Jako nam je malo potrebno da bi bili srećni.
Neopisiv osećaj, jutros, šetam gradom, a ono iz automobila se čuje pesma "Ćiribu ćiriba", a momak u autu jedva čeka dobro poznati refren da zaurla "Igra Voša ko Barsa!". Ne znam jel bilo srećnijeg čoveka od mene. Meni je srce puno što na svakom koraku u našem Novom Sadu, Voša zauzima pozicuju koja joj prirodno i pripada. Kako mi je samo žao što se zbog sitnih pilićarskih interesa taj duh od prošle sezone tako lako prokockao. Definitivno nam tako malo fali, pa da ceo grad počne da diše za našu "Staru materinu". Ne samo Novi Sad, nego i okolna mesta, po kojima smo imali jaku navijačku bazu i gde se i dalje gleda na Vojvodinu kao svoju kuću.
Vojvodina je večna, samo treba da se više razmaše i bude hrabra!
Zbog čega ste zavoleli Vojvodinu?
Moj tekst će biti jedan od dužih, možda i najduži. Po meni, ovo je jedna od priča od onih koje su me odredile kao čoveka i koje me čine ovakvim kakav jesam.
Ja sam iz familije koja je znala i poštovala prave vrednosti- u prve dve generacije.
Iako su svi moji sa očeve strane od 1690. Daljci, pradeda je bio karlovački đak, ljubitelj sporta, i naravno, navijač Vojvodine. Fudbal je upoznao trgujući po Austrougarskoj, gledao je bečke i peštanske klubove, a prijatelji iz Pemske (Češka, nemački naziv) pričali su mu o Slaviji iz Praga. Izvozeći stoku, za vreme Kraljevine SHS i Jugoslavije, dolazio je često u Novi Sad, i na stadion Karađorđe. Svoje navijačko opredeljenje preneo je i na moga dedu.
Moj deda, bonvivan i veterinar sa neprizantom diplomom (stekao je za vreme drugoga svetskog rata, nove vlasti mu nikada nisu priznale njenu verodostojnost), nikada nije mogao da shvati da neko navija za bilo koji drugi klub osim Vojvodine, jer svi drugi klubovi već po imenu pokazuju karakter i poreklo. Svi oni su opštenarodni i obavezni, kao kolhoz, zadruga i Partija. Za njih mora da se navija. On je nastavio da navija za klub koji, kako on kaže, nije tada ni postojao. I kada se Vojvodina zvala Sloga, on je i dalje navijao za Vojvodinu. Umeo je da kaže: ,,Ko je za fudbal čuo posle drugog svetskog rata, taj neka i navija za njihove klubove. Ja moj ne menjam.'' Ipsk, vraćanjem slavnog imena, i njegov interes za klub je rastao. Tadašnju petokraku zvezdu na grbu kluba, deda je uvek pravdao činjenicom da ,,on pamti i kad je ona bila plava, i grb naopačke, pa da sve tri boje tu stoje'' (kao na srpskoj trobojci).
Ali, dedin rođeni brat, počeo je da navija za Zvezdu. Moj otac se sa svojim stricem nikada ni oko čega nije slagao, ali oko jedne, a najgore stvari jeste. On je Vojvodinu, kao i Osek (tako se u mom kraju kaže) podrazumevao i interesovao se za njihove rezultate, ali je bio neprikriveni i veliki navijač Crvene Zvezde, na opšte razočarenje svojih ukućana.
Ja kada sam se rodio, deda je bio već praktično na samrti, i i ja sam potpao pod očev uticaj. Naučen sam da navijam za Zvezdu. Kako je taman u to doba počeo i rat, a Zvezda bila na vrhuncu, drugog izbora kao da nije ni bilo. ,,Stub srpstva'' u mome kraju, zaista je, zahvaljujućiu medijima, to i bio. Niko nije treba ništa da te uči, sve se znalo: Srbi su navijali za Zvezdu, Jugosloveni za Partizan, Hrvati i Švabe za Dinamo. Hrvatski kolonisti iz Dalmacije i Hercegovine svoj mentalitet pretočili su u fanatizma prema Hajduku, dok su svi srpski doseljenici samo jačali front Zvezdaša. Generlno, svi Srbi iz Hrvatske, u velikoj većini, podrazumevaju navijanje za Zvezdu kao opštepriznatu stvar. Tako je bilo, tako će, nažalost, i biti.
