Fruškogorac, sa setom i zadovoljstvom sam pročitao gornji post.
Te osamdesete, ko ih se seća (danas zreli ljudi), sva ta imena koja si naveo, jedno su blago Vojvodine.Međutim, danas te ljude jedva da viđamo na našim utakmicama.I, zato su mi gotovo suze krenule dok sam vraćao film u te godine, časnu borbu za opstanak, ispadanje iz lige i kopernikanski veleobrt: feniksov let ka Tituli, nesrećan gol Gaćeše i posle njega godine koje su pojeli skakavci.
Jesenas smo drugi na tabeli, ali to ne doživljavam emotivno.Idem na utakmice više po navici i dužnosti navijačkoj.Srce mi ne zatreperi kad damo gol, a nekad se čak i obradujem kad ga primimo, misleći da će nešto na bolje promeniti.Da će se neko dozvati pameti.Ali, sva ta nada traje samo do sledeće utakmice, kada se začarani krug nastavlja.
Zato bi se apsolutno složio sa 021 kada je u jednom svom nedavnom postu zamolio aktuelno rukovodstvo da više ne spominje titulu ,,čim zinu" (tragikomično je, a valda bi mogli i nešto suvislije da kažu i obećaju), i kada je završio taj post rečima:
NEĆEMO TITULU - HOĆEMO VOJVODINU!
I danas mi ta rečenica odzvanja u glavi, više nego onomad.U četiri reči rekao je sve
Ne znam da li ima još negde navijača koji bi poslali takvu nedvosmislenu (za 99.99% navijača drugih klubova) ,,jeretičku" poruku?Zato je Vojvodina posebna, i zato ne može da je vodi onaj ko je ne oseća i ne razume.
Gde postoje navijači koji su spremni da dožive i da im klub ispadne i da osvoji titulu, a da ga jednako vole i kad ispada i kad osvaja Prvenstvo?To je za ostale navijače nerešiv rebus.
Isto ovako je mislio i jedan naš velikan Mika Antić i zato sam i odabrao njegove reči za potpis postova, jer to je Vojvodina koju je pesnik u dušu poznavao.Od Mokrina, do Novog Sada....Od Bođana do Opova što kaže njegov današnji duhovni savremenik.
Vojvodina je na jednoj strani, a svi ostali su na drugoj.Tako je bilo i tako će zauvek ostati.Sve klubove u kojima sam bio igrač ili trener doživljavam kao svoje, kao da su deo mene.Međutim, čast svakome, ali samo je Vojvodina-jedna jedina -V Boškov
Turija wrote:Ne znam da li ima još negde navijača koji bi poslali takvu nedvosmislenu (za 99.99% navijača drugih klubova) ,,jeretičku" poruku?Zato je Vojvodina posebna, i zato ne može da je vodi onaj ko je ne oseća i ne razume.
Gde postoje navijači koji su spremni da dožive i da im klub ispadne i da osvoji titulu, a da ga jednako vole i kad ispada i kad osvaja Prvenstvo?To je za ostale navijače nerešiv rebus.
Ima tamo gde postoji kultura navijanja i gde se generacijama navija za neki klub bez obzira na rang takmicenja. A ne kao kod nas gde neki dolaze na stadion da preko tudjih pobeda isfuravaju sopstvene zivotne frustracije. Takvima nije bitno za koga navijaju samo dok ti za koga "navijaju" pobedjuju, svejedno na koji nacin, sva stedstva su dozvoljena. Pa tako danas za ovoga, sutra za onoga.
Za razliku od takvih skorojevickih klubova i njihovih "navijaca" nasa Vosa ima tradiciju, evo u mojoj familiji ja sam treca generacija Vojvodinasa i nikad se nije ni postavljalo pitanje za koga cu da navijam. I tu nije odlucivalo ni trenutni plasman na tabeli ni osvojeni trofeji ni ispadanje u drugu ligu vec pre svega TRADICIJA i saznanje da se pripada necemu vecem od tebe sto povezuje nekoliko generacija. Secam se kao juce da je bilo kad mi je pokojni deda pricao o dozivljajima sa utakmica, o Vujketu, Tozi i ostalim majstorima koji su igrali pre nego sto sam se ja i rodio, kako su padali najveci evropski klubovi na nasem tetenu, pa kako je vetar oduvao krov sa stadiona, pa kad je kao inace pouzdan golman jednog nizerazrednog kluba iz novosadskog predgradja na prijateljskoj utakmici protiv Vojvodine primio 13 komata "zato sto volem kada Vojvodina da gol vise nego bilo sta na svetu" pa caletove price koji je tokom prve sampionske titule sluzio vojsku u BG pa bezao iz kasarne da gleda Vosu na JNA pa su ga uhvatili na povratku pa je dobio kazneni produzetak roka - kaze "vredelo je"...
