Dr Kosta Hadži

Vaša sećanja na utakmice, bivše igrače, legende...
Korisnikov avatar
Владика
Administrator
Postovi: 4320
Pridružio se: Sre Jan 19, 2005 12:58 pm

Dr Kosta Hadži

Post od Владика »

Opet ja. Izgleda da ova tema i ne budi neko veliko interesovanje kod posetioca ovog foruma. Ipak , ja sam našem Voji obećao da će biti tekstova i evo moje prve kraće priče.

Za početak rešio sam da krenem od Vojvodininog početka. Ako podelimo istorijat našeg voljenog kluba na dve polovine, kao grad na gori iskočiće dve ličnosti - Vujadin Boškov i osnivač dr. Kosta Hadzi. O Kosti Hadziju znamo da je osnivač, da je bio funkcioner u kluba i u fudbalskom savezu, ali evo priče o tome ko je On, zaista, bio.

Kosta se rodio kao prvo od desetoro dece uglednog pravnika Koste Hadzija (starijeg) i Sofije Hadzi, 8. XI 1898. godine u Vršcu. Osnovnu školu je učio u rodnom Vršcu, dok je Gimnazije pohođao u Segedinu i Novom Sadu, gde je i maturirao 1916. godine. U teška i tmurna vremena pred I svetski rat, šesanestogodišnji Kosta je sa grupom svojih drugara, sa Salajke i Podbare, osnovao Fudbalski Klub Vojvodina. Pred početak rata čvrsta ruka crno-žute monarhije zaustavlja rad svih srpskih organizacija u Novom Sadu, tako da se naš voljeni klub, po prvi put, našao pred gašenjem. Rat rasipa osnivače kluba na sve strane sveta, a našeg Kostu nalazimo, u jesen 1918. godine, u Austro-Ugarskom garnizonu u Pečuju. Nakon povratka iz Pečuja, Kosta postaje poslanik Velike Narodne Skupštine u Novom Sadu koja je izglasala prisajedninjenje Vojvodine Kraljevini Srbiji. Nakon toga nalazimo ga u Srpskoj vojsci na mestu sekretara Komande posadnih trupa u Pečuju.

Sa vojskom se razdužuje 1919. godine i zatim nastavlja borbu za sticanje akademskog zvanja. Od 1919-1922. godine se nalazi na studijama prava u Parizu i Kanu. Po završetku studija vraća se u Novi Sad i prolazi životni put jednog mladog pravnika, od prakse u sudu, pa sve do pologanja advokatskog ispita 1927. godine. Kosta je bio aktivan odvokat od 1927-1961. godine (sem u periodu okupacije 1941-1944).

Da li je za našeg Kostu, u životu, postojalo nešto više sem fudbala i prava? Evo kako u kratkim crtama Kostin život opisuje vrsni istoričar advokature Milorad Boltić:

"Nacionalni revolucionar (u mladosti), sportista i sportski radnik (do kraja života), kulturni poslanik (kada su i prilike iziskivale), politički prvak (opozicioni), socijalni radnik (za vreme rata) i uglednik advokatskih organizacija (posle rata)".

Stvarno je začuđujuće da se toliko energije našlo u venama ovog čoveka. Porodica Hadzi je oduvek bila veliki prijatelj Matice Srpske, a Kosta je bio član njenog upravnog odbora od 1933-1939. godine (1939. je morao da napusti to mesto, zato što je pustao pravni zastupnik Matice). Da je imao afiniteta i prema pozorištu, dokazuje i činjenica da je bio dugogodišnji predsednik Nadzornog odbora "Društva za Srpsko Narodno Pozorište". Kosta je takođe bio i član Patronata Srpske velike gimnazije (današnja Jovina). Mislim da je potrebno da napomenem, da tada članstvo u upravnim odborima nije bio način da se ljudi bez rada bogate, već nasuprot iziskivalo je veliki rad, kao i novčane priloge iz svojih ličnih izvora.

Dr. Hadzi je bio i politički aktivan, a bio je člna Samostalne Demokratske Stranke. Da je Kosta bio zaista neustrašivog duha, vidimo kada je za vreme šestojanuarske diktature pokrenuo list "Rad" u kojem je napadao režim. List je dočekao samo pet izdanja, a Kostu kasnije nalazimo kao potpisnika "Novosadske rezolucije".

