Sava Pankov - član Uprave kluba

Vaša sećanja na utakmice, bivše igrače, legende...
Odgovori
Korisnikov avatar
Владика
Administrator
Postovi: 4320
Pridružio se: Sre Jan 19, 2005 12:58 pm

Sava Pankov - član Uprave kluba

Post od Владика »

Лутајући нетом, наишао сам на овај фантастични текст господина Младена Булута. Овде можете прочитати сторију о верном навијачу и члану предратне управе С.К. Војводина.

У великом ратном потопу и свеопштем помору фудбалског Ноја спасао је новосадски шустер.
Сву овоземаљску срећу Сава Панков смерно је градио на некаквом свом светом Тројству: послу, породици и – „Војводини“.
Због златних руку још више је био на добром гласу, јер довољно је било да тек крајичком ока ошацује какав часопис из Париза, Лондона или Беча па да, по узору на најновији модни крик из ових светских центара, очас у својој обућарској радњи понуди савршене примерке врхунски обликоване, а ручно начињене мушке и женске обуће.

Богу на небесима се сваке недеље, зато што му се посао плодио, а у дому множило, усрдно захваљивао молитвама и још, као члан црквеног хора новосадских занатлија „Невен“, певајући богоугодне песме, али и свесрдно помажући и ближњима, поготово сиротињи, џаба им поправљајући похабане ципеле и, да би биле што дуготрајније, ударао најдебља могућа пенџета.
Али, највећма, је био слаб према фудбалерима „Војводине“. Све док се не устале као првотимци и не дођу до сигурне зараде, без динара, одреда их је примао у својој другој кући на кост и конак. Мимо свега, од најфиније коже - да би биле меке као душа, истовремено лаке, а готово неподериве - правио им је по мери удобне копачке за увек израњављене ноге и ионако, од силног шутирања, чукљевита и извитоперена стопала.

Онда је заратило. Уместо судијског звиждука у првој финалној утакмици најбоље „шесторке“ (у којој су по три најуспешнија клуба из Српске и Хрватске лиге требали да определе првака) са загребачким Грађанским 6. априла 1941. чуо се само продоран писак „штука“ у обрушавању на небрањене циљеве и удаљени прасак авио-бомби.

Мађарском окупацијом Бачке одмах су забрањена сва окупљања, али и после укидања војне управе, крајем августа, овдашњим српским и јеврејским спортским друштвима забрањен је сваки даљи рад. Тако је неславно пропао тим „милионера“ иза којега су листом стали сви којима је успех „Војводине“ одувек почивао на срцу: од најбогатијих земљопоседника, индустријалаца и велетрговаца Дунђерских, Танурџића, Адамовића и Ралетића, адвоката Хаџија и осталих варошких угледника, па до безмало свих добростојећих занатлија, створивши завидну подлогу за окуп великих фудбалских имена кадрих да освајањем шампионске титуле у Краљевинини Срба, Хрвата и Словенаца остваре највећу жељу фудбалски настројених Новосађана.

Иза састава у којем су - као и увек бирани без обзира на националност - били све сами прослављени асови попут Јошке Велкера, Едварда Плаца, Виргила Попескуа, Јоце Михајловића, Мишке Мајтана, Јовице Јовановића и Милана Симина, а увелико појачани пробраним придошлицама попут Воје Рогића из шабачке Мачве, Роке Михајловића и Лазе Живковића из Инђије, Ивице Медарића из Загреба и Звонка Пожеге из Сплита, као и Божидара Марковића - Кенгура, повратника из француског Нима, стао је познати мађарски интернационалац Јанош Ној прихвативши издашну и примамљиву понуду да из Солуна пређе у српску Атин(иц)у.

- Шта ћеш ти Јанчи ту – упитао је сав пренеражен мајстор Сава једва препознавши у отеглој се и тек на тренутак засталој колони измучених заточеника у самом центру Новог Сада чувеног тренера док га је, искористивши непажњу наоружаних спроводника, крадомице угурао у радњу.
- Знаш, ја сам Јевреј – признао је као на последњој исповести сав унезверен и обезнањен од самртног страха пред очигледном погибељи предводник „пола црвених, а пола белих“ којег су, због „нечистог“ порекла, упркос стеченом имену, окупаторске власти одмах отписале недозволивши му да предводи новонастали „Ујвидеки атлетик клуб“, као придруженог представника поново припојених „јужних крајева“, осталим прволигашима у првенству велике Мађарске.

О страдалнику скривеном за полицом са калупима у радионици иза салона у Његошевој улици нико није знао, па ни његови помоћници, а још мање укућани чије је главе, све до једне, заложио пркосећи преким наредбама о стрељању свакога ко се и за много безазленији прекршај огреши о нељудске прописе новоуспостављеног поретка.

- О томе да је Ноја спасао сигурне смрти и, опремивши га од главе до пете, нешто касније са новим документима испратио за Будимпешту, отац је, мада је поживео 89 година, причао само два-три пута док су се код нас окупљали играчи несуђеног шампиона – каже његова кћерка, сада и сама пензионерка, Софија Вујичић.

Иако је тада била седмогодишња девојчица, она се добро сећа да је та цела колона Јевреја – у којој је био и син кожарског трговца Крисхабера који се оглушио на позиве мајстор-Саве да се сакрије у радњи – никад није стигла до Борских рудника, камо је, новодно, била упућена на рад, јер је побијена у околини Црвенке.

Али, и Ноју се, по одласку из новосадског уточишта, изгубио сваки траг. Све до после рата када је постао високи званичник тамошњег фудбалског савеза, а потом тренерску каријеру са успехом наставио у Италији. У Нови Сад се никада више није навраћао, нити је икада захвалио свом спасиоцу, што овај, наравно, није ни очекивао.

Slika
Korisnikov avatar
gardista
Postovi: 105
Pridružio se: Uto Avg 04, 2009 11:50 pm

Re: Sava Pankov- član Uprave kluba

Post od gardista »

Постоји и постојала је само једна дилема, и постојаће вечно. Где почиње а где се завршава црвено-бела промисао...
Odgovori