U ranom detinjstvu, u kući sam pronalazio zastavice Vojvodine i fotografije koje su Josip Pirmajer i Ljupko Petrović poklonili dedi i ocu. (Ljupko Petrović bio je radni kolega moje tetke na početku svoje karijere, predavao je u osečkoj gimnaziji fizičko, a na vino iz podruma moje porodice, nikada nije popreko gledao.) Na nekom od Sajmova, otac mi je kupio kasetu sa Vošinom himnom, jer je nju pevao Bane Krstić, u mojoj kući nezaobilazan, od muzike za uspavljivanje dece, do saundtreka svinjokolje. Kako sam rastao uz Garavi Sokak, i himnu kluba za koji nisam navijao sam iz sveg glasa pevao, a čak i na mojim dečijim rođendadnima, postoje VHS snimci horskog pevanja ove zaista najpevljivije himne svih sportskih društava u Srbiji i svetu.
Ipak, razvodom roditelja, moja majka dolazi u Novi Sad, a ja svaki vikend provodim u ovom gradu. Prvu utakmicu gledao sam sa istoga mesta na kome sam i danas, sa zapada stadiona Karađorđe. Vojvodina je, ironije radi, igrala sa Zvezdom, rezultat je bio 1-1, godina 1996. Nisam bio nezadovoljan, i to je bio osećaj koji sam od tada gajio prema Voši: nek ne pobedi Zvezdu, ali nek ni izgubi u Novom Sadu.
Iste godine, i u moj Dalj, u poslednjoj godini srpske vlasti u tome kraju, Vojvodina je došla i odigrala protiv selekcije dva seoska kluba prijatelljsku utakmicu. Rezultata se niko ni ne seća, bilo je, kada smo kasnije , kao već odrasli, rekonstruisali tu epizodu odrastanja, 16-0 valjda. Na terenu, izgledalo je kako i priliči: tim od seoskih fudbalera, nasuprot profesionalcima. Ipak, nije bilo grubih startova, povreda, kartona se čak niko ne seća da je bilo. Bilo je to jedno lepo, iako oblačno) popodne na većem fudbalskom igralištu u Dalju. Ipak, više od rezultata, nas klince je oduševio pristup meču fudbalera iz Novog Sada. Pre utakmice, svima nama, deci oko terena, fudbaleri su poklonili zastavice. (Ista zastavica, oduvek je visila u mojoj sobi,a i sada dok ovo pišem, gledam u nju u svome novosadskom stanu). Zastavice smo svi čuvali ako posebne relikvije, i nismo verovali da su oni, prvoligaški fudbaleri, nama, seoskoj deci, poklonili zastavice. Odrastavši u ratu, misli smo da su zastavice retkost, skupa i vrendna stvar, i tako smo se prema njima i odnosili. Kada su fudbaleri na iste hteli da nam se potpišu, nismo im dali, nego su se potpisivali svima na majice, u sveske, nekima i na ruku ili loptu. Ja sam moju samo stavio pored ostalih Vošinih zastavica i bio ponosan, jer sam ovu dobio ja, a ne deda ili tata.
Sa te utakmice, ostaje samo jedna retka slika, kolekcionarski primerak, koji ni u klubu, koji je nakon reintegracije preuzet od Hrvatske zajednice, i više ne postoji pod svojim imenom, ne postoji nigde. Ja sam je dobio u drugom daljskom klubu, sada srpskom, i mislim da je niko od Vojvodinaša, osim men, ni nema.