Eto to je ono sto Vojvodinu cini svetskim i gospodskim klubom i sto nas izdvaja od ostalih na ovim prostorima, bez obzira na sve trofeje koje su ostali skupili. I zato mi i pada toliko tesko kada vidim kakvi su se (ne)ljudi uvukli u rukovodstvo kluba i kako krcme taj tesko sticani ugled i tradiciju i kako polako ali sigurno (a plasim se i nepovratno) poseljacuju nas klub.
Setih se jedne price - imao sam u familiji jednog deda-Peru, dodje mi neki deda-tetak (ozenio sestru moje rodjene babe), stari predratni oficir Kraljeve garde posle robijao u komunizmu kad su ga pitali zasto nece da se uclani u Partiju a on kaze "cekam da mi se gazda vrati" i zbog tog dobije 8 godina - znaci, jedan covek onako ponosit i bez dlake na jeziku. Ali dece nisu imali. I jednom prilikom za slavu dodje popa u kucu, koji je inace vazio za velikog zenskarosa, i kaze mu ovako: "Gos'n Pero, ako vi posaljete vasu zenu da dodje kod mene da malo pomogne, pospremi po stanu, siguran sam da ce vas Bog blagosloviti i da cete dobiti poroda..." na sta ce deda-Pera k'o iz topa: "Ako je to jedini nacin, neka, fala, onda mi deca ni ne trebaju!"
E tako isto i mi sa trofejima. Moze, ali ne po svaku cenu. Jer kad se jedared izgubi cast i ukalja obraz onda ga vise nikakvi trofeji ne mogu oprati...
izvini sto te nazivam - prijateljem - Tako te dozivljavam. Pratim ovaj forum i odajem ti vveeliikkkoooooo priznanje za vise nego dobro poznavanje NASE VOSE.
Pre neki dan sedim sa drugarom koji isto tako dobro poznaje Vosu, njenu istoriju, ali ... / uvek postoji to prokleto - ali - /, covek navija za Partizan. Kazem ja njemu: "Sve je to lafe lepo, krasno, ali ti nemozes voleti Vojvodinu, onoliko koliko je ja volim". On me gleda, pa sve kao malo dete poceo covek da redja neka manje, neka vise poznata imena koja su nosila dres NASE VOJVODINE. Optimista sam, neko rece "bolesni optimista", ali Turija veruj mi bez pozitivnog razmisljanja covek ne moze da ide ka lepsem, boljem sutra. Zato mi ponekada pada tesko kada ovde na forumu procitam po koji pesimisticki, zapravo neko bi rekao, realan post.
Da, drugi smo na tabeli. Istom onom drugaru "bacio sam" nekoliko podataka. Evo ih i tebi, kao i drugima na uvid:
1. 1988 - 1989 Vojvodina je ako se nevaram isto bila u Sloveniji na pripremama. O onim dresovima *Yassa* / da li se tako pise ?! / suvisno je pisati, kucati. Letos isto destinacija - Slovenija.
2. Bivsi zvezdin igrac veznog reda je onda bio kapiten - znamo legendarni Sele. Sada je to Aleksandar Popovic. Igrao decko, pikao malo fudbal u Zvezdi, evo ga sada, nas kapiten.
3. Zadnje kolo pre jesenje titule 1988 - e godine igrali smo protiv Partizana. Sada, jos uvek je sveze, igrali isto zadnju, jesenju utakmicu protiv istog kluba.
4. U sampionskoj generaciji tada bili i jos neki zvezdi, nepotrebni igraci, Dejan Joksimovic i Dragan Punisic. Sada su ovde Dragan Mrdja, Nenad Stojanovic, Veselko Trivunovic / ne znam da li je tacno da je on prosao Zvezdinu skolu /
5. Mozda ovo pod pet i nije toliko znacajno, ali tada bio Ljupko, evo ga opet, tu je.
...