Kao što sam pomenuo, dr. Hadzi je bio generalni sekretar Jugoslovenskog Nogometnog saveza, a naročito je bio cenjen zbog njegovih diplomatskih sposobnosti na stišavanju suprotnosti između Beograda i Zagreba. On je bio najzaslužniji za prelazak centrale J.N.S. iz Zagreba u Beograd, a vojvođanski fudbal je naročito zadužio što je uspeo da osnuje podsaveze za vojvođanske klubove u Novom Sadu i Velikom Bečekereku (Zrenjanin), jer ih je time zaštitio od samovolje fudbalskih moćnika iz Beograda. Dr Hadzi je u Vojvodini bio 1924-1926. trener, tehnički direktor od 1914–1933. и predsednik od 1927-1935. godine

U sezoni 1940/41, FK Vojvodina je okupila najmoćniji tim u svojoj istoriji, ali nije došlo da ispunjenja snova navijača Vojvodine, jer je u proleće 1941. godine izbio rat. Novi Sad je osvojen, FK Vojvodini je zabranjen rad i konfiskovana joj je sva imovina (od tada se gubi trag klupskoj arhivi i većini osvojenih pehara do tog vremena), ali Kosta je imao, na ličnom planu, mnogo veće muke tada. Mađarski fašisti su doneli odluku da se svi Srbi, koji su se naselili u Vojvodini posle Prvog svetskog rata, moraju proterati. Jedno od najstrašnijih stratišta, bio je logor u Šarvaru, kroz koji su prošle hiljade srpskih duša (od najmlađe dece pa do staraca). Kosta je pokrenuo akciju za pomoć zatočenima, kao i pomoći njihovim porodicama, tako da je posle rata zvan "Šarvarski otac". Kosta je, takođe, uz pomoć svog prijatelja i mučenika vladike bačkog Irineja Ćirića, pokrenuo akciju pomoći zarobljenima, proteranima i bolesnima. Dugo će se pamtiti da je Novi Sad u to vreme primio oko 3000 dece i 800 odraslih koji su po kućama i improvizovanim bolnicama tražili svoj spas od fašista (zanimljivo je da je među njima bio veliki broj Slovenaca iz Međumurja i Prekomurja, teritorija koje su pripale Hortijevoj Mađarskoj. Da li se toga neko seća danas?).

Po oslobođenju, dr. Hadzi je bio sekretar "Anketne komisije za utvrđivanje zločina i nedela okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini". Kostin duh nije mogao uplašiti komunizam, tako da je 1945. godine u Hotelu Park organizovao skupštinu Samostalne Demokratske Stranke u Vojvodini, ali zbog različitih shvatanja samog vrha stranke nije došlo do obnavljanja njenog rada. Dr. Hadzi je ostao veran sin Pravoslavne crkve, tako da je bio od velike pomoći eparhiji Bačkoj i to u vreme najvećeg terora prema njoj. Kosta je takođe kao pravni zastupnik stao uz nesretne Vojvođanske paore, koji su zbog odluka o prinudnom otkupu propadali i gubili imovinu zbog konfiskacije. Bilo je valjda i za očekivati da će uskoro stići optužba da je pomagač "narodnih neprijatelja", tako da se našao u zatvoru. Njegov ugled u narodu je bio neukaljan, tako da ga je lično Ivan Ribar, tadašnji predsednik Prezidijuma narodne skupštine Jugoslavije, spasao komunističkog kazamata.

Svoj stručni rad, Kosta je nastavio kao branilac i član Advokatske komore. Ipak, i u njoj su se našli budni članovi Partije, koji su hteli da ga izbace zato što je išao u crkvu. Jedan njegov prijatelj ga je uzeo zaštitu sa sledećim rečima - "Da, Kosta ide u crkvu, ali Kosta uvek sedi za levom pevnicom" (što bi značilo da je levičar). Kada je ova priča stigla do Koste on je rekao - "Za desnom pevnicom čitaju se Očenaš i Simvol vere, dok za levom pevnicom ili se ćuti, otpevava ili potvrđuje, što i ja činim ovde u komori".

