FK Vojvodina u periodu 1944-1966

Vaša sećanja na utakmice, bivše igrače, legende...
Korisnikov avatar
Владика
Administrator
Postovi: 4320
Pridružio se: Sre Jan 19, 2005 12:58 pm

FK Vojvodina u periodu 1944-1966

Post od Владика »

Избијање Другог светског рата и брза окупација Југославије распршили су сан навијача Војводине о првој шампинској титули у Краљевини. Клубу је забрањен рад и одузета му је целокупна имовина: лопте, опрема, архива, освојени пехари и стадион Карађорђе. За материјалним дошле су још страшније људске жртве. Протеривања, логори и стрељања постала су свакодневница за навијаче и чланове Ф.К. Војводина. За време трајања рата готово читав један тим ће страдати услед фашистичког терора. Са вечним незаборавом у срцима навијача остаће запамћена следећа имена пострадалих фудбалера Војводине: Милан и Пера Симин, Милан Стоја, Живко Брзак, Душан Шућов, Радован Божин и Светозар Цена Џанић.
Преживели навијачи, играчи и чланови управе на челу са др Костом Хаџијем, Ђуром Живићем, Бранком Миловановићем и Александром Каназиром иницирали су обнову рада клуба већ у јесен 1944. године. Клуб је био суочен са тешким сиромаштвом и оскудицом. Добровољни прилози (међу приложницима највише је предњачио најбољи фудбалер пре II светског рата Јозеф Велкер) су омогућили да Војводина после још једног великог светског сукоба васкрсне и настави са радом.
Под комунистичком диктатуром нису дошли бољи дани за Стару Даму српског фудбала. Наиме, тадашњи властодршци слепо су копирали државно устројство СССР-а. Због тога су сматрали да се совјетски систем треба применити и у спорту. Клубови са погрешним класним или идеолошким пореклом нису могли опстати. Бројни су били разлози због чега је Војводина била трн у оку тадашњим властима : прво, због тога што су се око Војводине пре II светског рата окупљали интелектуалци, трговци, банкари и „ненапредна омладина“; друго, због тога што се у грбу клуба налази плава а не црвена звезда; треће, због тога што само име Војводина има јак српски призвук. Због свега тога у Партијском комитету одлучено је да се име клуба мора мењати. На скупштини клуба, у Дому Културе 24. VII 1946. године, у запаљивој атмосфери припадници комунистичке омладине СКОЈ-а потпомогнути органима реда успели су да наметну скупштинској већини одлуку о фузији три новосадска клуба: Војводине, Славије и Радничког. Новонастали клуб је добио име Слога. Име Слога било је још и срећно решење јер су се на скупштини чули предлози да се клуб преименује у Колхоз, Комбајн, Тракториста или Шрафцигер. Један од ретких који се јавно усудио да се супростави овом безумљу био је др Миле Мога, дугогодишњи лекар и добротвор клуба. За казну добио је отказ и интерниран је из Новог Сада у Косовску Митровицу. Део оснивача и навијача предвођени Костом Хаџијем решили су да не долазе на утакмице све док се не врати славно име Војводина.
Војводина, или како се тада звала Слога, није задобила благонаклоност комунистичког режима. Након личне интервенције генерала Косте Нађа и свемоћне комунистичке партије Војводини није било дозвољено да победи скопски Вардар у доигравању за улазак у прву лигу у сезони 1946/47. године, јер је Партија оценила да Македонија мора имати прволигаша.
Ове тешке и суморне сезоне на својим плећима изнели су следећи фудбалери - Васић, Аврамовић, Блажић, Марјановић, Живковић, Каранфиловић, Велкер, Пашћан, Панић, Величковић, Собчак и други. На клупи Војводине у првим послератним годинама седели су Милорад Огњанов и Бане Секулић.
Војводина, и поред великих неправди које је трпела на терену и ван њега, скупила је снаге да се пласира у прву лигу у сезони 1947/48. године. Црвено- бели нису остварили значајније резултате у елитном такмичењу и на крају сезоне 1948/49. године као претпоследњи у конкуренцији од 10 клубова морали су да се врате у нижи ранг такмичења.
Много важнији догађај за клуб те године било је наименовање Бранислава Банета Секулића (водио је тим од 1948.-1952. године) за шефа струке на клупи Војводине. Његовим доласком ударени су темељи „Златне генерације“ фудбалског клуба Војводина, генерације која је харала теренима ондашње Југославије и Европе. Изузетни педагог и врсни стратег имао је истанчан осећај да препозна младе таленте. Већ после прве године проведене на клупи Војводине, Бане Секулић је чак седморици играча из јуниорског погона пружио шансу да заиграју за први тим. Међу њима су били Душан Ристић, Сава Селена, Добросав Крстић, Тодор Веселиновић (најбољи стрелац у историји клуба са 586 постигнутих голова) и Вујадин Бошков. Тада је и створен један својеврсни модус рада у клубу по којем би већину играча првог тима чинили играчи из омладинских категорија. Тај модус се и данас поштује и може се слободно рећи да је омладинска школа Војводине својим радом задужила не само српски већ и европски фудбал.
Korisnikov avatar
Владика
Administrator
Postovi: 4320
Pridružio se: Sre Jan 19, 2005 12:58 pm