Samo sam napravio, zapravo pokusavam da napravim neke paralele izmedju te nama drage sezone i ove, sada, aktuelne.
Gledajuci danasnji tim, rekao bih, ima stofa, ima materijala. Mislim da Ljupko moze "naterati" igrace da trce. Ili sto sam procitao u danasnjem "Zurnalu" ... "Treba mi 15 *ratnika* ... da se zna ko vodu nosi a ko kosi". E bas to, "fajteri mekog srca". Davno sam procitao jednu izjavu Sinise Mihajlovica, a moze biti interesantna. Rekao je tada, pre dvadesetak godina: "Kada vidim kako Sestic uklizava, ja bar jos pet puta pozelim isto". Nadam se da me Turija razumes, zapravo verujem da znas sta zelim ovom recenicom da kazem.
Kazes prijatelju, ides iz neke navike na utakmicu, srce ti vise ne zatreperi. Razumem te. Dozvolices par recenica da o tome iznesem neko svoje misljenje. Danas, kada imam pune 33 - i godine, idem na Vosine utakmice, samo ove koje su na nasem stadionu. Neretko se desi da odem na zapadnu tribinu i negde u "potpunoj izolaciji", na miru i u tisini pratim desavanja na terenu, na tribinama. Pre pocetka svake utakmice dobrano se zagledam u reci ispod istocne tribine - "Budi novosadjanin - navijaj za Vojvodinu". A onda se pojavi, sto ti Turija kazes, neka seta. I vrati mi se slika Sesticevog driblinga i "bacanja"Mustafe Pestalica u jednu stranu gola, a on - gospodin Sele sa loptom pa u gol. Za neupucene bese to utakmica protiv tuzlanske Slobode. A onda slika smekera Pece Brzakovica i onog gesta protiv tada titogradske Buducnosti. Od tada Saula preuzima kapitensku traku. Pa gol Veska Mihajlovica i cekanje proglasenja najboljeg strelca, da bi na kraju Vesko tu titulu podelio sa Antom Drobnjakom. Secam se i gola Branislava Kojicica protiv Zvezde, direktno krusevacki smeker iz kornera, pa u gol. Da li je potrebno spominjati gol isto protiv Zvezde - Gorana Jezdimirovica, sa preko 30 metara ?! Saulino maestralno iznosenje lopte van naseg kaznenog prostora ?! Radojicicev gol protiv Zemuna ?! Spartanje Ivice Vukova uz aut liniju ?! Lanetovi golovi protiv Partizana ?! Todiceve odbrane penala ?! ... Obecavam, necu vise.
Vojvodina danas, mora napred, mora vise, mora bolje. Mora, najvise zbog sebe same. I jednog sam jos misljenja. Nema Vosa toliko problema sa "vecitima". Neka Zvezde i Partizana tu gde jesu. Mene danas nezaboli toliko poraz od pomenutih klubova. Pun sam gorcine, besa, negativnog naboja ... / sto nije karakteristicno za mene / kada vidim da NASA VOJVODINA vodi jednu drugu bitku. Bitku protiv medija. Ljupko je pre koji dan postao po treci put trener naseg kluba. Neka ga. Ostavimo ga da radi svoj posao. Mudar je taj slavonac, seda ali mudra glava. I eto na RTS - u, na SOS -u ... to bila prva, glavna vest. Neka mi niko nezameri, ali ja hocu da verujem da ce i krajem maja meseca NASA VOSA biti "udarna vest" u svim medijima.
I zato glavu gore svi, pozitivno razmisljanje, vera mora biti prisutna. Vera, optimizam, da ova generacija moze da uradi NESTO VELIKO. Toliko veliko da izazove emocije, iskrene emocije svakog pravog poznavaoca fudbala, sporta uopste u nasoj, maloj, ali lepoj zemlji.
P.S. Dok sam kucao ovaj post setio sam se imena koje sam nenamerno zaboravio. Coveka, velika je cast poznavati ga, Bojana Nezirija i gospodu Bobeta Pavkovica, Miroslava Vukasinovica i Milana Djuricica.