Kosta je nastavio svoju advokatsku karijeru do 1961. godine, mada pravo i Vojvodinu nikada nije napuštao. Umro je 6. X 1971. godine i sahranjen je u porodičnoj grobnici na Almaškom groblju u Novom Sadu.

Vječnaja pamjat!!!

Ko ima šta da doda nek slobodno napiše, a očekujem i kritike!
Poslednja izmena od Владика u Uto Sep 06, 2005 1:40 am, izmenjeno 2 puta ukupno.
dukes1998

Post od dukes1998 »

Svaka cast na tekstu,samo nastavi,jer time ucis sve mladje snage koje vole ovaj klub,i tako cuvas istoriju kluba :!:
Korisnikov avatar
nboya
Administrator
Postovi: 1208
Pridružio se: Sre Jan 19, 2005 5:45 pm
Lokacija: Sabac

Post od nboya »

Mogu da kazem samo: Podbara, svaka cast!!!
Nadam se da ces imati vremena za jos koji ovakav tekst.
Jer mi imamo ono sto klubovi 1945+ nemaju, a to je proslost.
O nasem predratnom fudbalu bi trebalo vise da se zna, zato Podbara jos jednom,
SVAKA CAST!!!
UPRAVA NAPOLJE!!!
Korisnikov avatar
Voja
Dežurni spiker
Postovi: 9552
Pridružio se: Sre Jan 19, 2005 5:54 pm
Lokacija: Kome trebam, već zna...

Post od Voja »

Sad u narednoj pauzi izmedju dva prvenstva je prava prilika da obogatimo ovu rubriku textovima poput ovog gore.Podbara je vec dao veliki doprinos,ali se nadam da se nece zaustaviti na ovome.Mislim da cu i ja uskoro napisati tj. prepisati koji text o Kosti Hadziju,cisto da edukujemo mladja pokolenja!!!
Slika
Korisnikov avatar
Владика
Administrator
Postovi: 4320
Pridružio se: Sre Jan 19, 2005 12:58 pm

Post od Владика »

Hvala vam puno na cestitkama!Jedino mi je zao sto sam uradio tekst na brzaka ali informacije su bile ekskluzivne tako da sam zurio da ih podelim sa vama. Tekstova ce biti jos a sledeci obecavam sledece sedmice.
p.s. U Matici Srpskoj se radi projekat nove enciklopedije. Mogu vas obavestiti da je pod obavezno uvedeno da se o svakom predsedniku i treneru F.K . Vojvodine napise po nesto, sto mislim da je velika cast za sve nas kao i upozorenje svima onima koji su trenutno na funkcijama da jos vise daju od sebe jer eto izgleda da ce sva buduca srpska pokolenja citati o njima!
Korisnikov avatar
Владика
Administrator
Postovi: 4320
Pridružio se: Sre Jan 19, 2005 12:58 pm

Post od Владика »

Медаља из дома Хаџијевих сведочи да смо били трећи на Мундијалу

Син и унук др Косте Хаџија, новосадског адвоката и визионара, чувају неке драгоцене успомене из доба када је наша репрезентација, према речима Краља Александра, „урадила више него сва дипломација на јачању угледа државе”

ЕКСКЛУЗИВНО
Вероватно би историја била сиромашнија за један фудбалски период, и не само спортски, да није књиге, филма и целокупног пројекта Интермедиjанетворк „Монтевидео – Бог те видео”. Владимир Станковић, Звонко Шимунец и Дејан Петровић су „кривци” за све ово што следи у причи о др Кости Хаџију, новосадском адвокату и визионару, не само фудбалском, из времена Монтевидеа и учешћа наше фудбалске репрезентације на Првом светском шампионату у престоници Уругваја 1930. године. Ево приче из куће Хаџијевих у Грчкошколској број 6, у Новом Саду, из које смо сазнали много тога новог…