Post od Владика »

Велика помоћ у сазревању младих играча били су њихове старије колеге Лазар Васић, Сима Милованов и Радомир Крстић (са 613 утакмица рекордер по броју одиграних мечева за клуб). Доласком Александра Ивоша из Шапца и Здравка Рајкова (други најбољи стрелац у историји клуба) из Чуруга навала овог моћног тима је комплетирана. У Новом Саду је поново почео да се игра раскошни, барокни фудбал који је одушевљавао све искрене поклонике најважније споредне ствари на свету.
Иако је Слога постизала релативно добре резултате она није успела да освоји срца Новосађана. Навијачи и играчи Радничког, Славије и Војводине су желели повратак својих старих клубова. Пасивни и одлучни отпор Новосађана према Слоги је успео и Партијски комитет је морао да прихвати захтев навијача и 23.XI 1950. године клубу је враћено име Војводина.
1950. година је такође значајна за историју Старе Даме српског фудбала и по томе што су се у тој години Новосађани вратили у прволигашку конкуренцију (коју неће напуштати све до 1986. године) и због тога што се у тој сезони од активног играња опростио Јозеф Велкер. Иако је имао 38 година на 30 одиграних утакмица постигао је 15 голова и тако се на велемајсторски начин опростио од црвено-белог дреса који је са поносом носио од 1937. године.
Већ следеће године Војводина игра финале југословенског купа у коме је у двомечу поражена од загребачког Динама. Иако је Војводина била финалиста, Нови Сад није био домаћин узвратног меча јер су фудбалски моћници решили да се реванш утакмица мора играти у Београду. Ова одлука као и неискуство и фудбалска несрећа спречили су голобраде младиће из Новог Сада да стигну до првог националног трофеја у историји.
Новосађани се нису зауставили на том успеху већ су храбро кренули даље и постали први тим у некадашњој Југославији који је разбирао мит о тзв. „Великој четворци“. Ова група клубова је била фаворизована од тадашњих власти а њихове позицији на табели су више одређивали међусобни односи у Кумунистичкој партији него стварни догађаји на терену. Наиме, у Титовој Југославији политика па и односи у фудбалу заснивали су се на балансирању између тежњи и захтева републичких партијских руководстава. За клубове ван политичких центара требало је много више од фудбалског умећа да би постигли неки успех. Златна генерација је срушила ову невидљиву баријеру. У сезони 1956/57. године Војводина је била је другопласирана, 1952/53. године и 1959/60. године освојила је четврто место а у сезони 1958/59. године била је трећа.
Одлични резултати у домаћем првенству потврђени су и на међународној сцени. Велики домети ове генерације најављени су у тадашњем престижном такмичењу које се звало Средњоевропски куп. У сезони 1955/56. године Војводина се у 1/8 финала састала са италијанском Ромом. Рома је у то време имала четири играча светског гласа и нико није очекивао да сусрет са „тамо неким непознатим Југословенима“ може да им представља изазов. Прво изненађење се догодило у Новом Саду када су Новосађани испрашили фаворизоване госте са 4-1. У реванш мечу на стадиону Олимпико, Војводина је на почетку другог полувремена губила са 4-1 али је са четири пројектила Здравка Рајкова успела да преокрене резултат и победи са 5-4. Поход Новосађана ка првом европском финалу зауставиће Слован из Братиславе у 1/4 финалу.
У сезони 1957/58. године Војводина ће се са укупним скором од 6-1 у 1/4 финалу истог такмичења реванширати Словану за елиминацију од пре две године. Следећа препрека била је бечки Рапид. У првом мечу Бечлије су славили пред својим навијачима са 3-0. У реванш мечу, пред 20000 френетичних навијача, Новосађани ће победити са 4-1 и изборити право за одигравње мајсторице која је требала да одлучи који ће се тим наћи у финалу. До мајсторице није дошло јер су Аустријанци решили да не играју трећу утакмицу због тога што „ играчи Рапида немају никакве гаранције да ће се на трећој утакмици осећати безбедно од физичких напада“ које су претрпели од навијача Војводине у другом мечу (како је писало у њиховом званичном саопштењу).
У првом великом европском финалу фудбалере Војводине чекао је мађарски Вашаш. Прва утакмица финала одиграна је 28. VII на Неп стадиону у Будимпешти пред 90000 гледалаца. Вашаш је био убедљиво бољи и победио са 4-0. У реванш мечу Војводина је осветлала образ југословенског фудбала и победила са 2-1. Војводина се достојно опростила од овог такмичења. То је била кулминација залагања, знања и снаге једне генерације.
Korisnikov avatar
Владика
Administrator
Postovi: 4320
Pridružio se: Sre Jan 19, 2005 12:58 pm