P.S. - jos jednom: Turija, ostali, svaka replika, kulturna razmena misljenja je dobro dosla.
fruskogorac wrote:I vrati mi se slika Sesticevog driblinga i "bacanja"Mustafe Pestalica u jednu stranu gola, a on - gospodin Sele sa loptom pa u gol. Za neupucene bese to utakmica protiv tuzlanske Slobode. A onda slika smekera Pece Brzakovica i onog gesta protiv tada titogradske Buducnosti. Od tada Saula preuzima kapitensku traku. Pa gol Veska Mihajlovica i cekanje proglasenja najboljeg strelca, da bi na kraju Vesko tu titulu podelio sa Antom Drobnjakom. Secam se i gola Branislava Kojicica protiv Zvezde, direktno krusevacki smeker iz kornera, pa u gol. Da li je potrebno spominjati gol isto protiv Zvezde - Gorana Jezdimirovica, sa preko 30 metara ?! Saulino maestralno iznosenje lopte van naseg kaznenog prostora ?! Radojicicev gol protiv Zemuna ?! Spartanje Ivice Vukova uz aut liniju ?! Lanetovi golovi protiv Partizana ?! Todiceve odbrane penala ?! ...
Ta utakmica sa zvezdom kad je Kojicic dao iz kornera - jel' samo jedan bio ili me secanje vara da je cak dva? Uglavnom celu je utakmicu gadjao gol iz kornera - to je bilo protiv one njihove Bari-Tokio generacije, evropskih is vetskih sampiona, i tada smo ih tako demontirali da je to bilo strasno za gledati. Ono, nemojte ljudi bas tako da ih guzite, nije lepo Dobili smo ih 3:1, najbolji momenat na utakmici kad je totalno frustriran od nemoci Dejo "Genije" koga su nasi odbrambeni strpali u dzep na zemlji udara nekog od nasih (nisam video koga) i sudija mu smesta pokazuje crveni, sever (na kome su se tada skupljali gostujuci navijaci) pada u totalni muk a sa juga polece u vis jedna crvena raketa Posle bilo sranja, utakmicu sam gledao sa istoka a neki cigani izasli napolje pa spolja bacali kamenje u tribinu, spucali nekog celavog cicu nedaleko od mene i razbili mu glavu sto je doveo decu na utakmicu...
fruskogorac wrote: . Vera, optimizam, da ova generacija moze da uradi NESTO VELIKO. .
Slažem se, samo joj treba jake igračke potpore u vidu osmišljene doselekcije.A, to stalno izostaje i ruši početni optimizam.Svestan toga Ljupko i nije obećao ništa, osim borbe.Daj Bože da im još podigne kondiciju.Mnoge smo bodove osvojili zahvaljujući boljoj fizičkoj spremi od ostalih timova.
Ako se najavljeni Gruzijac Kucišvili pojavi u Novom Sadu, bićemo jedan korak bliže željenom optimizmu.A, verovatno da Ljupko čeka i novog Šestića, kako bi povukao sve paralele sa 89-om.Mada ovaj tekst iz Dnevnika o milionima za naše mlade igrače, ne obećava trijumfalno proleće.Možda bi moglo imati efekta za letnje igračke investicije, ali daleko je leto, a novci idu ko salata.Po mome mišljenju glavni ključ uspeha Vojvodine biće prelazni rok i defanziva, ne Ljupkova, već takozvanih ,,ofanzivaca".Dakle, moraju dobiti takve zadatke Tadić, Mrđa, neki novi Vukajlović, Aleksić...Kada svi budu trčali i ,,uklizavali" kao generacija 1989, zalupaće srce i navijačima
PS
Fruškogorac, svaka čast što si se setio i kome je Šele dao taj antologijski gol (ej, Mustafi Pašaliću; pamćenje Ti je enciklopedijsko) , a mene kao da si vratio večeras 20 godina unazad
Vojvodina je na jednoj strani, a svi ostali su na drugoj.Tako je bilo i tako će zauvek ostati.Sve klubove u kojima sam bio igrač ili trener doživljavam kao svoje, kao da su deo mene.Međutim, čast svakome, ali samo je Vojvodina-jedna jedina -V Boškov
Na stranicama Naprednjaka(napredvosa.com ) nasao sam divan tekst koji bi valjalo podeliti sa svima vama. Nadam se da mi urednistvo sajta nece zameriti sto sam u celosti postavio ovaj tekst.