Navijao sam i dalje za Zvezdu, ali, uspeo sam i sa Vojvodinom da se srodim na čudan način- Sezonu dominacije u Intertoto kupu, mečeve sa Stabekom, Erebrom, Bastijom, Verderpom, sam gledao i preživeo sa velikim, dečačkim strastima, i to su mi jedne od lepših dečačkih uspomena.
Nastavio sam da dolazim na stadion Vojvodine kada god bih bio u prilici, išao sam i na mali jug i na zapad, gledao Vošu, i smatrao je svojim drugim, paralelnim timom po izboru.
Međutim, tada je već i moj pubertet uzeo maha. Seoski i gradski đilkoši uzeli su me pod svoje. Kako Crvena Zvezda, kao i u Srbiji, ima političke odnose na svim nivoima uspostavljene i u srpskoj samoupravi u Hrvatskoj, počeo sam da odlazim na evropske mečeve u oganizaciji političke stranke. U besplatnim busevima, sa besplatnim ulaznicama, pilo se i pevalo što se ne sme (živimo u Hrvatsko, nacionalno smo neiživljni, a ovde pevamo srpske pesme (iako je protivnik iz, npr. Finske)- Ej! Kako je to tada izgledalo veliko!) Polako, identifikovao sam se sa tom grupom, za koju sam milsio da je jaka i da mene čini jačim. Mislo sam da sam Delija i da mi ne može niko ništa. Zvezdin šal sam nosio, zbog njega i batina dobio u Vukovaru kao srednjoškolac (bio čak i u medijima, prilično izmanipulisan...)
Novo poglavlje započinje dolaskom u Novi Sad na fakultet. Iako i dalje u mislima Zvezdin navijač, sa drugovima počinjem da posećujem Karađorđe uvek kada smo bili u mogućnosti. Daleko nam je Beograd, a ovo je stadion u komšiluku, kao u Dalju, na kraju ulice. Gledamo Vojvodinu kao naš Radnički u Dalju, i navijamo za nju, iako smo navijači Zvezde ili Partizana. Čak, ovako je lepše, jer nas ništa ne deli, a mnogo toga spaja.
Vremenom, postavimo ipak sebi neka pitanja: ako smo navijači Zvezde, kako onda, kao ja, možemo da želimo da Zvezda izgubi i radujemo se njenom porazu? Kako možemo da zezamo druge navijače Zvezde kada izgube 3-o na Marakani od Vojvodine? kako, naposletku, mi to i navijamo za Zvezdu, kada se ni u čemu ne slažemo sa njenom upravom, politikom, marketingom, ičim? Kako nikada ne gledamo u Novom Sadu Partizan ili Zvezdu, jer ni sami ne znamo čiji bi nas gol obradovao?
U tom periodu, sazrevamo i mentalno. Odvojeni od getoizirane srpske sredine, širimo i svoje vidike. Obrazujemo se, u svakom pogledu. Vidimo, da neke priče ne piju vodu. Da uvek ići za gomilom i nije najbolji izbor. da, ako volimo fudbal i navijamo uvek za one timove za koje je izazov navijati u Evropi, sasvim je logično da i u u gradu u kojem živimo i tim koji svake dve nedelje gledamo doživimo tako. I bliži nam je, geografski, po poreklu, po životnim odeređenjima. Srbi smo prečani, iz ravnice, dede su nam za ovaj klub navijale. Većina nas, živi i živeće ovde, u ovom gradu, prolaziti svakoga dana pored tribina na kojima sa društvom provodi godišnje mnogo više vremena nego u Beogradu. Čak, akda to shvatamo, imamo iza sebe nekoliko sezona u kojiam redovno gledamo Vošu ako domaći stranci. Misliš tako, i šta bude?
Sa društvom, prvi puta, protiv Zvezde ili Partizana, navijaš sa Severa. i navijaš, stvarno. Nerviraš se, kao i svake druge nedelje kada gledaš Vošu. Isto, čak i gore. Neopisivo gore, na način na koji navijačima Voše od rođenja to neće nikada biti poznato kao nama.