Post od Владика »

Велика вредност овог тима још једном је потврђена 1959. године када се Војводина пласирала у 1/2 финале Средњевропског купа. Новосађани нису стигли до другог финала јер су укупним резултатом од 2-1 били поражени од мађарског МТК-а.
Сезона 1953/54. године у којој је Војводина освојила пето место, била је сведок стварања великог анимозитета између београдске Црвене Звезде и Војводине. Наиме, у првенственом мечу одиграном у Новом Саду Војводина је била боља и победила са 1-0 али Београђани су успели да добију овај меч за зеленим столом због тобоже неправилне регистрације фудбалера Војводине. Ипак ови бодови неће омогућити Звезди да дође до шампионске круне али зато љуто ривалство између ова два клуба као и између њихових навијача траје до дан данас.
Бане Секулић, најзаслужнији човек за ове успехе, морао је да напусти Војводину 1952. године због притисака локалног Партијског руководства. После њега на клупи Војводине у педесетим година прошлог века седели су још Љубиша Брочић, Милорад Огњанов, Густав Лехнер, Антал Лика и Ратомир Чабрић.
Многи фудбалери Војводине су у тој деценији облачили државни дрес-Тодор Веселиновић, Вујадин Бошков, Сима Милованов, Здравко Рајков, Фрања Хирман, Стеван Бена, Александар Ивош, Доброслав Крстић, Милан Вукелић, Славко Свињаревић и Новак Рогановић што је најбољи показатељ колико је то био моћан тим. Треба напоменути да су Рајков, Бошков, Веселиновић и Добросав Крстић били стандардни чланови националне репрезентације.
Следећи фудбалери су дигли Војводину у сам врх југословенског фудбала- Здравко Рајков, Вујадин Бошков, Сава Селена, Тодор Веселиновић, Добросав и Радомир Крстић, Андрија Вереш, Лазар Васић, Александар Ивош, Сима Милованов, Милан Вукелић и Жаре Николић.
Прекрасан фудбал, технички изузетно поткован и лепршав на поглед ипак није донео ни један трофеј у Нови Сад. Играчи и навијачи били су сложни у оцени да је Војводина имала јачи тим него управу и да управо због тих нефудбалских разлога није постала шампион по први пут у својој историји.
Лабудова песма Златне генерације била је сезона 1961/62. године када је Војводина освојила друго место у националном шампионату. Те сезоне постигнут је одличан успех и на међународној сцени у Купу сајамских градова (данашњи куп Уефа) у ком се Војводина пласирала у 1/4 финале. У првом колу елиминисан је А.Ц. Милан, затим је убедљиво елимисан Ираклис из Солуна (укупни резултат 10-3) а Војводину је у даљем походу још једном зауставио мађарски МТК.
Одлазак играча из Златне Генерације није потресао Војводину колико се очекивало у стручној јавности и међу навијачима. Старијим играчима Верешу, Свињаревићу, Рогановићу, Крстићу и Николићу придружили су се неки нови клинци Пантелић, Секереш, Нештицки, Ламби, Такач, Радовић, Милић, Радосав, Пушибрк и Павлић који су показали неоспорно велик таленат. Међутим, резултати нису дошли и у наредним сезонама. Стара дама српског фудбала се нашла чак у борби за опстанак. Долазак Вујадина Бошкова на место техничког директора и Бранета Станковића на место тренера 1964. године показаће се као прекретница у историји Војводине. Овај двојац ће својим беспоштедним и професионалним радом утабанати стазу која ће Војводину одвести ка освајању прве титуле националног шампиона.
