Slobodan Pavković

[Владика]

Slobodan Pavković je početkom godine ponovo bio u žiži srpske sportske javnosti kada se špekulisalo da li će postati novi trener mlade reprezntacije. Bobe je to odbio i vratio se u Singapur. Naime, poslednje dve godine on kao tehnički direktor FS Singapura pokušava da razvije fudbal u toj aziskoj zemlji.
Evo jedan interesantan tekst o Pavkoviću-

Slobodan Pavković, osmica novosadske Vojvodine, bio je tinejdžerska zvezda u revijama Zdravo i ITD. Njegove postere osmoškolke su lepile po svojim sobama, a on se smešio onim visokoprofesionalnim osmehom stidljivka, koji je tih godina bio u modi i bio preporuka za ulazak u svet mlađih maloljetnica. Taj osmeh su do savršenstva doveli glumci u prvim američkim omladinskim serijama, a Pavković ga je samo skinuo, kao što se skida zgodan gitaristički riff, pred letnju sezonu u nekom kampu na Makarskoj rivijeri.

Bilo je to vreme kada djevojčice u principu nisu padale na fudbalere. Oni su izgledali kao seoski probisveti ili kao ozbiljni porodičnii ljudi. Jovan Aćimović, Moca Vukotić ili Jurica Jerković pre su nalikovali njihovim očevima nego ikonama muškog pola oko kojih bi se mogla okupiti još uvek mutna i nedovršena čežnja naših djevojčica. Slobodan Pavković bio je izuzetak, jer je znao kako se treba nositi i jer je svirao gitaru u grupi Rani mraz. Njemu je i posvećena ona pesma s prvog Balaševićevog albuma o fudbaleru kojem je drago zbog starog što je "od trnja stigo do zvezda u tili čas".

Pavković će nekoliko puta zaigrati i za jugoslovensku reprezentaciju, s Vojvodinom će biti vicešampion države, a uz Lasla Lerinca, Petra Nikezića i Zvonka Ivezića te golmana Ratka Svilara, bio je najbolji igrač te ekipe. Ali to nije bilo dovoljno da curice zbog njega počnudolaziti na utakmice ili da barem gledaju subotnje direktne prenose. Tih godina dobro se znao raspored stvari u društvu. Očevi su pratili fudbal, a majke su ih zbog toga blago prezirale, što se prenosilo na sledeću generaciju, bez promena u smislu i sadržaju, kao što se već prenose običaji i životne navike u urednoj konzervativnoj sredini. Porodični san proletera i sitnih službenika bio je, možda, da sinovi postanu veliki fudbaleri, ali nitko nije sanjao da mu se kći uda za fudbalera. Pa makar taj bio Slobodan Pavković, stidljiva osmica novosadske Vojvodine.

Dok ne bi prerasle Zdravo i ITD i podelile se u času pune seksualne zrelosti na čitateljice Praktične žene i čitateljice Džuboksa, našim je devojčicama bilo svejedno kakvu muziku sviraju likovi s postera koji vise nad krevetom. Tako su jedan uz drugoga bili Jim Morrison i Slobodan Pavković, Doorsi i Rani mraz. Put od mraka do naivnosti one su na svojim Toscama 15 prelazile u tren oka. Prvo LA Woman i Riders on the Storm, a onda Neki novi klinci i Mirka, ljubavi jedina moja ti, ko te sada dirka i ko ti pod prozore dolazi da ti svirka... Tek kada u sedmom ili osmom razredu naiđu pravi, živi frajeri, dugokosi u teksas jaknama na kojima je hemijskom olovkom bilo napisano Black Sabath, tek tada bi sa zida sobe nestao Slobodan Pavković, a ploča Ranog mraza završila bi među onim neugodnim uspomenama, jer u tim godinama ne prihvaćaš da si ikada bio dete, a lako ti je povjerovati da si bio glup.

Eto, tako je Pavković nestao iz ove priče. Više se za njega ništa nije čulo. Nije postao trener ili menadžer, niti je u stranim zemljama napravio karijeru o kojoj bi se pričalo, a više nije bio ni gitarist. Da ga sretneš danas na stranicama novina ili na ulici nekog od gradova, vjerojatno bi ga prepoznao po osmehu. Jednom ga je namjestio, stidljivko iz ITD-a, i zauvek mu je morao ostati. Kao uspomena na neki davni trend, kada je muška lepota najbolje išla uz stidljivost ako se nudila djevojčicama koje se tek bude u život. Bile su okružene muškim slikama, tada i nikada više. Kada odrastu, muški sviet neće biti tako lep da bi vrijedilo njime pokrivati zidove sobe.