Ja sam tada presekao. Prvo sam u razgovoru sa ljudima svima sve saopštio, ovako, razložno, a zatim i napisao dugačak mail, manifest, svim svojim prijateljiam i poznanicima, i zahtevao da me više nikada sa Crvenom Zvezdom ne pominju u istoj rečenici. Nemam ja nikakvih veza sa timom koga se moj deda, s pravom, gnušao. Niti idem na njene utakmice, niti me one potresaju. Seirim kada izgube, i druge nerviram i izazivam više nego ne znam kakav zagriženi grobar. Sredina u kojoj sam rastao nametala mi je nešto što nije moj izbor. Kada sam video da sam ja nesvesno odabrao drugo, taj brak iz računa sa prestoničkom udavačom koja usrećuje široke narodne mase svojim sumnjivim pobedama, sa zadovoljstvom sam prekinuo. Naravno, postoje slike iz tog bračnog života, ali samo kao opomena da tako nešto svojoj deci ne smem da učinim. Oni neka navijaju za koga god sami odaberu (sve dok je taj njihov izbor Vojvodina
) .
Najpametnije biće koje poznajem, moja devojka, kaže da navijanje ne može da bude stvar racia, i da joj nije jasno da neko može da promeni klub za koji navija. Upravo tako, rekoh joj ja, i nije stvar racija: nesvesno smo došli do spozanje da smo bili prevareni, te tako i reagovali. Kao kada te žena vara, i to poslednji saznaš. Onda, iracionalno ili racionalno, sve stare veze pucaju na mnogo značajnijem nivou. Raskrstili smo sa prošlim životom, kao da ga nikada nije ni bilo, iskustvo predstavlaj katarzu koja je jedna od obeležavajućih spoznaja u mome životu.
Ja sam navijač Vojvodine, ili, po ovdašnjim forumskim shvatanjima, vrlo privržen simpatatizer. Ne idem na Sever, osim kada moj Zapad ne okupiraju navijači gostujućeg tima, pa ne mogu da dodođem do karte. Družim se sa velikim brojem navijača, rado i često ugostim i posetim i svoje prijatelje Lešinare u Banja LUci, i uživam u ovome što jesam.
Na Zapadu stadiona Karadjordje ja sam kod kuće. I nisu mi bitne pobede ili porazi kao faktor moje vernosti. Ja ću svejedeno biti tu, da pružim podršku, ili viknem Uprava napolje kada treba. I povešću i devojku (koja zna više o ovom Vošinom timu nego prosečni navijač večitih o svojoj celokupnoj istoriji, i koja je od simpatizera Zvezde postala nesvesno svesna Slaninarka, kojoj nije jasno kako Novosađani ne navijaju svi za nas i ne dolaze svi na na Karadjordje), i mlađeg brata (koji jedini u razredu u vukovarskoj gimanziji navija za Vojvodinu, iako konstantno trpi pritisak okoline sa se povinuje večitima, a kada doje u Novi Sad, ček ga mesto pored mene na tribini), i druga koji milsi da navija za neki drugi klub (a niej se jedan razuverio), i agitovaću kod ljudi da spoznaju prave vrednosti.
Kada jednoga dana znaš da si Vojvodinaš, i kada to sa ponosom istakneš, samoga sebe definišeš kao drguačiju osobu. Nisi mediokritet, nisi izmanipulisan, ne pristaješ na bilo šta, ne gledaš sve simplifikovano, ne postoje u tvojim podelama ili/ili momenti, nego imaš svoj stav. Navijanje za proskribovane šampione poražava ideju čoveka kao misaonog i emotivnog bića. Ja hoću od mog kluba da bude Stara Dama, gospodski klub, ako treba, i pokraden, ali ne lopov. Da igra časno i bori se fudbalski na terenu, a ne mešetarski za zelenim stolom. Pa bila onda ona prva na tabeli od gore, ili od dole, moje emociej prema njoj promeniti se nikada i nikako neće.