– Мој отац Коста, можда се то и не зна, био је новосадски адвокат, баш као и мој деда Коста, који је фишкалску славу стекао у одбрани манастира Месић, у две парнице, 1908. и 1914, на неки начин је пројектовао границу према Румунији и омогућио да Михајло Пупин, пријатељ наше куће, уз подршку тадашњег америчког председника Вудроа Вилсона, исцрта међу на овим просторима после распада Аустроугарске... Мој деда Коста, адвокат, службовао је од 1927. до 1970 у истој адвокатској канцеларији коју је наследио мој отац др Коста. Наравно, ту сам и ја наставио овај посао. Деда је имао десеторо деце, отац је био најстарији (1. јун 1933), а ја сам јединац као и мој син (1979) – Коста, који је инжењер за разлику од свих нас Хаџијевих. Отац се школовао у Француској, у Каену, и због тога није радио у време мађарске окупације Војводине јер су они само дипломе из Пеште и Беча признавали. Прича о фудбалу је другачија. Отац је у свом животу имао три страсти, три основна ангажмана: фудбал, адвокатуру и хуманитарни рад у Црвеном крсту. Био је и политички активан у Самосталној демократској странци, велики родољуб и патриота, о чему сведоче бројна признања из оног доба. Основао је фудбалске подсавезе у Новом Саду и Бечкереку (Зрењанин), у Југословенском фудбалском савезу је био и потпредседник и први секретар и као такав је и именован за вођу пута на Прво светско првенство у Монтевидео.

У уругвајским новинама „Импарсиjал” од 15. јула 1930. године др Коста Хаџи, тада потпредседник Фудбалског савеза Југославије, пророчански је најавио успех наше репрезентације:

– Наша шансе су, само на први поглед минималне, али наши играчи су изузетно технички потковани и спремни за успех, већ на мечу са Бразилом уверићете се.

И би тако. Југославија – Бразил 2:1.

Против Боливије – дали смо четири гола, а нисмо примили ниједан.

– Можда је неко и изненађен, али оно што могу Тирке, Моша или Милутинац мало ко уме на свету. Нажалост, у полуфиналу против више него фаворизованих домаћина, Уругвајаца, пораз је био сплет околности и резултат од 6:1 за њих не одговара ономе што је виђено на терену – објашњавао је др Коста Хаџи у тадашњим новинама.

Бронзана медаља, уникатна у кући, јесте оставштина др Косте и она сведочи о највећем успеху нашег фудбала. То је доказ да смо били трећи, иако се деценијама углавном наводи да смо завршили на деоби тог места, а на Фифином сајту и данас пише: 3. место САД, 4. Југославија. Дакле, ипак је – 3. Југославија, 4. САД – а једно од објашњења за такав поредак јесте то што смо ми изгубили у полуфиналу од светског првака и да смо зато у предности у односу на Американце.

– Чувамо све ове реликвије и ваљда је ова књига господина Станковића покренула и причу, нешто и актуелизовала о времену Монтевидеа – вели Коста Хаџи млађи.

Успомене на др Косту навиру:

– Можда је занимљиво да су мој отац и др Михајло Андрејевић, као и Бошко Симоновић били исто годиште – 1898. Разумели су се у сваком погледу, а фудбал им је био више од игре, чак и живота, иако су били успешни у својим професијама – лекара, архитекте и адвоката. Бошко Симоновић је основно школовање окончао у Новом Саду, становао је ту у нашем комшилуку.

После успеха на Првом светском првенству Краљ Александар је упутио телеграм др Кости Хаџију у којем је суверен државе нагласио да су: „Фудбалери Југославије у Монтевидеу урадили више него сва дипломација на јачању угледа државе, и то се не сме заборавити...”

О вођи пута наших фудбалера у Јужну Америку ваља рећи да је др Коста Хаџи један од оснивача и новосадске Војводине. Било је то 1914. године.

По доласку у Монтевидео са Жилом Римеом, председником ФИФА (у средини)
– Мој отац је служио војску у Печују, с њим су били и Мирослав Крлежа, чувени хрватски писац, и Петар Добровић, сликар и велики пријатељ. Слика уље на великом платну др Косте Хаџија сведочи о овом пријатељству, а сећања говоре и о посебном односу сликара Петра и његовог брата Николе који су се оженили са две сестре, најбоље пријатељице снаје др Косте – госпође Александре рођене Божин – поносно прича докторов син Коста.