Pavkovićev osmijeh danas nosi jedan pedesetogodišnjak. Ako je živ i ako mu se nije dogodilo nešto strašno. Vide li na njemu nešto čudno oni koji ga gledaju? Možda. Osmesi su kao potpisi. Namešteni pred ogledalom ostali su zauvek. Za dosadnih školskih časova vežbao si svoj potpis na posljednjoj stranici teke i birao način koji je najbolji. Izabrao si onaj potpuno izafektiran u kojem se prepoznavala odraslost i koji bi, mislio si, mogao pripadati nekome ko je već sve u životu prošao. Potom si hiljadu puta ponavljao iste pokrete olovkom, jer bilo je vremena i mislio si da je važno. Danas taj isti potpis, posljednji trag kasnog djetinjstva, stoji na tvojoj kreditnoj kartici, dokumentima i svim važnim papirima koji nešto govore o tome kako si se u životu snašao. Pomisliš li da se to potpisuje dete? Ne, kao što ni Slobodan Pavković više ne misli o svome osmijehu, niti ga upućuje zidovima tinejdžerskih soba.

[Turija]

Divan tekst od autora (verovatno iz susjedstva) o našem igraču i treneru, kao ii čitava observacija jednog vremena i društvenih vrednosti.
Bobe je bio poslednji trener u Voši sa čijim radom sam ja bio potpuno zadovoljan (iako nije imao baš neke naročite igrače na raspolaganju).Trener koji je hteo i težio mnogo višem od trenutnog stanja, pa je sam napustio klub kada je video da nema podršku u svojim nastojanjima.
Ostaće večito nerazjašnjena tajna: zašto jedan takav sportski i muzički talenat, nije napravio adekvatnu karijeru?Možda i zato što nije bio do kraja dosledan (i istrajan) sebi i svom prirodnom okruženju - kojem pripada?
Hvala Podbara, što si podelio, sa svima nama, ovaj vredni zapis

[Владика]

Ако ништа друго, Бобе нас је задужио овом великом победом-


Ко би рекао да је ова песма посвећена полутки Војводине?

[Владика]

Чуо сам једну верзију приче зашто је Бобе напустио свој град и прешао код оних антихриста. По тој причи Бобе је имао огромне проблеме у школи, у Новом Саду тада није вредела веза....појавили су се генерали из Београда...обећали и испунили свашта и Бобе нас је издао! Да ли неко од старијих са форума зна нешто о овоме?

[Turija]

Ne znam, ali izgleda dosta realno.
Bio je gitarista Ranog Mraza, čiji glavni član je imao slične školske probleme.Naravno ne zbog potencijala, već zbog mangupisanja.A, škole tada nisu trpele mangupe.Bio je to, onda, veoma klizav teren za njih: opomena, ukor, ukor pred isključenje i izbacivanje iz Škole.
Bila su to vremena kada se morala nositi uniforma, papuče u učionici, patike za fizičko, naliv pero za pismeni.... morao si imati svaki dan olovku, gumicu, šestar, lenjir i trouglove, tempere za likovno... urednu kosu (muškarci ne dužu od sredine ušiju), posečene nokte, suknju do kolena i nepočupane obrve....i znalo se ko te je jedino mogao spasiti kazne profesorske....tako da: moguće je.
Do pravih informacija teško se dolazilo, jer objavljene su prolazile stotinu sita pre štamparije i mikrofona, a čaršijske kao i uvek: gde ima dima, ima i vatre.Koliko čega, nikad se ne sazna.Možda je, kao klinac i navijao za njih, ali nikako mi to ne ide uz sve ono drugo?

[Владика]

[Владика]

Ne znam, ali izgleda dosta realno.
Bio je gitarista Ranog Mraza, čiji glavni član je imao slične školske probleme.Naravno ne zbog potencijala, već zbog mangupisanja.A, škole tada nisu trpele mangupe.Bio je to, onda, veoma klizav teren za njih: opomena, ukor, ukor pred isključenje i izbacivanje iz Škole.
Bila su to vremena kada se morala nositi uniforma, papuče u učionici, patike za fizičko, naliv pero za pismeni.... morao si imati svaki dan olovku, gumicu, šestar, lenjir i trouglove, tempere za likovno... urednu kosu (muškarci ne dužu od sredine ušiju), posečene nokte, suknju do kolena i nepočupane obrve....i znalo se ko te je jedino mogao spasiti kazne profesorske....tako da: moguće je.
Do pravih informacija teško se dolazilo, jer objavljene su prolazile stotinu sita pre štamparije i mikrofona, a čaršijske kao i uvek: gde ima dima, ima i vatre.Koliko čega, nikad se ne sazna.Možda je, kao klinac i navijao za njih, ali nikako mi to ne ide uz sve ono drugo?

Сјајно речено! Изгледа да је шкрипало у вези матуре...онда се умешао тренер младе репрезентације Југославије(у оно време радио је при црном близанцу), као што већ рекох, обављено је пар разговора и Бобе нас је напустио. То је довело до велике љутње у нашем клубу, па су и односни између два клуба били прекинути на једно време.
Бобе је отишао у Београд, и као и многи други који су се одлучили да издају вољени клуб, постао је само један статистички број у сувапарном рачунању освојених титула. У његовом Новом Саду и даље са сетом гледају њега као на "палог анђела". Момак, који је могао много,много више од приказаног.
Још једном је потвђена изрека “да сунце туђег неба” не греје, иако можда само јаче зрачи.

[Charlie]

Tempo 2.2.1977