Eto, tako sam ja zavoleo i volim Vojvodinu.
Za kraj, za one provržeen kolekcionarstvu, retka i do sada neviđena slika sa utakmice u Dalju, 1996, Vojvodina - Selekcija daljskih klubova 16-0:
Ja sam iz familije koja je znala i poštovala prave vrednosti- u prve dve generacije.
Iako su svi moji sa očeve strane od 1690. Daljci, pradeda je bio karlovački đak, ljubitelj sporta, i naravno, navijač Vojvodine. Fudbal je upoznao trgujući po Austrougarskoj, gledao je bečke i peštanske klubove, a prijatelji iz Pemske (Češka, nemački naziv) pričali su mu o Slaviji iz Praga. Izvozeći stoku, za vreme Kraljevine SHS i Jugoslavije, dolazio je često u Novi Sad, i na stadion Karađorđe. Svoje navijačko opredeljenje preneo je i na moga dedu.
Moj deda, bonvivan i veterinar sa neprizantom diplomom (stekao je za vreme drugoga svetskog rata, nove vlasti mu nikada nisu priznale njenu verodostojnost), nikada nije mogao da shvati da neko navija za bilo koji drugi klub osim Vojvodine, jer svi drugi klubovi već po imenu pokazuju karakter i poreklo. Svi oni su opštenarodni i obavezni, kao kolhoz, zadruga i Partija. Za njih mora da se navija. On je nastavio da navija za klub koji, kako on kaže, nije tada ni postojao. I kada se Vojvodina zvala Sloga, on je i dalje navijao za Vojvodinu. Umeo je da kaže: ,,Ko je za fudbal čuo posle drugog svetskog rata, taj neka i navija za njihove klubove. Ja moj ne menjam.'' Ipsk, vraćanjem slavnog imena, i njegov interes za klub je rastao. Tadašnju petokraku zvezdu na grbu kluba, deda je uvek pravdao činjenicom da ,,on pamti i kad je ona bila plava, i grb naopačke, pa da sve tri boje tu stoje'' (kao na srpskoj trobojci).
Ali, dedin rođeni brat, počeo je da navija za Zvezdu. Moj otac se sa svojim stricem nikada ni oko čega nije slagao, ali oko jedne, a najgore stvari jeste. On je Vojvodinu, kao i Osek (tako se u mom kraju kaže) podrazumevao i interesovao se za njihove rezultate, ali je bio neprikriveni i veliki navijač Crvene Zvezde, na opšte razočarenje svojih ukućana.
Ja kada sam se rodio, deda je bio već praktično na samrti, i i ja sam potpao pod očev uticaj. Naučen sam da navijam za Zvezdu. Kako je taman u to doba počeo i rat, a Zvezda bila na vrhuncu, drugog izbora kao da nije ni bilo. ,,Stub srpstva'' u mome kraju, zaista je, zahvaljujućiu medijima, to i bio. Niko nije treba ništa da te uči, sve se znalo: Srbi su navijali za Zvezdu, Jugosloveni za Partizan, Hrvati i Švabe za Dinamo. Hrvatski kolonisti iz Dalmacije i Hercegovine svoj mentalitet pretočili su u fanatizma prema Hajduku, dok su svi srpski doseljenici samo jačali front Zvezdaša. Generlno, svi Srbi iz Hrvatske, u velikoj većini, podrazumevaju navijanje za Zvezdu kao opštepriznatu stvar. Tako je bilo, tako će, nažalost, i biti.
U ranom detinjstvu, u kući sam pronalazio zastavice Vojvodine i fotografije koje su Josip Pirmajer i Ljupko Petrović poklonili dedi i ocu. (Ljupko Petrović bio je radni kolega moje tetke na početku svoje karijere, predavao je u osečkoj gimnaziji fizičko, a na vino iz podruma moje porodice, nikada nije popreko gledao.) Na nekom od Sajmova, otac mi je kupio kasetu sa Vošinom himnom, jer je nju pevao Bane Krstić, u mojoj kući nezaobilazan, od muzike za uspavljivanje dece, do saundtreka svinjokolje. Kako sam rastao uz Garavi Sokak, i himnu kluba za koji nisam navijao sam iz sveg glasa pevao, a čak i na mojim dečijim rođendadnima, postoje VHS snimci horskog pevanja ove zaista najpevljivije himne svih sportskih društava u Srbiji i svetu.