Gardista wrote:Dobro se sećam kada je jedne godine, dok su nogavice pantalona bile kratke i sa večitim rupama tamo gde su bila kolena, u Novom Sadu gostovao zenički Čelik. Mi, deca jedni drugom do uveta kojima su majke šile crveno-bele zastave, krezubavo smo ispunili Mali Istok. Pevalo se ono “… spustila se gusta magla, pokraj Dunava…”. Tih ringlovskih godina na našoj tribini, Malom Istoku, jedan malo stasaliji je zaslužio strahopoštovanje nas klinaca koji smo mu slepo verovali. Prvi je počinjao pesmu, prvi je terao sudiju u majčinu i prvi je razvijao svoju zastavu. Ma kakvu zastavu, to je bio pravi barjak, ogromni steg u rukama dečaka tek propupelih pubertetskih brkova. Moj Podbarac, komšija Sava iz Svetosavske je imao zastavu, kojom kada bi zamahnuo tim pecaroškim bambusovim štapom sakrio pola pesme ispevane u navijačkom horu, pola našeg detinjstva. Sava je vijorio tim crveno-belim oblakom a mi smo otvorenih usta ponosno stajali pod njim. To je bila naša, ali ipak najviše zastava Save Surovog, Podbarca velikog srca.
Tih godina se ispred našeg stadiona, na haubama automobila, na improvizovanim tezgama kraj bandera i bulevarskih kandelabra mogla kupiti obeležja pojedinih klubova. Kape, šalevi, zastave i zastavice, jastučići... Ali, to nisu bile boje moje Vojvodine. Bilo mi je mrsko da ih gledam jer su nametljivo prkosile nama kojima je srce kucalo crveno-belo. U tom buljuku šarenih krpa nikada nije bilo naših boja. Tada sam naučio da ih nosim u srcu, da ih čuvam, da se radujem i plačem sa njima, da ponosno odrastam sa uverenjem da činim uzvišenu stvar. Dan pred pomenutu utakmicu sa Čelikom, moj drug Taske je dobio od roditelja na poklon zastavu Vojvodine. Bio je ponosan na ono što niko drugi nije imao. Imao je zastavu, ali kakvu? Neobičnu, uočljivu u odnosu na nas ostale sa Malog Istoka. Bila je bela, čisto bela sa velikim grbom voljenog kluba u sredini. Kasnije, činilo mi se da je prosto prkosila svojom elegancijom. Mahao je Taske njegovom zastavom, mahao sam i ja – mahalo je pola Malog Istoka. Svojom elegancijom činila je privilegiju onom ko ju je držao u rukama. Ogromni grb u sredini izazivao je strahopoštovanje
Voleo sam ih sve redom, stranice mojih svezaka bile su ispisane njihovim imenima. Ali, jednog sam baš obožavao. Bio je junak mog detinjstva, sanjario sam kako mu izlazim na crtu, kako uzimam zalet na travi našeg stadiona i pucam punom… Ali tu se rasprskivao taj sneni mehur, jer kako sad pa JA da na NAŠEM stadionu dajem NJEMU gol. I to punom, pod prečku – desnom! Ne, to nikako nije moglo. Jest’ da sam ja “imao” crveno-beli a on žuti dres. Tako je i prestala moja karijera golgetera, desetogodišnjeg dečaka koji je na beloj polovini voljenog stega imao potpis svog ljubimca - RATKO SVILAR.
A onda, nekako s proleća – onog proleća, dodje do mene moj drug Dule. Gotovo sakriven od ogromne količine smotanog platna u naručju, u dahu je izustio kako smo MI dužni da se oglasimo, kako su to ONI zaslužili, kako smo MI i ONI u večitoj krvnoj vezi
- Ma ko Dule? – upitah svog drugara.
- Pa mi i oni, sada ginu na terenu, imaju muda. Samo zajedno smo "ONA" – jedna jedina - Vojvodina!