Како смо већ поменули, др Коста је био оснивач ФК Војводине, а у кући Хаџијевих се сећају и повратка чувеног адвоката и „фудбалисте” у управу нашег најстаријег прволигаша.

– Када се после Другог светског рата много тога мењало, па чак имена фудбалских клубова, Војводина је постала Слога и отац није хтео за то да чује, престао је да одлази на стадион, а онда једног летњег дана 1954. у нашу кућу је дошла делегација у којој су били Ваја Богдановић и играчи Сима Милованов, Вујадин Бошков и ваљда Тоза Веселиновић да позову оца на заказану скупштину где треба да се врати старо име Војводина. Дабоме, отац је отишао, изабран је у нову управу и до последњег дана је био део своје Војводине. И још један детаљ из тог периода. Сву власт је тада држала Комунистичка партија. Није отац био ни у каквом сукобу са њима, али није био ни уз њих. Говорио је руководиоцима, иначе члановима партије у ФСЈ и ФК Војводини: „Еј, другови, да смо ми имали 1930. године такву материјалну подршку били бисмо светски прваци и то – више пута!”

Учешће на Првом светском првенству у Монтевидеу је значајан део фудбалске историје на овим просторима, а подсећања на то време кроз сећања учесника и, наравно, њихових потомака је и обавеза нас савременика фудбалске репрезентације Србије која за месец дана путује на шампионат света у Јужну Африку.

----------------------------------------------

Кумови др Косте Хаџија

У кући др Косте Хаџија са посебним уважавањем се говори о кумовима.

– Мог оца и мајку венчали су Василије – Васа Станковић, отац Боре Станковића, легендарног кошаркаша и функционера ФИБА и МОК. Други кум је био Радушко Илић, такође адвокат новосадски и чувени шахиста – подсећа син Коста млађи.

----------------------------------------------

Судије довести у ред

Др Коста Хаџи је посебну пажњу поклањао организацији фудбалског савеза. Био је иницијатор многих активности, па и кадровања. Кад су се судије издигле изнад игре и такмичења одлучио се за кадровске промене.

„Председник судија мора бити угледан, моралан и частан човек, али и компетентан и предлажем да судијску организацију води Васа Стефановић...” И после тога, дуги низ година, и овај сегмент фудбалског савеза је функционисао као швајцарски сат.

Јован Танурџић
Korisnikov avatar
Владика
Administrator
Postovi: 4320
Pridružio se: Sre Jan 19, 2005 12:58 pm

Šarvarski logor

Post od Владика »

Што се интезивније проучава животни пут др Хаџија мл. пред нама васкрсава образ анђеоског човека који свој читав животни век покушавао да унапреди и помогне својој заједници. За почетак, пошто је готово немогуће пронаћи информације о "Шарварском логуру" пренећу Вам једно сведочење о том страшном месту.

-ШАРВАР, логор у средњовековном мађарском граду у Подунављу, недалеко од Сомбатхеља. У њему је још почетком XX века саграђена фабрика текстила, која је већ у I светском рату послужила тадањим властима као заробљенички логор. У халама фабрике 1939. био је логор за избеглице из Пољске, углавном Јевреје, а 1941. ту су смештени колонисти, интернирци из Бачке.

У овај логор су крајем јуна 1941. пребачени колонисти који су се у Бачку населили после I светског рата, а које су мађарске фашистичке власти, после окупације, отерале са њихових имања и из кућа и сместиле у привремене логоре, с тим да их касније пребаце у Србију. То је са једном мањом групом и учињено током маја 1941. Међутам, немачке власти у окупираном Београду забраниле су даље исељавање, па је из привременог логора на аеродрому у Новом Саду око 10.000 колониста пребачено у разне логоре у Мађарској: Шарвар, Барч, Нађкањижа и др. Највише их је одведено у Шарвар. Нешто касније и остали колонисти доспели су у Шарвар.