Ipak, razvodom roditelja, moja majka dolazi u Novi Sad, a ja svaki vikend provodim u ovom gradu. Prvu utakmicu gledao sam sa istoga mesta na kome sam i danas, sa zapada stadiona Karađorđe. Vojvodina je, ironije radi, igrala sa Zvezdom, rezultat je bio 1-1, godina 1996. Nisam bio nezadovoljan, i to je bio osećaj koji sam od tada gajio prema Voši: nek ne pobedi Zvezdu, ali nek ni izgubi u Novom Sadu.
Iste godine, i u moj Dalj, u poslednjoj godini srpske vlasti u tome kraju, Vojvodina je došla i odigrala protiv selekcije dva seoska kluba prijatelljsku utakmicu. Rezultata se niko ni ne seća, bilo je, kada smo kasnije , kao već odrasli, rekonstruisali tu epizodu odrastanja, 16-0 valjda. Na terenu, izgledalo je kako i priliči: tim od seoskih fudbalera, nasuprot profesionalcima. Ipak, nije bilo grubih startova, povreda, kartona se čak niko ne seća da je bilo. Bilo je to jedno lepo, iako oblačno) popodne na većem fudbalskom igralištu u Dalju. Ipak, više od rezultata, nas klince je oduševio pristup meču fudbalera iz Novog Sada. Pre utakmice, svima nama, deci oko terena, fudbaleri su poklonili zastavice. (Ista zastavica, oduvek je visila u mojoj sobi,a i sada dok ovo pišem, gledam u nju u svome novosadskom stanu). Zastavice smo svi čuvali ako posebne relikvije, i nismo verovali da su oni, prvoligaški fudbaleri, nama, seoskoj deci, poklonili zastavice. Odrastavši u ratu, misli smo da su zastavice retkost, skupa i vrendna stvar, i tako smo se prema njima i odnosili. Kada su fudbaleri na iste hteli da nam se potpišu, nismo im dali, nego su se potpisivali svima na majice, u sveske, nekima i na ruku ili loptu. Ja sam moju samo stavio pored ostalih Vošinih zastavica i bio ponosan, jer sam ovu dobio ja, a ne deda ili tata.
Sa te utakmice, ostaje samo jedna retka slika, kolekcionarski primerak, koji ni u klubu, koji je nakon reintegracije preuzet od Hrvatske zajednice, i više ne postoji pod svojim imenom, ne postoji nigde. Ja sam je dobio u drugom daljskom klubu, sada srpskom, i mislim da je niko od Vojvodinaša, osim men, ni nema.
Navijao sam i dalje za Zvezdu, ali, uspeo sam i sa Vojvodinom da se srodim na čudan način- Sezonu dominacije u Intertoto kupu, mečeve sa Stabekom, Erebrom, Bastijom, Verderpom, sam gledao i preživeo sa velikim, dečačkim strastima, i to su mi jedne od lepših dečačkih uspomena.
Nastavio sam da dolazim na stadion Vojvodine kada god bih bio u prilici, išao sam i na mali jug i na zapad, gledao Vošu, i smatrao je svojim drugim, paralelnim timom po izboru.