Naravno da smo to popodne i veče proveli na temerinskoj pijaci. Na petnaestak metara crveno-belog platna Dule je želeo da ispišemo poruku, nešto što dugo nismo bili a počelo je da nas krasi. Na betonskim tezgama se šepurilo svileno platno čineći prelep sklad. Svojom impozantnošću je dominiralo u sivilu pijačnog dvorišta. Imao sam utisak da nastaje u Temerinskoj a završava se tamo negde u onom patrljku od Karađorđeve ulice. Te noći su nastali WINNERSI. Porinuti u kolorit istočne tribine onog dana kada je golman protivničkog tima odbio da se složi da će biti akter predstojećeg derbija, jer tobož, smatrao je da smo MI isuviše mali za NJIH. Poneo je u prestonicu tri komada od naših bekova i uspomenu na izgubljeno prvenstvo. Duleta danas više nema, nema ni WINNERSA, ostali su na ogradi Istoka posle neke sezone sa manjim mudima. Bog neka te čuva Duško!
A onda, poslednja katarza, poslednja oda ispisana samo u jednoj reči – MENTALITET. Na crvenom platnu impozantne dužine belim slovima ostala je na zapadnoj tribini onog avgusta u finalu kada smo naučili da se radujemo fudbalu preko leta. Kao posle kratkog kursa, odjednom smo znali i da igramo fudbal i da se lepoti radujemo, i da napunimo tribine dubke…
Godinama sa zrelošću počeo sam da menjam tribine, boje nikada! Kasnije, život mi je podario radost roditeljstva. Moja deca nikada nisu imala dilemu kome će pokloniti svoju naklonost, sa kojim bojama će farbati svoje snove. Danas pamtim mnogo, pamtim samo lepo jer je to u biti pozitivne strane čoveka. Ponekad se samo žacnem od svojevremeno doživljenog prizora kada je nakon odigrane utakmice u našem gradu protiv beogradskog velikog rivala istih boja, klinac koji je skupljao lopte utrčao u teren i molio NJIHOVOG centarfora da mu pokloni dres. To dete je inače bilo u podmlatku NAŠEG KLUBA! Ali jedno sigurno nije - nikada nije na Malom Istoku mahalo velikom, najlepšom crveno-belom zastavom Vojvodine.
Last edited by Владика on Sun Nov 22, 2009 1:26 pm, edited 1 time in total.
Da, zaista su lepi ti tekstovi na Napredvosa.com.Ja ih redovno čitam, ponekad i više puta.Pročitati ih je pravi ekskluzivitet.Na primer o Vujketu, Tozi, Vasiću i njihovoj ljubavi prema voljenom dresu, kao i mukama zbog toga.Dokle je sve to išlo i šta su izdržali je za ne verovati: npr od poznatog pravila sa svake livade ,,tri kornera =penal" , do novog na vojnom stadionu :TRI PENALA =KORNER (u meču sa partizanima u Beogradu pedesetih )
Vojvodina je na jednoj strani, a svi ostali su na drugoj.Tako je bilo i tako će zauvek ostati.Sve klubove u kojima sam bio igrač ili trener doživljavam kao svoje, kao da su deo mene.Međutim, čast svakome, ali samo je Vojvodina-jedna jedina -V Boškov
Gardista, hvala sto si tu pricu podelio sa svima nama.
Moram da se nadovezem. Nisu samo klinci trazili dres protivnickih igraca, bilo je tu jos svinjarija u i oko kluba. Ponekad mi se povraca od licemerstva koje okruzuje nas voljeni klub.
Sa dozvolom Gardiste objavicu jos jedan njegov zanimljiv i i inspirativan tekst
Gardista wrote:Gde sakriti sve navijačke porive kada huk sa tribina utihne, kada se spusti rikvant i zanjiše zavesa do novog damara koju starost sa sobom nosi?
Vojvodina se voli punim srcem, njegovom aritmijom, prkosom, uzdahom, iskorakom očekivanog, dahom bojazni i razočaranjem nadanog. Vojvodina nije skor primljenih i datih golova, nije ni sastav half ili vezne linije neke minule nostalgične generacije, Vojvodina nije ničija prćija, ničije svratište i rame za plakanje, nijčije busanje u grudi i zadovoljavanje mediokritetom. Nisu to ni dobijeni derbiji ni porazi od autsajdera. Vojvodina su očekivanja i strpljenje sa pokislog "istoka", produvana nadanja sa "zapada" i večna neuništiva vera sa "severa" nas koji znamo da se radujemo i plačemo zbog svakog gola kao deca iako davno to već nismo. Vojvodina je onaj ponos i čemer, prkos i vera, strast i ludost koju nosimo sa sobom na počinak i budimo se sa istom još izraženijom emocijom. Toga nema ni u jednoj proslavi godišnjice, ni u jednoj tabeli ili novinarskom izveštaju, nema ga ni u monografijama ni na izbledelim fotografijama. Ima ga samo u našim nadanjima, zebnji, želji da se vrati kao prvoj ljubavi otvorenog srca. Čisto, nepodeljeno, snažno, strasno, čvrsto, odlučno, složno, bučno do nove pobede, do nove aritmije!
