IZ BEČA STIGLO PISMO ALEKSANDRU IVOŠU, NOVOSADSKOJ LEGENDI
Tako to rade u Evropi. Iz Beča je stiglo pismo Aleksandru Ivošu, novosadskoj fudbalskoj legendi. Iako je Aca umeće pokazivao navijačima tadašnjeg austrijskog prvoligaša Sport klubu Simeringer pre više od 60 godina stari prijatelji ga zovu da im dođe u goste ili da bar odgovori na pismo u kojem sadašnje rukovodstvo kluba želi da čuje kako Ivoš živi penzionerske dane, čak su uspeli da s interneta skinu fotografiju popularnog Novosađanina snimljenu na Štrandu prošlog leta.
- Obradovalo me je pismo u kojem me obaveštavaju gde su moji saigrači iz tog doba. Neki nisu među živima, a na moju radost većina je u sasvim dobroj kondiciji - kaže Ivoš. - U Simeringu sam igrao samo jednu sezonu 1963/64. i na 25 prvenstvenih utakmica bio sam strelac četiri pogotka. Bilo je to divno, u Beču sam živeo sa suprugom i ćerkama i svaki slobodan trenutak smo koristili da prošetamo čuvenim Praterom. Tada su u austrijskoj prestonici fudbal igrali i moji drugovi - Andrija Vereš je branio gol Rapida, Novak Roganović je bio član Austrije, Pavle Kiš je bio u Viner šport klubu i naši međusobni mečevi bili su pravi praznik. Još žalim zbog toga što nisam dao gol Verešu, a imao sam nekoliko prilika u dve utakmice. Andrija je tada bio u sjajnoj formi, skoro nesavladiv, a Rapid je bio šampion.
Sa setom Ivoš se priseća nekih nepravdi u svojoj Vojvodini. Ne koliko prema njemu, a jedan detalj o tome koliko se legende u nas cene u odnosu na evropska shvatanja nam prepričava:
- Na ulazu na naš stadion u Novom Sadu vidim Simu Milovanova, kapitena moje generacije u Vojvodini i po mojim kriterijumima i najboljeg igrača u dugoj klupskoj istoriji, a s njim je bio takođe legenda Lazar Vasić, golman i pravi lider prve posleratne generacije. Pitam ih šta čekaju, što ne ulaze u stadion, a oni vele: „ zaboravili smo propusnice...“ Ma kakve ulaznice i propusnice, ulazite, a cepač karata nas je samo nemo pogledao! Ovi iz Beča me zovu da dođem, a tako sam malo bio među njima. Posle Simeringa otišao sam u Belgiju i tri godine sam nastupao za FC Beringen. I penziju su mi poslali sa svi mogućim otpremninama. Eto, to je taj neki drugi svet. Znam ja da niko nije bio pop u svom selu, ali mi u Novom Sadu baš preterujemo u tretmanu ljudi koji su u mnogim oblastima zadužili grad, pa i državu, kaže Aca, čovek i fudbaler kojeg je uvek krasio britki jezik i ona narodna - što na umu, to na drumu! - U Belgiji su u moje vreme igrali Milan Galić u Liježu, tada je u Liježu igrao i košarkaš Radivoje Korać, a u mom Beringenu su bili Muhamed Mujić i Zijad Arslanagić. O bože, kako nam je bilo lepo. Ovim Bečlijama ću se, naravno, javiti, odgovoriću na pismo i voleo bih da vidim kako sada žive u tom klubu.
Seća se Aca, a na to ga i podsećaju na poslatoj fotografiji da su u FC Simeringu pored njega igrali i: Nojbauer, Kinast, Sulak, Kitinger, Molnar, Redl, Štrobl, Buhaher, Gojer, Starek i Bertalan. Trener je bio Korejs.
- Zahvalan sam menadžeru Gavri Mačejinu koji me je odveo u Beč iako još uvek patim što nisam zaigrao u Đenovi, koja je tada bilau vrhu italijanskog fudbala, a u suparničkoj Sampdoriji tada su igrali i Vujadin Boškov i Toza Veselinović. Menadžer Valentini je krivac što sam izvisio od angažmana jer je tražio premnogo para. Bio sam zadovoljan sa 20 miliona lira, a Valentini je zacepio tri - četiri puta veću cenu i - obreo sam se u FC Simeringu.
U Beču očekuju da se uskoro Aca Ivoš uputi u prestonicu Austrije, a pripremaju mu doček za pamćenje. Do tada Aca sprema odpis starim prijateljima. Ksandrija, tako su u Beču zvali Ivoša, očigledno nisu zaboravili.
J. Tanurdžić