je to neki simbolican broj. Kod nas je bila specificna situacija, gotovo jedinstven slucaj u svetu da su vecinu u skupstini imali navijaci. Rekao bih, silom prilika. Druga stvar, oni (Englezi) ipak zive u sredjenoj drzavi u kojoj se postuju red i zakon. Nazalost, u situaciji smo da se malo toga pitamo, pa nam ostaje da piskaramo malo po ovom forumu, teseci se cinjenicom da, manje-vise, svi razmisljamo slicno, i da se sa setom secamo nekih srecnijih vremena...

[Stoik]

Sad ću morati da otregnem jednu jučerašnju rečenicu iz teksta Radoya - Lepo rečeno!

[Turija]

Nisam znao gde ovo da smestim, a da ne otvaram novi topik (jer nije za topik, a nije ni reklama za knjigu, nego jedno, vrlo zanimljivo, opažanje događanja u današnjem sportu), pa onda, opet, gde nego u jedan od Vojinih topika

Miris novca usmrdeo sport

Novinar: Srđan Janjušević, Fotoreporter:


Vrhunski sport: moć, novac, slava, doping, komercijalizacija, politika, sponzori, huligani, sama smrt kao i sve društvene funkcije sporta – tačkom gledišta uslovljena su lica i naličja sportskog takmičenja. U svojoj novoj knjizi "Naličje takmičenja" sociolog kulture i sociolog sporta (ukoliko je te dve manifestacije duha moguće oštro odvojiti) prof. dr Dragan Koković bavi se sveobuhvatnom kritikom sporta na globalnoj društvenoj matrici razapetoj o sve kontaktne tačke prekida, koje su (nekada) igru a danas visokokomercijalizovani sport odvojile od njegove humanističke suštine. Možda malo komplikovano na prvi pogled, međutim, novo izdanje novosadskog "Prometeja" moglo bi postati izvrstan vodič svim ljubiteljima sporta koji žele da brzo i efikasno shvate fenomen savremenog sporta bez iracionalnih idealizovanja.

– Ova knjiga ne nudi teoretske obrasace, determinističke spletove i mreže koje objašnjavaju fenomen sporta. Ovu knjigu pisao sam za svoju dušu s ciljem da zainteresujem čitaoca, vodeći računa da sam čovek iz intelektualne zajednice s širokim viđenjem problematike kojom se bavim – rekao je prof. Koković na novosadskoj promociji "Naličja takmičenja".

Do smrti

Koković je definitivno bezrezervno za sport. Ali i danas, kao i u prethodne četiri knjige, još drži obazrivu distancu od sporta. Niko ne voli da sluša kritiku na račun sporta, naročito ne na račun njegove olimpijske personifikacije kada mediji afirmišu ideološku lakirovku i nekritičku selektivnost. Javnost teško iznosi balansiran odnos prema sportu. Ova knjiga mogla bi biti kontrapunkt takvom gledištu.

– Tu decu koja na olimpijadama osvajaju medalje trebalo bi pre svega poslati u bolnice za intenzivnu negu. Ona su toliko mala i nejaka, visoka su od 135 santimetara, a teška od 40 kilograma. Meni je u principu žao tih mladih ljudi – kaže Koković.

I olimpijada je odavno stala u "medijski kabl", tvrdi autor. – Zaslepljen fantastikom vatrometa, posmatrač i ne primećuje da se sport sam, baš tu pred njegovim širom otvorenim TV očima u direknom televizijskom prenosu dislocira s borilišta. Od silnog uzbuđenja on ništa ne primećuje. Njegov favorit hita ka cilju, on se bori za pobedu, troši se bez ostatka, nekada u bukvalnom smislu do same smrti, na pisti ili atletskoj stazi. Sve to vodi u amoralnost i destruktivnost savremenog vrhunskog sporta. Tako se pobeda često pretvara u tragediju koja se naziva sport, sve to radi zadovoljenja sada već simbiotičkog trougla televizija–novac–sport – smatra Koković.

Uništena igra

Postali smo svedoci zabrinjavajuće metarmorfoze sporta. Mada je sociologija sporta pre svega humanistička nauka, autor izbegava da bude apstraktni humanista kada tvrdi da je miris novca upropastio sport zato što je taj isti miris apsolutno uslovio pobedu uništivši igru. Publika očekuje pobedu, društvo takođe. Pobedu do koje se stiže kroz kabinete u kojima se dogovara konačni poredak, u hotelima gde se "obrađuju" sudije i, naravno, tamo gde se surovom ekonomskom matematikom odlučuje šta je dobro a šta nije. Naravno, i sam sportista participira u kupovini pobede tako što u završnom računu participira svojim zdravljem, nekada i životom. Kao i navijač, na kraju krajeva.

Tako vrlo lako dolazimo do paradoksa u čijem fokusu je institucionalizovano društveno nasilje, baš na onom mestu koje bi trebalo da odiše zdravljem i duha i tela.
Nažalost, to vodi u situaciju kada se i u nasilju traži makar kap sporta. A nasilje, kao najjača neverbalna komunikacija, postalo je predominantno, čak i rentabilno. Dobro je poznat fenomen "policajca" u fudbalskom timu – igrača koji treba da zazove incident. Publika to zna, to očekuje i zbog toga i dolazi na utakmice. Opšteprihvaćene su činjenice da su incidenti na "Maksimiru" i "Poljudu" bili prvi indikatori da će jugoslovenska bajka zaista doživeti krvav rasplet.

Pitanje svih pitanja jeste da li želimo da ralno sagledamo društvo u kojem se nalazimo:

– Kao sociolog uvek predlažem sistemska i institucionalna rešenja. Oko sporta se nagomilalao mnogu ružnih stvari. Ne samo nasilje, ne samo uplitanje gomile... Nedostaje nam jedna opšta društvena strategija, ali i kritika sporta – zaključuje profesor Koković.


"Igra rokenrol cela Jugoslavija"

Nedostatak tih bitnih uslova za razvoj zdrave institucije umnogome je uslovio i neku novu "upotrebu sportiste". Činjenica je, tvrdi Koković, da je vrhunski sport industrija namenjena izvozu i proizvodnja za poznatog klijenta, a sve manje za gledaoce. Jedina je razlika u tome što u visokorazvijenim zemljama sportista ima status "običnog proizvoda", dok u manjim zemljama taj status prerasta u idolatriju. Sportista postaje junak, heroj koji se na trgovima dočekuje s velikih takmičenja i pokazuje ljudima željnim polubogova od krvi i mesa. "Igra rokenrol cela Jugoslavija" pred skupštinom u tom kontekstu pokazuje se kao necelishodan pristup.

[Voja]

Bogme citajuci ovo,slusajuci onog,jel bese Duci Jovanovic!? Dodje coveku da se zapita,gde sve ovo vodi!?

[Turija]

Bogme citajuci ovo,slusajuci onog,jel bese Duci Jovanovic!? Dodje coveku da se zapita,gde sve ovo vodi!?

Ljubodrag Duci Simonović, proslavljeni košarkaški as i reprezentativac SFRJ, (i on je Doktor, ali Prava ).
Istina, malo je možda otišao u drugu krajnost ili se to nama samo čini (pošto nemamo pravi uvid).A, priča je za običnog smrtnika za nepoverovati da je sve baš tako grozno u, po defaultu, plemenitom sportu. Međutim, pošto je Duci prošao taj put kao vrhunski sportista, i kao intelektualac, sigurno ne priča ,,iz stomaka".