Бошков обогаћен личним искуством играња у Италији свесно је напустио праксу социјалистичког самоуправљања у спорту и огранизовао је клуб по угледу на западноевропске тимове. Ојачао је инфраструктуру клуба наставком изградње стадиона и градњом спортског центра Ветерник (од 1996. године СЦ Ветерник носи име по свом оснивачу Вујадину Бошкову). Бошков са 512 одиграних утакмица у црвено-белом дресу и запаженим репрезентативним наступима већ тада је код навијача имао статус легенде али и на новом радном месту у клубу показао се као лидер са визијом која ће од Војводине направити не само тим који игра леп фудбал већ и тим који осваја пехаре. Вујке је био директор без радног времена, пратио је рад са младим играчима, да ли је подшишана трава, какво је стање на рачуну и да ли играчи професионално извршавају радне обавезе. Организована је изузетно успешна скаутска мрежа а и управа на челу са председником Арсом Аком Ковачевићом је била у стању да обезбеди и испрати све потребне услове за такмичење. Вујадин Бошков, као члан Златне генерације, био је најсвеснији колико је том тиму недостајала политичка подршка да би имао шансу за фер такмичење. Због тога се нарочито трудио да успостави добре односе са градском влашћу која је свим својим ауторитетом стала иза клуба. Са друге стране Станковић мења стил игре пребацујући акценат са уметничког утиска на трчање и дисциплину у игри. Једини играч који је имао слободне руке у игри био је и најбољи играч те генерације-Силвестер Такач. Тренер Станковић је напустио препознатљиву поставку игре 4-4-2 и први у историји Новосађана је заиграо у поставци 4-3-3.
Тим је био састављен махом од играча који су дошли из подмлатка Војводине или из околине Новог Сад због чега је између ове генерације фудбалера Војводине и Новосађана створена велика и дубока љубав. Те сезоне започета је традиција да се најватренији навијачи Војводине пре утакмице скупљају код споменика Светозара Милетића на Тргу Слободе и да одатле у кортеу одлазе на стадион. Навијачи Војводине нису само грлима и длановима давали подршку својим љубимцима. Утакмица првог кола пролећног првенства против Вардара у Новом Саду одиграна је само захваљујући навијачима који су непосредно пре почетак меча успели да очисте снег са терена.
Војводина је сезону 1965/66. године започело скромно. Нико није ни слутио да ће јесењи део шампионта завршити као лидер првенства. У сусретима са директним противницима за титулу Новосађани су показали да са њима нема шале. Стара дама из Новог Сада те сезоне, са постигнтуих 53 и примљених 28 голова, имала је најефискаснији напад и најбољу одбрану у лиги. Најљући ривали црвено-белих покушали су опробаним нефудбалским средствима (неправедно суђење, потурање лажних информација у медијима о преласцима играча и сукобима у клубу, покушаји одлагања утакмица како би Војводина имала неповољан распоред) да оспоре тоталну фудбалску доминацију Новосађана али за разлику од прошлих година наишли су на добро организовану управу клуба која је спремно и спретно одбијала такве нападе. Војводина је ту сезону завршила на првом месту са чак осам бодова предности испред другопласираног загребачког Динама. Интересантан је податак да је Војводина више бодова освојила као гост него домаћин и да је све мечеве одигране у Београду решила у своју корист. Освајање титуле већ је потврђено 16. IV победом над београдским Партизаном од 1-0. Чланови те генерације су били-Пантелић, Вељковић, Николић, Брзић, Алексић, Вучинић, Радовић, Такач, Савић, Павлић, Пушибрк, Тривић, Радосав, Секереш, Нештицки, Ламби, Сурдучки, Милић, Сентин.
Korisnikov avatar
021
Postovi: 849
Pridružio se: Pet Jan 21, 2005 6:46 pm