podbara wrote:Sa dozvolom Gardiste objavicu jos jedan njegov zanimljiv i i inspirativan tekst
Gardista wrote:Gde sakriti sve navijačke porive kada huk sa tribina utihne, kada se spusti rikvant i zanjiše zavesa do novog damara koju starost sa sobom nosi?
Vojvodina se voli punim srcem, njegovom aritmijom, prkosom, uzdahom, iskorakom očekivanog, dahom bojazni i razočaranjem nadanog. Vojvodina nije skor primljenih i datih golova, nije ni sastav half ili vezne linije neke minule nostalgične generacije, Vojvodina nije ničija prćija, ničije svratište i rame za plakanje, nijčije busanje u grudi i zadovoljavanje mediokritetom. Nisu to ni dobijeni derbiji ni porazi od autsajdera. Vojvodina su očekivanja i strpljenje sa pokislog "istoka", produvana nadanja sa "zapada" i večna neuništiva vera sa "severa" nas koji znamo da se radujemo i plačemo zbog svakog gola kao deca iako davno to već nismo. Vojvodina je onaj ponos i čemer, prkos i vera, strast i ludost koju nosimo sa sobom na počinak i budimo se sa istom još izraženijom emocijom. Toga nema ni u jednoj proslavi godišnjice, ni u jednoj tabeli ili novinarskom izveštaju, nema ga ni u monografijama ni na izbledelim fotografijama. Ima ga samo u našim nadanjima, zebnji, želji da se vrati kao prvoj ljubavi otvorenog srca. Čisto, nepodeljeno, snažno, strasno, čvrsto, odlučno, složno, bučno do nove pobede, do nove aritmije!
Nijedan prijateljski, ljubavni (bračni i/ili vanbračni, gej ili heteroseksualni), profesionalni, rodbinski i ini odnos, ne može da izdrži toliko razočaranja, neuzvraćene ljubavi, suza, krvi i znoja, i nikad niko ne dobija tako blanko vernost, na uvek i za uvek. Navijač godinama iracionalno veruje da je njegov klub jedini za koji treba i može normalan čovek da navija. Ni u snu ne može da zamisli da navija za neki drugi FK, niti u dubini duše veruje da je neko ko navija za neki drugi klub baš potpuno psihički zdrav i sa dobrom percepcijom realnosti, pa makar mu bio kum, brat, politički lider...
Najčešći razlog zbog kog muškarac plače jeste kad izgubi njegov fudbalski klub. I najlakše mu prašta.
Za razliku od nekih pređašnjih postova ne mogu da se pohvalim da su mi pradeda, deda i otac navijali za Vojvodinu jeste da sam rodjen u Novom Sadu ali familija mi iz cele EX-YU. Otac mi bio Hajdukovac, a ceo komšiluk navijao za BG blizance tako da se svaki put setim detinjstva kada krene pesma "Kad sam bio sasvim mali imao sam jedan dar oni bili cigani oni bili grobari a ja pravi slaninar.." Istina da sam imao jednog komšiju iz ulaza pored koji je išao redovno ogrnut cvreno belom zastavom na utakmice i sedeo na istoku. Danas ga vidjam isto na istoku kako vodi sina na utakmice.
Elem komšija sa trećeg sprata(koji je zadrti navijač zvezde, bio je i u Bariju 1991) pokupio mene i brata i odveo nas na utakmicu. To je bilo 1988, jesenji deo sezone, Vojvodina-Osijek i ako se dobro sećam bilo je 1:1. Sedeo sam na istoku blizu reflektora takođe se sećam da je krenula neka kiša i da smo prešli na zapad i da su tamo svi psovali kao kočijaši pa mi se majka umalo nije onesvestila kad je čula rečnik koji sam naučio na zapadnoj tribini Sledeće utakmice nas je vodio isključivo na istok gde se pevalo bez psovanja
Nikad neću zaboraviti kada nas je jednom taj isti komšija posetio i kada su mom bratu i meni dali savet (Hajdukovac i Zvezdaš) koji nikad neću zaboraviti: Deco vi ste Novosađani i navijajte za bilo koji klub iz Novog Sada!! To je nešto čega se pridržavam i što sam govorio drugima bez obzira na situaciju u klubu, mesto na tabeli bilo koje lige dalje ću biti uz Vojvodinu.