Međutim, tada je već i moj pubertet uzeo maha. Seoski i gradski đilkoši uzeli su me pod svoje. Kako Crvena Zvezda, kao i u Srbiji, ima političke odnose na svim nivoima uspostavljene i u srpskoj samoupravi u Hrvatskoj, počeo sam da odlazim na evropske mečeve u oganizaciji političke stranke. U besplatnim busevima, sa besplatnim ulaznicama, pilo se i pevalo što se ne sme (živimo u Hrvatsko, nacionalno smo neiživljni, a ovde pevamo srpske pesme (iako je protivnik iz, npr. Finske)- Ej! Kako je to tada izgledalo veliko!) Polako, identifikovao sam se sa tom grupom, za koju sam milsio da je jaka i da mene čini jačim. Mislo sam da sam Delija i da mi ne može niko ništa. Zvezdin šal sam nosio, zbog njega i batina dobio u Vukovaru kao srednjoškolac (bio čak i u medijima, prilično izmanipulisan...)
Novo poglavlje započinje dolaskom u Novi Sad na fakultet. Iako i dalje u mislima Zvezdin navijač, sa drugovima počinjem da posećujem Karađorđe uvek kada smo bili u mogućnosti. Daleko nam je Beograd, a ovo je stadion u komšiluku, kao u Dalju, na kraju ulice. Gledamo Vojvodinu kao naš Radnički u Dalju, i navijamo za nju, iako smo navijači Zvezde ili Partizana. Čak, ovako je lepše, jer nas ništa ne deli, a mnogo toga spaja.
Vremenom, postavimo ipak sebi neka pitanja: ako smo navijači Zvezde, kako onda, kao ja, možemo da želimo da Zvezda izgubi i radujemo se njenom porazu? Kako možemo da zezamo druge navijače Zvezde kada izgube 3-o na Marakani od Vojvodine? kako, naposletku, mi to i navijamo za Zvezdu, kada se ni u čemu ne slažemo sa njenom upravom, politikom, marketingom, ičim? Kako nikada ne gledamo u Novom Sadu Partizan ili Zvezdu, jer ni sami ne znamo čiji bi nas gol obradovao?
U tom periodu, sazrevamo i mentalno. Odvojeni od getoizirane srpske sredine, širimo i svoje vidike. Obrazujemo se, u svakom pogledu. Vidimo, da neke priče ne piju vodu. Da uvek ići za gomilom i nije najbolji izbor. da, ako volimo fudbal i navijamo uvek za one timove za koje je izazov navijati u Evropi, sasvim je logično da i u u gradu u kojem živimo i tim koji svake dve nedelje gledamo doživimo tako. I bliži nam je, geografski, po poreklu, po životnim odeređenjima. Srbi smo prečani, iz ravnice, dede su nam za ovaj klub navijale. Većina nas, živi i živeće ovde, u ovom gradu, prolaziti svakoga dana pored tribina na kojima sa društvom provodi godišnje mnogo više vremena nego u Beogradu. Čak, akda to shvatamo, imamo iza sebe nekoliko sezona u kojiam redovno gledamo Vošu ako domaći stranci. Misliš tako, i šta bude?
Sa društvom, prvi puta, protiv Zvezde ili Partizana, navijaš sa Severa. i navijaš, stvarno. Nerviraš se, kao i svake druge nedelje kada gledaš Vošu. Isto, čak i gore. Neopisivo gore, na način na koji navijačima Voše od rođenja to neće nikada biti poznato kao nama.