Post od 021 »

Fenomenalno! Pročitao sam sve bukvalno u jednom dahu. Nadam se da nastavak uskoro sledi.
Korisnikov avatar
Владика
Administrator
Postovi: 4320
Pridružio se: Sre Jan 19, 2005 12:58 pm

Post od Владика »

021 napisao:Fenomenalno! Pročitao sam sve bukvalno u jednom dahu. Nadam se da nastavak uskoro sledi.
Za mesec,dva! Prvo ce izaci novi tekstovi u Huku sa severa pa onda ovde!
Ziv bio i hvala na lepim recima!
Korisnikov avatar
Radoye
Administrator
Postovi: 8760
Pridružio se: Ned Feb 06, 2005 1:11 am
Lokacija: preko okeana

Post od Radoye »

Covece, treba knjigu da napises!
Korisnikov avatar
Stoik
Starosedelac
Postovi: 743
Pridružio se: Čet Jan 13, 2005 1:06 pm
Lokacija: Novi Sad - Srbija
Kontakt:

Post od Stoik »

Podbara Slika
Korisnikov avatar
Turija
Postovi: 10574
Pridružio se: Čet Feb 03, 2005 11:25 pm
Lokacija: Vojvodina

Post od Turija »

Red Firm napisao:Podbara Slika
Bravo :!:
Vojvodina je na jednoj strani, a svi ostali su na drugoj.Tako je bilo i tako će zauvek ostati.Sve klubove u kojima sam bio igrač ili trener doživljavam kao svoje, kao da su deo mene.Međutim, čast svakome, ali samo je Vojvodina-jedna jedina -V Boškov
Korisnikov avatar
Milan
Postovi: 4042
Pridružio se: Sre Sep 14, 2005 5:44 pm
Lokacija: Vojvodina

Post od Milan »

Što bi francuzi rekli : "Chapeau bas" , prijatelju moj...
POŠTO OBRAZ ???!!!
Somborac
Postovi: 641
Pridružio se: Sub Jul 29, 2006 3:35 pm
Lokacija: Sombor