Mogu da se pohvalim da sam jednom šutirao penal Čedi Marasu. Brat mi je trenirao atletiku na stadionu a u tom trenutku su prvotimci Vojvodine imali trening. Došao sam do Čede i onako "opušteno" ga pitao jel smem da šutiram loptu. On onako bradat i visok se nasmejao i rekao "Ajde ti šutni loptu meni na gol pa se vrati mami jer se sigurno brine" Stavio mi loptu na belu tačku ja je šutnuo desno on se demonstrativno bacio levo i lopta se jedva dokotrljala preko gol linije Kada sam rekao da hoću još Čeda me sa osmehom na licu odneo do velikog juga i rekao da mora da radi i čuveno svim klincima što se govori "dodji sutra pa ćemo šutirati loptu"
moj drugar veliki talenat jovan krljar je prekomandovan iz vose u zemun. kada se igrala kup utakmica protiv "stare dame" krljar(kako smo ga i zvali) je sedeo na tribinama. nije mogao da igra. a bio je talenat, igrao cak i po juznoj americi, uz ramba petkovica proglasen najtalentovanijim srbinom koji je ikada krocio u juznu ameriku. nikada nije dobio priliku da zaigra za vosu devedesetih, a ja sam iz postovanja prema njemu, zbog ljubavi prema okolini zavoleo vosu.
pestalica se secam odlicno i procitao sam u dahu ono sto je fruskogorac napisao.
Dokle god je sirok Dunav,
dokle god je ravan Srem,
za mene je mirna Backa
ja odavde ne idem...
Dokle god na toj planeti,
kraljica si moja ti
za srecu mi treba malo,
malo tvoje ljubavi...
NS Dunav wrote:Ova pobeda je bila jedna od nalepsih secanja u mom zivotu.Imao sam tada nepunioh 15 godina.Dok smo na ulici slusali prenos is Splita , vijorila se moja zastava od vestachke crvene svile i belog charshava,moja jedina zastava i najlepsa na svetu.Posle zavrsenog mecha,krenuo sam sa starijim drugarom,onako peske ,Futoshkim putem prema centru ,a zastava se vijorila,valda kao nikad do tada.Uz put smo svratili na grob Stevana Nestickog,da mu se zahvalimo za sve sto je dao nasoj Vosi,pa dalje prema centru.Par puta smo bili isprovocirani od nekoliko vojnika i par nasih "sugradjana",ali ne mari,mi smo tukli Hajduk u Spliti i to ubedljivo sto njihovi blizanci nikad nisu mogli ni ti ce.Posle ponoci,na pochetku"Korzoa",kod apoteke,stigao je autobus.Poleteli smo u isti da prigrlimo nase junake.Naravno,Svilar,najbolji golman posle Ilije Pantelica je bio na nasim rukama.Orila se pesma i klicalo se svakom igrachu .Neka mi oprosti nasa "zlatna "generacija i nase Shampionske generacija, ali ta Tozina generacija: Svilar, Jurchic, Vujkov, Mokus, Trifunovic, Novoselac, Rutonjski, Lerinc, Ivezic, Vuchekovic, Nikezic, Pavkovic, Lichinar, je moja najzlatnija generacija. Valda zato sto sam u to vreme u potpunosti shvatio sta znaci biti navijac Vojvodine i sto sam tada jos imao mashtu decaka da cu mozda i ja obuci najdrazi dres crveno-bele boje.Taj dan se nikad ne zaboravlja,prva ljubav nikad ne prestaje,srce kuca za Vosu i sada,kao tog dana kad mi je bilo samo 15 godina !
pa caletove price koji je tokom prve sampionske titule sluzio vojsku u BG pa bezao iz kasarne da gleda Vosu na JNA pa su ga uhvatili na povratku pa je dobio kazneni produzetak roka - kaze "vredelo je"... 
)