Хале, или боље речено, бараке у логору биле су огромне, са бетонским подом, без таванице, са осветљењем са крова а без прозора са стране, са врло слабом вентилацијом, а зими и са лошим грејањем. У сваку халу је смештано око 170 људи, жена и деце.

У почетку у логору је било око 8.500 душа, али се бројно стање стално мењало јер су неки логораши одлазили на пољске радове, тако да се стање углавном кретало између 5.000 и 7.500. Када су пак одведена деца, бројно стање је пало на 4.000.

Логораши су умирали од глади и исцрпљености. Према подацима Музеја Војводине, од 1941. до 1945. кроз логор у Шарвару прошло је 15.000 људи, међу којима и старци и жене, као и 4.500 деце, махом српске националности из Бачке, али и словеначке из пограничних делова Словеније које је Мађарска окупирала.

Због тортуре хортијеваца, глади и болести, умрло је 1.500 логораша, а међу њима највише деце до 15 година и старијих особа. У логору није било егзекуција, али су логораши умирали због лоше исхране и од напорног рада и исцрпљености.

Када је крајем марта и почетком априла 1942. успостављена веза из Бачке са логором, на иницијативу и захтев Епархије бачке Српске православне цркве и владике др Иринеја Ћирића, стање се донекле поправило.

Мађарске фашистичке власти из политичких разлога биле су приморане. због злочина почињених јануара 1942. у јужној Бачкој и Новом Саду, да учине овај уступак. У логор је из Бачке донето око 15 тона намирница, као и неколико хиљада комада разне одеће и обуће.

У логору је од глади и рђавог смештаја највише оболело и умрло деце. Одласком првог контингента болесне деце на лечење у Нови Сад, као и после добијања одобрења да се и здрава деца, мушка до 14 и женска до
15 година старости, упуте "на издржавање, васпитање, исхрану и бригу" српским породицама у Бачкој, као и каснијим смештајем мајки са децом и стараца у српске породице у Бачкој, број логораша се смањио на око 1.500, а и стање у логору се поправило.

Здрава деца смештена су углавном у поједине српске породице (које су их добровољно примиле) на целој територији Бачке, по једно или више деце у једно домаћинство. На тај начин је обезбеђена исхрана и нега за око 2.600 деце. Новосађани су добровољно узели у своје куће велики број деце.

Болесна деца су подељена у четири групе, од најтежих до лакше оболелих. Најпре су упућени они најтежи туберкулозни болесници, 186 деце, и она су смештена у привремену болницу на старом Житном тргу (данас трг Марије Трандафил). До лета 1942. болница је била потпуно оп-ремљена и по одељењима смештена у следеће зграде: мушко одељење, са око 40 постеља у зграду у улици Јована Ђорђевића бр. 11 са руководиоцем шефом, интернистом др Милутином Симићем; женско одељење на стари Житни трг 5, са око 40 постеља са руководиоцем др Ђорђем Огњановићем, такође интернистом; дечје одељење, са око 20 постеља у улици Јована Суботића бр. 17 са шефом др Стојаном Калуђерским, педијатром; амбуланта са општим одељењем на Житном тргу бр. 4 са око 10 постеља, са шефом др Урошем Чаковцем(бивши фудбалер нашег клуба). Нешто касније ово одељење је претворено у одељење за коштану туберкулозу са шефом др Слободаном Михаљџићем, хирургом. Свим одељењима руководио је управник др Јован Поповић, одпичан стручњак и организатор, који је поред председника и секретара Црквене општине у Новом Саду Јована Ћулума и др Косте Хаџија мл. био један од иницијатора ове акције.

Поред поменуте болесне деце, из шарварског логора су током 1942. и касније у болнице и по приватним кућама смештене и 184 породиље са новорођенчадима, као и 647 стараца и старица.

Уз лечења у болницама и по приватним кућама, организована је у Новом Саду и привремена школа за учење деце, за коју је ангажовано 25 учитеља и учитељица, а такође и неко-лико глумаца ради расељавања болесне деце. Међу глумцима најчешћи гост деце био је популарни новосадски глумац Милан Ајваз.
Логор је ослобођен приликом доласка Црвене армије 28. марта 1945. Тај дан се сваке године обележава пригодним манифестацијама.