Post od Somborac »

Sa nestrpljenjem ocekujemo nastavak :!:
Podbara svaka cast
Korisnikov avatar
Владика
Administrator
Postovi: 4320
Pridružio se: Sre Jan 19, 2005 12:58 pm

Post od Владика »

Данас частим! Слика из 1957. године
Slika
Junior
Postovi: 788
Pridružio se: Ned Apr 18, 2010 7:41 pm
Lokacija: Novi Sad

Post od Junior »

Odlicno! :hurray: :hurray: :hurray:
Korisnikov avatar
Novon
Postovi: 52
Pridružio se: Pon Jul 11, 2005 7:00 am
Lokacija: Istocna tribina

Post od Novon »

У "Дневнику ових дана излази фелљтон који је написао Владимир Врговић о послератном Новом Саду. Читајући један од наставака, наишао сам на податак који ће остати црна мрља у историји "старе даме Српског фудбала". Цитираћу пасус:


"Фудбалери суботичког “Спартака” су 23. јула победили “Војводину” са 2:1 и квалификовали се за новоформирану Савезну лигу. Сутра су на скупштини клуба, у запаљивој атмосфери скојевци, потпомогнути органима реда, успели да наметну одлуку о фузији три новосадска клуба “Војводине”, “Славије” и “Радничког” у – “Слогу”. Име је још и било срећно решење, јер су предлагана и имена “Колхоз”, “Комбајн”, “Тракториста” или “Шрафцигер”. Један од ретких који се бунио против оваквог кумовања био је др Миле Мога, дугогодишњи лекар и добротвор клуба. За казну је добио отказ и интерниран у Косовску Митровицу. Део оснивача и навијача предвођених Костом Хаџијем решило је да не долази на утакмице све док се не врати славно име клуба. То се и десило две године касније."

(описани догађај збио се 1946. године)
Ako kaniš pobijediti ne smiješ izgubiti
Korisnikov avatar
Владика
Administrator
Postovi: 4320
Pridružio se: Sre Jan 19, 2005 12:58 pm

Post od Владика »

Novon napisao:
"Фудбалери суботичког “Спартака” су 23. јула победили “Војводину” са 2:1 и квалификовали се за новоформирану Савезну лигу. Сутра су на скупштини клуба, у запаљивој атмосфери скојевци, потпомогнути органима реда, успели да наметну одлуку о фузији три новосадска клуба “Војводине”, “Славије” и “Радничког” у – “Слогу”. Име је још и било срећно решење, јер су предлагана и имена “Колхоз”, “Комбајн”, “Тракториста” или “Шрафцигер”. Један од ретких који се бунио против оваквог кумовања био је др Миле Мога, дугогодишњи лекар и добротвор клуба. За казну је добио отказ и интерниран у Косовску Митровицу. Део оснивача и навијача предвођених Костом Хаџијем решило је да не долази на утакмице све док се не врати славно име клуба. То се и десило две године касније."
Слога је отишла у историју тек 23.11.1950.
podbara napisao: Новонастали клуб је добио име Слога. Име Слога било је још и срећно решење јер су се на скупштини чули предлози да се клуб преименује у Колхоз, Комбајн, Тракториста или Шрафцигер. Један од ретких који се јавно усудио да се супростави овом безумљу био је др Миле Мога, дугогодишњи лекар и добротвор клуба. За казну добио је отказ и интерниран је из Новог Сада у Косовску Митровицу. Део оснивача и навијача предвођени Костом Хаџијем решили су да не долазе на утакмице све док се не врати славно име Војводина.
Војводина, или како се тада звала Слога, није задобила благонаклоност комунистичког режима.
Интересантно је како човек размишља и пише слично као ја? 8)
Pripadnik
Postovi: 62
Pridružio se: Sre Okt 14, 2009 10:49 am

Post od Pripadnik »

:lol:
Mi smo jedno to je naša snaga...
Odgovori