Mladen Rođa Vučinić

Vaša sećanja na utakmice, bivše igrače, legende...
Odgovori
Korisnikov avatar
Владика
Administrator
Postovi: 4320
Pridružio se: Sre Jan 19, 2005 12:58 pm

Mladen Rođa Vučinić

Post od Владика »

Родио сам се 9.јануара 1939.године у малом херцеговачком селу Ораху у породичној кући од камена и саграђеној на камену,поред огњишта,као осмо дете,седмо мушко.

Десила се 1941.година:почео рат.породице у селу се поделише,на четнике и партизане.Моја старија браћа припадала су овој другој страни Опет српске деобе,поделе и избеглиштва у Србију,а онда колонизација,па у Темерин.У том месту били смо збринути,па заврших основну школу,а почео сам,крадом од оца,да играм фудбал.Уписали су ме у Индустријску школу у Новом Саду па сам прешао у подмладак ФК «Војводине».Врло брзо дошла је 1956.година: заиграо сам у 17.години за омладинску репрезентацију Ју-гославије против вршњака из Мађарске.Завршио сам предходну школу, уписао се у Средњу машинску техничку школу и постао првотимац славне «Војводине».

Све се десило муњевито,као у сну.Било је све нестварно тек када сам се сусрео са истинским фудбалским звездама тога доба.Налазили су се у самом врху југословенског фудбала,али никад први.Играли су за репрезентацију и доносили златне и сребрне медаље са олимпијских такмичења,а неки од њих су играли и за екипу Европе.

Изабрао сам једини могућ пут,пут упорности,истрајности,великог рада и непрестане борбе.А онда су уследили наступи за младу и Б селекцију Југославије а постао сам и кандидат за олимпијску репрезентацију.Уместо у Рим,на Олимпијаду,отишао сам на операцију бруха.Завршио сам средњу школу и уписао се на Машински факултет у Новом Саду.Професионалне фудбалске обавезе требало је синхронизовати са обавезама на факултету.

Посебна спортска радост и одушевљење десили су се 1966.године. Освојили смо прву шампионску титулу и подарили је клубу и граду,-као наш прилог историји и спортској традицији.Већ следeће година сам дипломирао на Техничком факултету и тако остварио велик сан.Након освајања титуле шампиона играо сам у Купу европских шампиона на великој турнеји по САД и Мексику.Свуда су нас дочекивали као прави шампионски клуб.

Младост каква се само може пожелети,испуњена у души и телу,као да смо додирнули небо.Фудбалска каријера је још трајала када сам се запослио као професор у Средњој техничкој школи.Крај каријере је дошао 1969.године,након четрнаест година играња у «Војводини» и одиграних 406 званичних утакмица за први тим.Веома сам захвалан клубу и људима који су ми помагали и подржавали ме када је то било најпотребније.Један од многобројних је Миливоје Дракулић који нам је био и отац и мајка.

Сада су пензионерски дани,па су актуелне хуманитарне активности у великом Фонду «Привреднику» и СОС Дечјем селу у Сремској Каменици. Тамо смо супруга и ја добили највише признање,Светосавску повељу,а промовисани смо и у почасне чланове.То признање,које има седам људи припало нам је за племенитост,хуманост и доброчинство учињено деци без родитељског старања.

Као млади спортисти,фудбалери,уживали смо велику пажњу и љубав наших симпатизера.Били смо љубимци града и његових грађана.Сваког понедељка одлазили смо на част -сод нашег месара чика Саве,онако ујутро,близу Успенске Цркве,на вруће чварке,шварглу и кобасице,а потом у «Цариград.код газда Ристе,на лимунаду и бозу.Хранили смо се у пивници хотела «Војводине».Тамо нас је у одређено време увек дочекивао наш чика Милош,Миша конобар.


Пред сваку утакмицу са загребачким «Динамом» морао сам специјално да се припремим не само у физичком смислу, већ много више психички. Помало страх и зебњу стварао ми је мој директни супарник на терену Лука Липушиновић, десно крило «Динама».Био је робусан,снажан,стално у налету,а имао је и необичну уиграност са својим суиграчима. За мене страх и трепет,да га нисам смео да погледам у лице.

Колико ми је познато,још нико од спортских новинара или, пак, књижевника и драматурга,није ни покушао да проникне у спортску драму која се дешава човеку док траје утакмица.Чинио је то једино Боривој Миросављевић,мајстор уметничке фотографијеи наш драги пријатељ.

Његове фотографије на прави,истински и веродостојан начин оживљавају,док се гледају,драму која се дешава на спортском терену. За нашег Бору је била права посластица да тренутке наше унутрашње и спољне борбе пренесе на фотографије,па да их затим склопи по неком редоследу,-као прави драматург.

-Не дај се Рођо!-често сам чуо Борин глас иза гол линије,у тренуцима када се одлучивало-бити или не бити.Кад борба мало утихне,приђем је бата Бори,па мало у очају му кажем:

-Не дајем се ја мој Боро,ал' не да ђаво.ил' не да Бог! А онда опет из неког дуела са Луком,изађем као победник,-па чујем Борин глас:

-Браво Муњо!

Вероватно је Бора у том дуелу видео како севају муње,па ме је тако назвао-Муња. Све то Бора,иза гола,снима и поређа фотографије,па ја видим моју патњу и тегобе,из угла мајстора фотографије.У тој фудбалској драми која је оживљена Бориним фотографијама, препознатљива је вечита човекова тежња-да буде што бити не може.

Slika
vojvodina jedna jedina
Postovi: 1260
Pridružio se: Pet Jan 01, 2010 11:56 pm

Re: Mladen Rođa Vučinić

Post od vojvodina jedna jedina »

Čovjekoljubac Mladen Vučinić

http://www.dijaspora.nu/latinica/dobrot ... ana=mladen" onclick="window.open(this.href);return false;
Korisnikov avatar
Владика
Administrator
Postovi: 4320
Pridružio se: Sre Jan 19, 2005 12:58 pm

Re: Mladen Rođa Vučinić

Post od Владика »

Из шампионских дана!Дар господина Вељка Етинског,познатог новосадског адвоката.
Slika
Odgovori