п.с. Након овог текста, мислим да је свима јасно зашто смо појединце разоткрили и показали читавом свету којој су идеологији служили за време Другог светског рата.
Korisnikov avatar
Владика
Administrator
Postovi: 4320
Pridružio se: Sre Jan 19, 2005 12:58 pm

Re: Dr Kosta Hadži

Post od Владика »

По уласку окупаторa у Нови Сад 13. априла 1941. године, Косту је снашла страшна судбина, ускоро је постао таоц освајачке војске. Иако се датуми око почетка хапшења талаца не поклапају (једни преживели тврде да се са њиховим хапшењем почело већ 15. априла, а други да је узимање талаца спроведено по наредби Ференца Бајора, војног команданта града, чињеница је да је у другој половини априла 30 познатих и добро ситуираних грађана, највећим бројем Срба а нешто и Јевреја, било похапшено и смештено у зграду Окружног суда на први спрат. У почетку су лежали на поду а потом су добили сламарице. За храну су се морали сами старати, куповањем или од својих кућа. Били су под јаком стражом.

Повремено су им долазили Берталан Кун, гроф Виктор Карољи и други претећи им смртном казном уколико четници наставе да пружају »отпор«. Након заточеништва и детаљног испитивања, Коста је пуштен на слободу.

Затим је уследило ново шиканирање, пошто се школовао у Француској, у Каену, због тога није радио у време окупације јер фашистичка власт признавала само дипломе из Пеште и Беча.
limanfkv
Postovi: 2825
Pridružio se: Sre Jan 19, 2005 12:44 pm

Re: Dr Kosta Hadži

Post od limanfkv »

Ovo treba svi mladji navijaci da procitaju! Citajte i budite ponosni!!

Podbara, kapa do poda!
Korisnikov avatar
Владика
Administrator
Postovi: 4320
Pridružio se: Sre Jan 19, 2005 12:58 pm

Re: Dr Kosta Hadži

Post od Владика »

Slika
Прелепо, свака част за труд!
Korisnikov avatar
ragazzi di Neoplanta
Postovi: 350
Pridružio se: Pon Dec 17, 2012 11:46 pm

Re: Dr Kosta Hadži

Post od ragazzi di Neoplanta »

Fali još jedan mali, ali izuzetno bitan detalj, koji nije nacrtan zbog slabog poznavanja matematike vrsnih mu crtača :D
"Kontam da 99% mase sa ovog foruma stoji pola sata ispred rafa sa hlebom, ne znajuci koji da izabere."
Korisnikov avatar
Firmin mali
Postovi: 181
Pridružio se: Čet Jan 20, 2011 12:17 pm
Lokacija: Vojvodina

Re: Dr Kosta Hadži

Post od Firmin mali »

divizija
Postovi: 48
Pridružio se: Sub Maj 04, 2013 1:01 pm

Re: Dr Kosta Hadži

Post od divizija »

ragazzi di Neoplanta napisao:Fali još jedan mali, ali izuzetno bitan detalj, koji nije nacrtan zbog slabog poznavanja matematike vrsnih mu crtača :D
bolje je i izbaciti taj detalj zasad,nego slobodnom umetnickom rukom raditi,pa da izgleda kao gernika pabla pikasa. al zato je cika kosta uradjen do najsitnijih mogucih detalja,radjen je 39 sati bez prestanka 8)
Korisnikov avatar
budababa
Postovi: 4004
Pridružio se: Sre Jan 19, 2005 9:51 pm
Lokacija: Liman 3

Re: Dr Kosta Hadži

Post od budababa »

Ko navija za Vošu, ni pakao mu neće teško pasti...
Korisnikov avatar
Владика
Administrator
Postovi: 4320
Pridružio se: Sre Jan 19, 2005 12:58 pm

Re: Dr Kosta Hadži

Post od Владика »

Писали смо овде о Логору у Шарвару. Ко жели да се приближније упозна са улогом др Хаџија у спасавању логораша нека дође у среду, 22. јануар 2014. године, у 12.00 часова у Мали ликовни салон КЦНС. Изложбу ће отворити син и унук др Косте Хаџија.
Odgovori