Ja sam tada presekao. Prvo sam u razgovoru sa ljudima svima sve saopštio, ovako, razložno, a zatim i napisao dugačak mail, manifest, svim svojim prijateljiam i poznanicima, i zahtevao da me više nikada sa Crvenom Zvezdom ne pominju u istoj rečenici. Nemam ja nikakvih veza sa timom koga se moj deda, s pravom, gnušao. Niti idem na njene utakmice, niti me one potresaju. Seirim kada izgube, i druge nerviram i izazivam više nego ne znam kakav zagriženi grobar. Sredina u kojoj sam rastao nametala mi je nešto što nije moj izbor. Kada sam video da sam ja nesvesno odabrao drugo, taj brak iz računa sa prestoničkom udavačom koja usrećuje široke narodne mase svojim sumnjivim pobedama, sa zadovoljstvom sam prekinuo. Naravno, postoje slike iz tog bračnog života, ali samo kao opomena da tako nešto svojoj deci ne smem da učinim. Oni neka navijaju za koga god sami odaberu (sve dok je taj njihov izbor Vojvodina
) . Najpametnije biće koje poznajem, moja devojka, kaže da navijanje ne može da bude stvar racia, i da joj nije jasno da neko može da promeni klub za koji navija. Upravo tako, rekoh joj ja, i nije stvar racija: nesvesno smo došli do spozanje da smo bili prevareni, te tako i reagovali. Kao kada te žena vara, i to poslednji saznaš. Onda, iracionalno ili racionalno, sve stare veze pucaju na mnogo značajnijem nivou. Raskrstili smo sa prošlim životom, kao da ga nikada nije ni bilo, iskustvo predstavlaj katarzu koja je jedna od obeležavajućih spoznaja u mome životu.
Ja sam navijač Vojvodine, ili, po ovdašnjim forumskim shvatanjima, vrlo privržen simpatatizer. Ne idem na Sever, osim kada moj Zapad ne okupiraju navijači gostujućeg tima, pa ne mogu da dodođem do karte. Družim se sa velikim brojem navijača, rado i često ugostim i posetim i svoje prijatelje Lešinare u Banja LUci, i uživam u ovome što jesam.
Na Zapadu stadiona Karadjordje ja sam kod kuće. I nisu mi bitne pobede ili porazi kao faktor moje vernosti. Ja ću svejedeno biti tu, da pružim podršku, ili viknem Uprava napolje kada treba. I povešću i devojku (koja zna više o ovom Vošinom timu nego prosečni navijač večitih o svojoj celokupnoj istoriji, i koja je od simpatizera Zvezde postala nesvesno svesna Slaninarka, kojoj nije jasno kako Novosađani ne navijaju svi za nas i ne dolaze svi na na Karadjordje), i mlađeg brata (koji jedini u razredu u vukovarskoj gimanziji navija za Vojvodinu, iako konstantno trpi pritisak okoline sa se povinuje večitima, a kada doje u Novi Sad, ček ga mesto pored mene na tribini), i druga koji milsi da navija za neki drugi klub (a niej se jedan razuverio), i agitovaću kod ljudi da spoznaju prave vrednosti.
Kada jednoga dana znaš da si Vojvodinaš, i kada to sa ponosom istakneš, samoga sebe definišeš kao drguačiju osobu. Nisi mediokritet, nisi izmanipulisan, ne pristaješ na bilo šta, ne gledaš sve simplifikovano, ne postoje u tvojim podelama ili/ili momenti, nego imaš svoj stav. Navijanje za proskribovane šampione poražava ideju čoveka kao misaonog i emotivnog bića. Ja hoću od mog kluba da bude Stara Dama, gospodski klub, ako treba, i pokraden, ali ne lopov. Da igra časno i bori se fudbalski na terenu, a ne mešetarski za zelenim stolom. Pa bila onda ona prva na tabeli od gore, ili od dole, moje emociej prema njoj promeniti se nikada i nikako neće.
Eto, tako sam ja zavoleo i volim Vojvodinu.
Za kraj, za one provržeen kolekcionarstvu, retka i do sada neviđena slika sa utakmice u Dalju, 1996, Vojvodina - Selekcija daljskih klubova 16-0:
Last edited by Daljac on Sun Feb 05, 2012 2:42 am, edited 3 times in total.
-
severozapad
- Posts: 611
- Joined: Wed Nov 10, 2010 3:23 pm
- Location: Liman 4
-
Grof Žekula
- Administrator
- Posts: 2674
- Joined: Fri Jan 28, 2005 10:25 pm
- Location: Bulevar
-
Uvek sa tobom
- Posts: 1339
- Joined: Wed Jun 24, 2009 12:05 pm
-
Red Marquis
- Moderator
- Posts: 3800
- Joined: Sun Nov 09, 2008 4:49 pm
- Location: West Side
